Mišljenja

Ko ovde ne poludi, taj nije normalan!

Filip David se na dodjeli nagrade za najbolju knjigu javno ogradio od prisustva predsjednika Srbije (Beta)
Filip David se na dodjeli nagrade za najbolju knjigu javno ogradio od prisustva predsjednika Srbije (Beta)

Piše: Božidar Andrejić

Nije toga dana samo Filip David zapodeo važno pitanje nepomirljivosti i doslednosti, ogradivši se u Narodnoj biblioteci Srbije od politike Tomislava Nikolića, a naglasivši poštovanje funkcije predsednika. Bog koincidencije je hteo da se baš istog dana još troje znamenitih javnih ličnosti na izvestan način ogradi od dodeljenih nagrada za građansku hrabrost i time upozori javnost na ozbiljan nedostatak ove vrline u današnjoj i „ovakvoj“ Srbiji.

I već na prvi pogled ova dva događaja, pa i reagovanja na njih, ukazuju na svoje istovetne i izvore i ušća i nude veoma slične, a ozbiljne poruke.

Pravnici, profesorki i aktivistkinji u oblasti ljudskih prava i pravne države Vesni Rakić – Vodinelić, povereniku za informacije od javnog značaja Rodoljubu Šabiću, te zaštitniku građana Srbije, na dan „Davidovog gafa“ – ili časnog uzleta kako ko voli – dodeljivana su priznanja za građansku hrabrost. Reč je o nagradi „Dragoljub Stošić“ nazvanoj po rano preminulom sindikalisti i građanskom aktivisti koja se dodeljuje više godina unazad.

Sve troje laureta, međutim, zahvaljujući se za čast da su dobitnici ove nagrade, naročito su istakli nešto što se u simboličnoj paraboli istog trena uvezalo sa gotovo istovremeno izgovorenim porukama Filipa Davida koji je primao priznanje bibliotekara Srbije za najviše čitanu a najbolju knjigu, njegovu prošle godine NIN-ovom nagradom ovenčanu „Knjigu sećanja i zaborava“.

Da li je hrabrost biti normalan

To što se za hrabrost nagrađuju ljudi koji samo odgovorno rade svoj posao, a potonja dvojica su pritom na čelu regulatornih tela kao državni funkcioneri, svojevrstan je „alarm za uzbunu“, odnosno pokazatelj da je tako šta moguće samo u „ovakvoj Srbiji“ – jedinstveno prepričana je bila njihova poruka. Istovremeno i stav da su građanska prava u nedostatku kvalitetnog javnog dijaloga i posrnulosti medija na tako niskom stupnju da je već hrabrost – biti normalan u svom poslu.

A na šta je konkretno mislilo ovo troje i kakva je na ovom planu ta „ovakva Srbija“ može se ilustrovati i sinhronim „Davidovim slučajem“. Mnogo je na njegovu „ogradu od politike Tomislava Nikolića“ bilo pozitivnih reakcija, kao na čin principijelnosti i doslednosti. Mnogo manje iz tog krila srpske javnosti je akcentovano ono što je Filip David izgovorio posle „ograđivačke preambile“, a to je upozorenje na posvemašnju primitivizaciju koja zapljuskuje srpsko društvo i kulturu.

Suprotna tome reagovanja, međutim, započela su već tokom svečanosti pod svodovima Biblioteke. Usmerenje im je dao ministar kulture Ivan Tasovac pozivom da kultura mora da spaja različite nazore. „Kultura ne bira strane, kultura pripada svima i upravo je kultura ta tačka konsenzusa oko koje se moramo naći i zato vrlo pažljivo moramo birati reči koje izgovaramo u Narodnoj biblioteci republike Srbije”, rekao je Tasovac.

Ako se izuzme nimalo kulturna potreba da se višim funkcionerima podilazi i poltroniše, ove Tasovčeve reči su primer očitog pucnja u prazno. Čak i kad se zanemari njihova logička neodrživost pred pitanjem – ko stvara konsenzus ako nema više strana? Uz to, reči Filipa Davida za čije izgovaranje je on, kako sam kaže, osećao obavezu i odgovornost, kad već ima izuzetnu priliku da sa Nikolićem bude u istoj sali, ni po čemu nisu bile neodmerene i nepristojne. Bez dodatnog politiziranja: njegov drugačiji politički stav morao je u tom trenutku da bude naglašen da ne bi ispalo da biti u istoj sali znači i „igrati u istom kolu“.

Sam predsednik Nikolić je bio lapidaran rekavši samo da “za to nije bilo potrebno ni hrabrosti ni vaspitanja”, takođe imputirajući piscu nevaspitanje. Ali samo uvođenje pojma hrabrost u predsedničku repliku ukazuje na nešto što je veoma tipično za političke funkcionere – uverenje da njihova funkcija sama po sebi podrazumeva takvu nedodirljivost da je neophodna hrabrost da se pred njima i o njima izgovori iskreno mišljenje i o njima i o bilo čemu drugom. Što opet vraća temu na poltronstvo kao jedinu očekivanu reakciju „podanika“.

Od nepristojnosti do fašistoidnosti

U ovom kontekstu su i ona mišljenja koja se iščuđavaju Davidu zašto se uopšte i obraća Nikoliću kad je i on bio samo (počasni) gost i nije mu on uručivao nagradu. Ali, bez daljeg nabrajanja, kuda mogu da odvedu ulagivačke packe „nepristojnom piscu“ pokazao je gotovo istog dana glavni urednik Večernjih novosti Ratko Dmitrović kad je u svom komentaru pod naslovom „Više od netrpeljivosti“ doveo u vezu Davidov gest sa njegovim jevrejstvom.

Dve prve rečenice tog komentara na koji je potom saopštenjem reagovalo Nezavisno udruženje novinara Srbije i koje su mnogi ocenili fašističkim glase: „Da li su Srbi negde i nekada zaslužili da Filip David ponižava njihovog predsednika? Jesu, za vreme Drugog svetskog rata, kad su od koncentracionih logora sačuvali porodicu David.“

Uz ironičnu asocijaciju na nacionalnost „grešnika“ iz samo ove dve rečenice otkrivamo nešto još bitnije: ono što autori poput ovog zaista misle – predsednik je predsednik Srba, naročito ako ih treba konfrontirati sa drugima kojima je, valjda, po ustavu takođe predsednik.
U takvoj političkoj i društvenoj klimi zaista se ponekad učini da je hrabrost biti normalan, na šta je samo još jednom ukazala „stošićevska trojka“. I na takvom zaključku ova priča s povodom mogla bi se i završiti da ne otvara u nizu namerno preskočenih, i bar dva suštinska pitanja – odnosa novih srpskih vlasti prema intelektualcima kao i prema kulturi – toj famoznoj Tasovčevoj tački konsenzusa.

Konfučije, proroci Tarabići ili „Kursadžije“

Ova, pak, široka tema zahtevala bi i široka obrazloženja. Na njihovom „vrhu“ svakako bi se postavilo, kao što se i postavlja pitanje, zašto se dešava sve što se dešava dok istovremeno glavni čovek SNS-a i Vlade povremeno jadikuje nad činjenicom da se intelektualna elita ne pridružuje njegovim reformama. Ne primećujući istovremeno da bi ga mnogi i pohvalili za pojedine konkretne poteze, kao što povremeno i jesu to činili, ali su uzdržani pred ukupnim njegovim ponašanjem i neispostavljanjem dovoljno dokaza da je, osim načelnog obrata u politici, on sa sve SNS-om i evoluirao do demokratskih načela kojih su mu puna usta. 

Prečesto njegova zajedljivost i ciničnost otkriva staro lice, kritiku naziva mržnjom, svakodnevno ima po koji minut „pijačarskog diskursa“. To u najmanju ruku zbunjuje, ako i ne pokazuje neiskrenost u mahanju naprednim načelima.  Pojednostavljeno rečeno, vladajuća garnitura pod zasad neosporenim vođstvom „samo jednog“ i stvarno i simbolično u civilizacijskom smislu pre se opredeljuje za „dimitroviće“, nego za „davide“.

Dočim osnivač stranke, Nikolić, sa zaleđenim statusom člana usled predsedničke funkcije, ali koji, gle, ovih dana izjavljuje da će se uključiti i u kampanju za izbore ali  „kao građanin“ na ovom planu tek ima probleme. U maniru učestalog izgovaranja citata po ugledu na svog mlađeg učenika, sve teže može da se uhvati da li primat daje Konfučiju, prorocima Tarabićima ili, možda, dosetkama nedavno prijemom počastvovanog Stivena Sigala…

Bilo kako bilo, ovaj kulturološki „konsensus“ možda se najbolje može objasniti sledećim primerom. U prethodnoj izbornoj kampanji jedna od tobože zabavnih okosnica populističko-rijalitišouovskih nastupa stranke među biračima sastojala se iz igrokaza, zapravo kolopleta krajnje neukusnih „štoseva“ iz nekakve popularne serije sa TV Pink nazvane „Kursadžije“. Čiji je pak primitivizam garniran i „duhovitim“ podlostima kakva je, recimo, prezime lika koji u toj bedastoći igra, naravno antisrpski nastrojenog Albanca – Fekalji.

Stoga možda dilema o hrabrosti u normalnosti i nije prava, možda se sa reinkarniranim duhom devedesetih u ovu i „ovakvu“ Srbijicu vraća i onaj blistavi grafit – ko ovde ne poludi, taj nije normalan!

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

 



Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO