Hag do izbora prekomandovan u antisrpstvo

Piše: Božidar Andrejić

Haški tribunal ponovo i zvanično prelazi u protivnike Srbije, što iz predizbornih razloga, što – “po definiciji”. Pogodovao je tome i tajming. Najnovije zaoštravanje povodom zahteva za izručenjem troje radikala po optužbi da su protivpravno, pomažući odbranu svog lidera Vojislava Šešelja, pretili svedocima, koincidiralo je sa smrću osuđenika Zdravka Tolimira, bivšeg načelnika bezbednosti Vojske Republike Srpske.

Tako je “haški kazamat”, još jednom, postao srbomoran, jer je po deveti put jednog svog “sužnja” vratio natrag u mrtvačkom kovčegu. I deo srpske javnosti koji nikad nije ni mislio drugačije još jednom uverio u izvorno antisrpstvo ove institucije i pogrdnost pojma “haška pravda”. Eto, i uz malu pomoć danteovske paklene, a i inače mitološke “devetke”, oktroisane i brojčanikom ministra pravde Srbije.

Jer, u svemu tome nije ostala nevina ni zvanična nomenklatura u Beogradu, a najglasnije onomad, neposredno po propasti misije Saše Obradovića, pravnog predstavnika Srbije pred Pretresnim većem sudije Alfonsa Orija.

Povjerljivo, a javno

Kreščendo u horu antitribunalskih glasova, razumljivo, otpevala je “neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar”, sada ne u obliku istoimenog alternativnog benda. Već kao, ne neočekivani – već, naprotiv, očekivani – one man band u liku Aleksandra Vučića. On je najpre kritikovao odluku Suda za ponižavanje Srbije, a onda je poslao i “poverljivo pismo” predsedniku Mehanizma za međunarodne krivične sudove Teodoru Meronu. Njega je ministar najavljivao kao “notu”, a javnosti su odmah bile poznate najvažnije tačke “poverljivosti”. I one se svode na ponižavanje zemlje i njeno stavljanje u neravnopravan položaj u odnosu na druge.

Ukras ovog dopisivanja bila je premijerova metafora da “Srbija neće biti krpa kojom neko može da briše patos.” Iz ovakvog okvira nisu izlazile ni druge zvanične ocene. U vezi broja devet pomenuti ministar pravde Nikola Selaković istakao je hašku bahatost, koja je “još jedna velika sramota za Haški tribunal. Srbiji su na takav način zapušili usta.” Rekao je i da će zemlja i dalje sarađivati sa Tribunalom, ali “nećemo ćutati i pognuti glavu. Takve stvari ova vlada ne može da trpi.”

Očekivana je bila i još pre “note” data ocena ministra Vulina. Iako zadužen za pitanja rada i socijale, njega poznavaoci smatraju, ne bukvalnim portparolom premijera već, nekom vrstom električnog zeca koji radikalnim mislima trči ispred Vučićevih sličnih misli. Odnosno, poput probača hrane, on javnosti servira jako začinjene stavove koji posle u meniju premijera bivaju zaslađenije i blaže.

E, on takav rekao je dan po Obradovićevom debaklu, ono što daje za pravo početku ovog teksta: “Ono što smo gledali juče… potvrđuje ono najgore što smo mislili o Haškom tribunalu.” A još pre toga da Šešelja treba ostaviti na miru bar još 12 meseci.

Rasim Ljajić, potpredsednik u Vučićevoj vladi i rukovodeći u Nacionalnom savetu za saradnju sa Tribunalom u svom čuđenju zbog iznenađujuće i nejasne odluke se uglavnom ograničavao na poslednjih godina uspešnu saradnju s njim i dobre ocene kooperativnosti Srbije.

A da li obaveštenijem čitaocu treba citirati i ocenu ministra policije i potpredsednika Srpske napredne stranke? Iako ne treba, ipak i “proznom tekstu” treba refren. A on ga ponavlja – to je napad na Vučića i pokušaj destabilizacije Vlade.

Slučaj otežava i štrajk gojenjem

Sa druge tačke trougla, iz Suda, nisu bili skloni poetskim metaforama. Uzvratili su zvanično o Tolimirovoj „prirodnoj smrti“. I koji sat kasnije –  presuda Šešelju biće izrečena 31. marta, a Vlada Srbije treba da obezbedi da on tada bude u Hagu. On je, međutim, izjavio da ga sve to više “ne interesuje” jer je “Haški tribunal ubedljivo pobedio” pa su ga posle 12 godina tamnice, bukvalno izbacili iz ševeningenskog zatvora”.

I pre je rezolutno izjavljivao da se dobrovoljno ne vraća. To sinhrono ponavlja i troje stranačkih kolega, Vjerica Radeta, Jovo Ostojić i Petar Jojić, optuženih  za pritisak na sud. No, Šešelj ne bi bio Šešelj bez “civkuskog” obola – već se mnogi naslađuju njegovom najnovijom idejom da “štrajkuju gojenjem” kako bi izručenje i zbog kilaže išlo što teže.

Ipak, teško je tvrditi da će pod šatrom političke i rijaliti Srbije baš i ovo proći žonglerski. Nisu isključeni ni elementi tragikomedije.

Inače, malo ko od zvaničnika, a ni javnost se baš u tome ne pretrže, uzima u obzir da je zahtev za izručenjem „trojke“ iz Haga došao pre godinu dana. I da je s njega nedavno samo skinuta oznaka poverljivosti.

Dakle, bilo je vremena da se štošta uradi, a ne da se u cajtnotu u Hag pošalje zastupnik Obradović, da samo potvrdi kako nije preduzeto ništa i da dobije nimalo sudski uzdržanu ili kurtoaznu grdnju. Koja je potom izazvala ne samo resantimane na antihaški gnev, već i nove priloge tome. Te i morbidno mahanje Tolimirovom umrlicom i dokazivanje nepravičnosti prema Srbiji – za razliku od drugih, pa i okolnih  „ruandi“ – jer nije ništa preduzeto po zahtevu Srbije da mu dozvoli slobodu zarad lečenja, dolazi samo kao naknadno opravdanje za nečinjenje.

U simbolici „devetke“ rečeno: srpske vlasti su haški zahtev protiv zastrašivača svedoka tretirali kao devetu rupu na svirali i pre nego što se Hag u slučaju zdravstvenog oslobađanja Tolimira, verovatno, poneo slično prema rupicama na istoj fruli. (Ima, međutim, i tvrdnji da je sa slučajem svedoka, bar posredno i po funkciji, povezano i ime negdašnjeg generalnog sekretara SRS i šefa Šešeljevog pravnog tima čiji su inicijali A.V.)

Presuda na dan Miloševićevog hapšenja

Kad je pomenuti trougao tako konstruisan, kakve se analize u Beogradu o svemu čuju?

Široj javnosti ni sada nije jasno da li Tribunal uopšte može da optuži Šešeljeve branioce za nepoštovanje suda.

Protivnici tvrde da je on „namenjen“ samo zločinima, a ne i ovakvim delima. Establišment se vajka zašto Srbiji nije dozvoljeno da im se, eventualno, sudi u zemlji. Vatreni „endžioovci“ posvećeni ljudskim pravima pozivaju se na akte Tribunala u kojima se od zemalja sveta traži poštovanje – svih odluka Suda…

Nema sumnje, i kad se ovi redovi budu čitali, biće itekako novih zapleta i kojekakvih začina u ovoj zaljućenoj papazjaniji.

Međutim, pouzdano je da će se i nadalje i režija i glumci, pa i šaptači kretati u okviru već sada postavljenog mizanscena: analize ovog „vanrednog“ događaja, čini se, nisu bile na visini njegovog značaja.

Ni ozbiljnija udubljivanja nisu rezultirala uvidom u dalekosežnije potencijalne posledice. Osim, očekivano, stava Nataše Kandić  neposredno pre ozvaničenja poziva Vladi da obezbedi Šešeljevo prisustvo 31. marta (zamislite baš na 15. godišnjicu prebacivanja Miloševića iz vile „Mir“ u zatvor) da je Vučić „morao da naredi hapšenje i izručivanje troje radikala“, kao i otpremanje Šeljelja za presudu.

Većina analitičara, čini se, neoprezno se izjasnila na lepezi od toga da je čitava stvar u predizbornom kontekstu, preko ocena da je napredak Srbije na putu ka EU kao i saradnja sa Tribunalom dosad toliko uspešan i ubedljiv da je sve ovo od manje znag značaja. Ne pitajući se dovoljno kakav će biti sledeći, junski izveštaj Ujedinjenim nacijama o saradnji Srbije sa Hagom.

Najpragmatičnije je, recimo, zazvučao eks predsednik Boris Tadić svojim realpolitik – makijavelizmom da dogod je Vučić kooperativan u vezi sa Kosovom dotle će mu u ovim stvarima Evropa gledati kroz prste.

Dugoročni minusi ‘rikverca u antihaštvo’

Jeste da ovakve političke trgovine kakvih se „seća“ Tadić postoje, ali je, ipak, u pitanju nešto drugo. Kakogod se slučaj raspleo, a čini se da je isporučivanje, u zgodnom momentu neizbežno, „rikverc“ u antihaštvo dugoročno predstavlja veliki minus za inače ne bogzna kakav imidž zemlje u demokratskom svetu. Ona još jednom pokazuje da flertuje, ako ne toliko sa zločinima i zločincima, a ono sa svesnim odsustvom namere da se odredi prema krvavim mrljama prošlosti.

Ukratko da se denacifikuje.

Kad se slika šire kadrira, nije čak ni ironija ako se kaže da od društva koje nalazi i snage da rehabilituje kvislinga iz „onog“ rata (Nedića) može da se očekuje  blagonaklonost i za „nediće“ iz „ovih“ ratova.

Još i kad je jedan bezbednosni analitičar koji je čas kandidat za predsednika, čas osnivač stranke koju o izborima poklanja SNS-u, a čas profesor, bagateliše bezbednosne rizike poentirajući rečima da „neće valjda Vjerica Radeta da izvadi pištolj na policiju kad po nju dođe“, gubi se iz vida da povlađivanje senima ratoborne prošlosti ne mora da izazove bukvalnu pucnjavu, već da osnaži one latentne snage koje bi u perspektivi opet pucale zarad mitomanskog srpstva.

Konačno sve ovo, naravno, ima i predizbornu dimenziju. Neko je ovih dana zapazio – ode li Šešelj u Hag pre izbora, njegov SRS bez njega boriće se za cenzus, ostane li ovde možda dođe i do samozadatih 22 procenta.

Ako, se pak, ova procena ne pokaže tačnom – sigurno je da vlast već sada ovakvom desnom retorikom pokušava da „štrpka“ od radikalskog biračkog tela. Da bi izbori bili 24. aprila treba da se raspišu 10. marta, pazi dobro – dan posle najavljene Nikolićeve posete Moskvi i viđenja sa Putinom.

Uz permanentnu kampanju pre toga od tada do Šešeljeve presude ima dvadesetak dana za dalje od vlasti potpomognuto zgušnjavanje tradicionalne srpske neizvesnosti i haotičnosti. Kojoj će sve potrebnija biti ona „iznenadna sila“.

I na muci ovih redova da se završe, pojavi se vest za dostojan kraj – pre nego što će Vlada od koje se to očekivalo odlučiti šta sa „trojkom“ i  Šešeljem „sila“ se izjasnila: odluka će biti teška i doneće je on, pošto je već svi gurkaju ka njegovom stolu. I biće, očekivano – najbolja za Srbiju!

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera