Dvije sedmice premijerove učtive pomirljivosti

Piše: Božidar Andrejić

Ne, ništa se generalno nije promenilo u srpskoj politici, niti u onome kako je tumači njen glavni inspirator. Ipak, pažljivi pogled unazad desetak dana zapaziće nešto manje strasti i egzaltacija u nastupima premijera Aleksandra Vučića, posebno u pitanjima koja se tiču regiona. I, dakako, nešto manje podrugivanja onima “drugima” u okolini, što mu je sastavni deo verbalnog aparata.

Primetno je to bilo i u najsvežijim njegovim obraćanjima domaćoj javnosti iz Londona, sa donatorske konferencije za Siriju. Mada, istini za volju, njegova često reprizirana TV-slikanja u inostranstvu i ranije su bila po pravilu “svilenija”, a iskakanja iz te baršunastosti ticala su se samo primetnog dečačkog oduševljenja tipa – “joj, vidite me gde se nalazim…”

Zato nema sumnje da se i otuda vraća pun doživljaja o sopstvenoj ulozi lidera među svetskim liderima, što je već više dana pre toga i sam nagovestio, a njegovi stranački i državni seizi i skutonoše još naglašenije ukivali u zvezde i pre puta u London. Kao i pre svakog drugog koraka van Beograda.

Usput, i ključne reči na kojima je u petak, 5. ovog meseca, u Skupštini Srbije obrazlagao predlog za smenu ministra vojnog Bratislava Gašića bile su sličnog tonaliteta – učtivost, pristojnost…

Uvijek prvi, jer je i prije bio prvi

Bilo kako bilo, povod za zaključak iz druge rečenice ovog teksta pronalazi se, ne samo u vremenskoj u podudarnosti tri, odnosno četiri nedavna događaja što izlaze iz okvira samo unutrašnje politike.

U Beogradu su se, naime u dva dana zaredom u gostima našli Ćamil Duraković, načelnik Opštine Srebrenica, te Milorad Pupovac, predsednik Srpskog narodnog vijeća iz Zagreba. Trećeg dana potom Vučić se, uz predsednika bh. entiteta Republika Srpska Milorada Dodika, obretnuo u Šamcu, na otvranju poklon-škole Srbije ovom gradu. Nešto pre toga, u Kosovskoj Mitrovici saopštena je presuda Oliveru Ivanoviću, lideru pokreta “Srbija, demokratija, pravda”. I sve su to bile prilike ne samo za protokolarne dobrodošlice, već i za iznošenje stavova koji se dugoročno reflektuju na prilike u regionu.

Za slučaj Ivanovića premijer Srbije je rekao da “više liči na političku silu, nego na sprovođenje prava i pravde”. Uprkos uobičajenom očekivanju da će tu ocenu, razrađujući je, pojačavati, Vučić je upotrebio “snizilice”, rekavši da će Vlada pomoći Ivanoviću i porodici, ali i da se “i najteže situacije moraju rešavati razgovorom”. Ne, dakle, silom na silu, već razgovorom na silu.

Pupovac, inače poznat po odmerenosti, posle jakih povoda za zabrinutost Srba u Hrvatskoj, ovrhunjenih i usklicima “Za dom – spremni” na ulicama Zagreba samo nekoliko dana po formiranju nove Vlade, svojim je izjavama u Beogradu – i posredno, i neposredno – davao do znanja da nije daleko od istine ocena da su “trenutni odnosi između zvaničnog Beograda i Zagreba na možda najnižem nivou od početka normalizacije”.

Na krilima prethodnih izjava da je u svemu prvi, te je prvi čestitao i pobedu Tomislava Karamarka na izborima, pa će prvi čestitati i Tihomiru Oreškoviću kad se “opremijeri” u Hrvatskoj, srpski premijer je po tonalitetu bio ispod Pupovčevih izjava. Rekao je da Srbija namerava da “blisko sarađuje sa novom hrvatskom Vladom, uprkos brojnim signalima koji ukazuju na svu složenost i težinu problema sa kojima se Srbi svakodnevno susreću”.

Injekcije pakosti i licemerja

U njoj bi poseban naglasak imao upravo pojam bliskosti, pošto “Srbi i Hrvati pripadaju porodici evropskih naroda, a napredak u našim odnosima znači stabilizaciju i mir u regionu Zapadnog Balkana”.

Istini za volju, ni ovoga puta umerenost glavnih stavova nije prošla bez sitnijih “injekcija pakosti” ili “rezervnih poruka” licemerja koje im protivreče. Kod presude u Mitrovici to su bile Vučićeve reči da ona nije pravosnažna i postoji žalba, ali “neko drugi je želeo da čini ustupke albanskoj strani, smatrajući da treba da dobiju neku nagradu što nijedno slovo sporazuma nisu ispunili”.

Odgovarajući na novinarska pitanja o odnosima u regionu i sa Kosovom prilikom predizborno-premijerskog otvaranja onog tunela na Koridoru 11, izironisao je: “U Prištini vidite da imaju više suzavca nego vode u Parlamentu.”

Pupovca je, pak obavestio da se ove godine obeležava 75. godišnjica osnivanja Nezavisne države Hrvatske i ustaškog logora smrti Jasenovac, pa ga je pozvao da, zajedno sa vladama republikâ Srbije i RS-a, obeleži godišnjicu osnivanja logora Jasenovac, kao da će se tome i zvanični Zagreb obradovati.

Poseta Ćamila Durakovića Beogradu, kojom prilikom ga je primila potpredsednica Srpske napredne stranke i Vlade zadužena za saobraćaj i infrastrukturu Zorana Mihajlović, već je izrazitiji primer mešavine umekšanosti na načelnoj političkoj liniji i pokatkad suprotnih konkretnih poteza. U izvesnom smislu tako se može analizirati (ne znamo da li slučajna) činjenica da se Durakovićev razgovor o projektima na koje će u Srebrenici biti potrošena obećana pomoć Vlade Srbije od tri miliona evra odigrao samo dan pre otvaranja škole u Šamcu.

Državnički stavovi i podrška ‘foleru’

Čak i da je slučajnost u agendi, ilustrativna je ova paralela uspostavljena u razmaku od samo nekoliko sati između priče o pomoći Srebrenici i jednoj srpskoj školi. Takođe u RS-u, koja, kako je rekao u Šamcu, na jedno uvek može da računa: “Bilo da vam je lepo ili da ima problema, Srbija je uvek s vama, uvek je tu – i na narod, i na građane Srbije uvek možete da računate.”

Prethodni primer – i da sâm po sebi to nije – upućuje na neke dublje značajke “funkcionalnih” oscilacija u Vučićevom diskursu. Duraković u Beogradu nije razgovarao samo o zajedničkim projektima sa Vladom Srbije. On je, u široko prenošenom intervjuu jednom beogradskom listu, rekao da “onaj ko podržava Milorada Dodika nije i ne može biti prijatelj Bosne i Hercegovine”. Uz pozdravljanje stava najviših rukovodilaca Srbije koji se protive referendumu u RS-u, on je naglasio i da je Dodik “foler”, koji nema ni praktičnog načina da ostvari tu svoju nameru.

“Državnički stav Vučića prema očuvanju Bosne i Hercegovine respektujem. Ali, ponekada je njegov stav kontradiktoran. To se pokazalo 9. januara, kada je skoro cijela Vlada Srbije došla na obilježavanje Dana RS-a. Ako se zalažeš za očuvanje državnosti Bosne i Hercegovine, odnosno poštuješ, kako kažeš, njene institucije, zašto onda ne poštuješ odluku Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, koji je obilježavanje tog dana proglasio neustavnim? Razumijem da u Srbiji slijede izbori, da je specifična situacija, ali ovdje je dosljednost izostala. Vučić je bio kontradiktoran”, rekao je Duraković za dnevnik Danas.

Možda ova izjava baca svetlo i na pomenutu paralelu koja je usledila samo dan posle: Durakoviću niko nije replicirao, ali je bila poseta Šamcu.

No, ovaj i drugi pobrojani primeri kazuju i nešto više: svedoče o sve neiscrpnijim mogućnostima da prvi čovek Srbije sve komotnije može sebi da dozvoli da drugi umesto njega izgovaraju jače, oštrije i neprijatnije istine. A da on, u zavisnosti od svrsishodnosti, može da bira one uhu javnosti i birača prijatnije. Naravno, ako odoli lako primetnom iskušenju da svoje nastupe, kao dosad, “garnira” redom neprijatnog patišpanja, pa redom umerenog fila.

‘Državnička’ kritika problema

I sama njegova stranka pruža mu obilat doprinos u toj strategiji – svaka njegova “državnička” kritika problema, a naročito opozicije, u stranačkim saopštenjima je znatno pooštrena.

Ima tu i nešto još značajnije – u više navrata i medija poslednjih dana, otkad se pojačano priča o predstojećim izborima, ozbiljni analitičari ukazuju na još jedan cilj njihovog vanrednog raspisivanja. On se sastoji ne samo u želji za potvrđenom većinom, već i za uspostavljanjem desnog, zašto ne reći proruskog i antievropskog krila u Parlamentu. Ono bi pred licem sveta zagovaralo ono što bi Vučić i SNS najradije prećutali. Makar i mislili slično.

Kao u primeru “ljubavi” za Dodika i RS: lako je odvraćati ga od referenduma ako se istovremeno možeš radovati što Rusija podržava taj referendum.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera