Srbija nije u NATO-u, ali je NATO u Srbiji

Vučić je prvi počeo da obilježava godišnjice NATO bombardovanja (Reuters)
Vučić je prvi počeo da obilježava godišnjice NATO bombardovanja (Reuters)

Piše: Dragoljub – Draža Petrović

Svojevremeno je bivši predsednik Makedonije Kiro Gligorov pričao detalje o svom boravku na obeležavanju 50. godišnjice NATO-a, 12. marta 1999. godine, 12 dana pre “rođendanskog” napada Severnoatlantske alijanse na Jugoslaviju. Obraćajući se skupu u Vašingtonu, on je rekao da vlada i parlament njegove države imaju jednoglasnu odluku da se sa teritorije Makedonije ne može napadati nijedna susedna zemlja, pa ni Srbija.

Posle tog izlaganja, sećao se Gligorov, odmah mi je prišla Medlin Olbrajt i upitala – zar je morao to da kaže i to na takvom skupu. Posle toga, dobio je poziv da se sretne i s Bilom Klintonom. “Klinton me je pitao šta sam to juče rekao” – pričao je Gligorov – “a ja sam mu zahvalio što me to pita i zatim mu rekao da je Makedonija mala država, a vi, kao velika sila, radite što želite, ali to tako ne ide, posebno što nemate ni odobrenje UN za napad”.

“Srbi vam to ni posle 100 godina neće zaboraviti”, rekao je Gligorov američkom predsedniku na kraju susreta pre 17 godina.

Pod velom tajnosti

Biće da je Gligorov bio u pravu – skoro dve decenije posle bombardovanja protiv moguće odluke da se Srbija priključi NATO-u izjašnjava se 80 odsto ispitanika, a samo 8,7 odsto građana izjavljuje da je “za”.

Zato je šok izazvala odluka srpskih vlasti da u Skupštini, u početku pod velom tajnosti, izglasaju Zakon o potvrđivanju sporazuma između Srbije i NATO-a, kojim se pripadnicima te vojne alijanse obezbeđuje sloboda kretanja i diplomatski imunitet na teritoriji Srbije, kao i druge brojne privilegije. Ispostavilo se da je Srbija, faktički, potpisala sporazum iz Rambujea koji pre bombardovanja Jugoslavije nije htela da potpiše. I protiv koga su bili današnji branioci tog sporazuma, a ondašnji radikali – predsednik Nikolić i premijer Vučić.

U trenutku velikih geopolitičkih potresa i preokreta i ponovnog uspostavljanja multicentričnog sveta, Srbija je, veruju protivnici sporazuma, napustila politiku neutralnosti i svrstavala se uz silu koja je na zalasku moći i uticaja u svetu.

“Osvestiće se zagovornici sporazuma kada neki oficir NATO pijan pregazi nečije dijete i ne bude odgovarao za to. Mora krv nedužnih da padne da dođe do svesti” – jedan je od tipičnih komentara razbesnelih desničara na ovu odluku, koju, istina, ne podržavaju ni oni koje politika mnogo ne zanima. Niko, naime, nije oduševljen podatkom da će neko u Srbiji imati veća prava od građana, a pogotovo ne NATO, bauk koji je 78 dana leteo iznad ondašnje skraćene Jugoslavije, pritom bacajući tepihe bombi.

Ispostavlja se, međutim, da Srbija nije ušla u NATO, ali je NATO odavno ušao u Srbiju. Vlasti su u raznim režimima sa NATO paktom odvajkada sarađivale u manjoj ili većoj tajnosti. Još Miloševićeva vlast je to činila. Potpisivani su u to vreme razni aranžmani o snagama za održavanje mira s mandatom UN, gde je glavnu ulogu imao NATO: od UNPROFOR-a do SFOR-a. Te razne skraćenice koje su prikrivale NATO povremeno su u vidu vojnih snaga sprečavale konflikte, a u nekim momentima samo su gledale, kao u Srebrenici 1995. ili u Hrvatskoj u vreme akcije “Oluja”.

Kada je SRJ transformisana u Državnu zajednicu Srbije i Crne Gore, NATO je pokrenuo takozvani Prilagođeni program saradnje da bi potom SCG i NATO potpisali ugovor o tranzitu koji garantuje imunitet vojnika KFOR-a (Kosovo Force) pri njihovom prolasku preko državne teritorije, što je faktički bila prethodnica sporazuma koji je usvojen ovih dana. Sporazum o tranzitnim aranžmanima snaga NATO je tada overio Vojislav Koštunica čija matična stranka DSS danas postaje ljuti protivnik sporazuma sa Alijansom, što je samo jedan od apsurda.

Teatar apsurda

Sve srpske vlasti šurovale su sa NATO paktom pakujući tu saradnju u raznorazne oblande. Apsurd je, recimo, da Vučićevi prethodnici na vlasti godišnjice bombardovanja NATO-a nisu obeležavali spektakularno iz više razloga – smatrali su da je bombardovanje tekovina Miloševićeve politike sa kojom oni nemaju ništa. Uz to, imali su strah da to neće dobro uticati na njihov prozapadni imidž.

Vučić je prvi počeo da obeležava te godišnjice što samo pokazuje da je njegova politika tek jedan svojevrstan teatar apsurda. On je u vreme bombardovanja bio zloglasni ministar informisanja, poznat po gašenju medija i cenzuri, deo ratne propagandne mašinerije u ratu sa NATO-om. Mnogi u Srbiji bili su, međutim, zapanjeni kada je za savetnika angažovao jednog od najratobornijih zagovornika bombardovanja, Tonija Blera, pa je Vučić gledao da taj bes amortizuje upravo velikim mitingom ispred ruševina Generalštaba povodom godišnjice bombardovanja kome su prošle godine prisustvovali uglavnom autobusima dovedeni članovi njegove stranke.

Najinteresantnije je, pak, što se ubilačka metodologija NATO pakta i dan-danas u svakodnevnom životu pominje kao pravi recept za rešenje problema koji prosečnom Srbinu idu na živce. Na primer, kada peti put tokom jednog dana naleti na neljubaznu šaltersku službenicu ili nervoznu kasirku, on odlazi besan prema izlaznim vratima izgovarajući: „Trebalo je Klinton sve to da pobije’’. Misleći pritom na NATO. Koji, naravno, ne može očima da vidi.

NATO u Srbiji, dakle: apsurd do apsurda.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al jazeere.

Izvor: Al Jazeera

 



Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO