Sa socijalizmom je otišao i penzioni fond

Piše: Goran Stanković

Premijer Srbije Aleksandar Vučić je nedavno obišao udruženje penzionera u Zemunu i u obraćanju im se zahvalio, rekavši  da su penzioneri “zaustavili propadanje Srbije”.

Penzionera u Srbiji ima oko 1,7 miliona i sigurno je da predstavljaju ogroman izborni potencijal. Većina penzionera jedva sastavlja kraj s krajem i poslednje smanjenje penzija je verovatno teško podnela. Ali, većini penzionera u Srbiji je, zapravo, učinjena ogromna nepravda još u vreme socijalizma, a do današnjih dana nijedna vlast se nije usudila da reši ovaj problem.

Mnogi sadašnji penzioneri znaju da je za vreme bivše Jugoslavije postojala nekakva “socijalistička elita”, koja je, s obzirom na socijalistički karakter privrednog uređenja, potpuno nezasluženo primala veće plate za istu stručnu spremu. Takođe, uspešnost preduzeća nije mogla biti osnov za takvu nepravdu, s obzirom da je privreda bila planska ili socijalistička. Tako smo dobili penzionere koji danas primaju i po nekoliko puta veće penzije od svojih kolega, a takve razlike ne postoje ni u jednoj državi.

Kako ne treba voditi državu

Razlike mogu biti opravdane (zbog različitih uslova rada), u rasponu od nekoliko procenata, a ne nekoliko stotina procenata. Kolika je ovo nepravda može se videti iz primera koji govori da lekar koji radi u državnoj službi sada može da ima skoro duplo manju platu od penzije nekog dobrostojećeg penzionera.

Zemlje zapadne Evrope, gde su ovi odnosi daleko bolje uređeni, takođe imaju različite aršine za određivanje ovih odnosa, ali nigde državne penzije ne prelaze dve trećine dohotka. Naš jugoslovenski socijalizam je sada, navodno, iza nas, ali i penzioni fond u svom izvornom obliku je takođe odavno iza nas, jer je potrošen na razne načine, tako da nam je sada preostao jedino neravnopravni odnos između tadašnje elite i onih koji to nisu bili.

Mi sada čvrsto idemo stazama koje je utabala tadašnja politička elita i danas, posle toliko godina, vidimo opet političku elitu i identične stvari koje obične građane stavljaju u podređeni položaj. Nepostojanje platnih razreda u državnom sektoru bi mogao biti školski primer za lekciju “kako ne treba voditi državu”. Ovakav odnos ne samo što stvara antagonizam u društvu, već takođe obeshrabruje mlade ljude u bilo kakvom napretku ili angažovanju.

Sada se sav teret svalio na privatni sektor. Ovaj deo društva još niko nije pohvalio, s obzirom da se penzije finansiraju iz sadašnjih uplata za penziono osiguranje. Godine 1952. odnos penzionera prema zaposlenima je bio 1:8, a sada se približavamo odnosu 1:1. Pritisak nad trenutno zaposlenima je ogroman, pa ako to već ne može da se smanji, bilo bi pošteno da barem penzioneri budu izjednačeni u svojim primanjima, jer je vozač u saveznim organima bio isto onoliko vozač koliko i vozač autobusa u nekom drugom preduzeću.

Sa druge strane, odnos većine republika bivše Jugoslavije u poslednjih dvadesetak godina, prema radnicima kojima državna ili društvena preduzeća nisu uplaćivala staž, krajnje je okrutan. Za takva  preduzeća država je ipak trebalo da bude garant i da zbrine radnike bez ikakve rezerve. Kako je situacija u privredi i društvu dosta teška, penzije su kao siguran prihod veoma dobile na važnosti.

Milena Dravić važnija od grešaka

U Srbiji je bilo dosta polemika i oko “nacionalnih penzija”, koje dobija jedan broj umetnika za izuzetne zasluge u oblasti umetnosti. Polemisalo se najviše oko kriterijuma za dobijanje istih. To je u umetnosti gotovo nemoguće jasno odrediti, ali postavlja se pitanje zašto i bilo koja druga oblast ne bi bila nagrađena ovakvom nagradom? Sigurno je da postoje i neki lekari, arhitekti ili naučnici koji su ostavili neizbrisiv trag u svojoj oblasti.

Više od 20 godina kako je Srbija počela da tržišno funkcioniše, mnogi mladi i školovani umetnici nisu dobili mogućnost uopšte da rade i da ostave bilo kakav trag u umetnosti, a ne “neizbrisiv“. Naravno, sve nepravde se ne mogu izbrisati u par koraka. Visina ove penzije od 50.000 dinara (oko 400 evra) izazvala je velike polemike, pogotovo ako se zna da su one dodeljene pored onih koje su regularne. Mislim da je bilo primerenije da to bude nekakav dodatak u ovakvim teškim vremenima.

To su primetili i trenutno aktuelni političari, koji odlučuju o ovome. Tako se povela skupštinska inicijativa oko ukidanja ovih penzija. Za ovo se zalagao ministar za kulturu i informisanje Ivan Tasovac. Kada je sve bilo gotovo završeno, krajnje neočekivano, premijer Srbije Aleksandar Vučić je zaustavio ovu inicijativu i rekao da je Milena Dravić važnija od 30 do 40 ranije počinjenih grešaka? Tako je zaštićena ova vrsta penzije, a premijer je  pokazao da on “više” od svih ostalih ceni ove, u svakom slučaju, značajne umetnike.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera