Sirija: Diplomatski dogovor bez suštinske saglasnosti

Piše: Boško Jakšić

Minhenski dogovor o skorom prekidu vatre u Siriji lako bi mogao da podeli sudbinu britansko-francusko-nemačkog sporazuma u bavarskoj prestonici iz 1938. koji nije uspeo da zaustavi izbijanje Drugog svetskog rata.

Za razliku od sudetske krize pre osam decenija, globalni i regionalni akteri sadašnje sirijske krize nemaju zadatak da spreče rat, već da pokušaju da prekinu konflikt koji je tokom pet godina odneo 260.000 života i ostavio bez doma 11 miliona Sirijaca.

Oštro sučeljeni interesi nagoveštavaju da su šanse u najboljem slučaju polovične. Zapad je zahtevao da prekid vatre odmah stupi na snagu, dok je Rusija prvo insistirala na 1. martu, kako bi snagama sirijskog predsednika Bashara al-Assada omogućili da okonča ofanzivu i od pobunjenika preuzme drugi najveći sirijski grad Aleppo, čime bi utvrdio svoju ne samo vojnu već i pregovaračku poziciju.

Kompromisni predlog određuje da oružje ućuti za nedelju dana, ali državni sekretar John Kerry, njegovi zapadni i arapski saveznici i generalni sekretar NATO odmah posle dogovora optužili Rusiju da nastavkom operacija iz vazduha podržava Assadovo napredovanje iako usvojeni minhenski dokument precizira da borbe mogu da se nastave samo protiv pripadnika Islamske države, Fronta Nusra bliskog Al-Qaeda ili grupa koje je Savet bezbednosti UN označio kao terorističke.

“Nema dokaza o našem bombardovanju civila, iako nas za to svi optužuju”, odgovara ruski premijer Dmitri Medvedev na optužbe predsednika francuske vlade Manuel Vallsa poredeći retoriku Zapada se vremenima Hladog rata. “Rusija ne pokušava da ostvari neke tajne ciljeve u Siriji”.

Sukob SAD-a i Rusije

Javna definicija tih ciljeva je borba protiv islamističkih militanata koji prete Rusiji, pozadinska je nesumnjivo odbrana Assada koji je Moskvi omogućio da ima veliku vazduhoplovnu bazu i pomorske instalacije na sredozmenoj obali Sirije.

Minhenski dokument teško da može da pomiri rusku poziciju sa američkom jer Washington, mimo namere da uništi Islamsku državu Irak i Levant, ne krije da očekuje da u budućoj Siriji na vlasti ne bude proruska garnitura.

Suštinske razlike u javnosti potom dobiju formu razmene optužbi oko tipa bombi koje Rusi koriste, oko gađanja “legitimnih pobunjeničkih grupa” i civila, “otvorene vojne agresije” i izazivanja izbegličke krize, čak i turskih optužbi da Rusija vrši “etničko čišćenje” na severu Sirije.

Pod baražom takvih kritika, šef ruske diplomatije Sergei Lavrov uzvraća da Rusija isključivo gađa ciljeve islamista i da će nastaviti sa vazdušnim udarima.

Mimo tenzije otvorene odmah posle dogovora o prekidu neprijateljstava, situaciju komplikuje i činjenica da na minhenskom dokumentu nema parafa ni vlade u Damasku ni glavne pobunjeničke grupe koju je okupila Saudijska Arabija. Ozbiljno je ugrožen onaj deo sporazuma koji bi trebalo da obezbedi dotur humanitarne pomoći desetinama hiljada Sirijaca zarobljenim u područjima pod opsadom iz koje ne mogu da pobegnu.

Paralelna zbivanja na i oko bojišta takođe ne otvaraju gotovo nikakav prostor optimizmu: Assad kaže da nema nameru da prekine ofanzivu u trenutku kada njegove trupe nezadrživo napreduju prema Aleppu čije bi zauzimanje od pobunjenika moglo da predstavlja prekretnicu u ratu.

Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati potvrđuju da su spremne da upute vojnike za Siriju da bi se borili protiv islamskih terorista. SAD su saglasne. Američki sekretar za odbranu Ash Carter pozvao je dve zalivske zemlje da pošalju komandose kako bi pomogli zauzimanju severnog grada Raqqa, nezvaničnog sedišta islamskog kalifata u Siriji.

Assad je uveren da Saudijska Arabija i Tusrka, dve države koje gotovo opsesivno žele da vide njegov odlazak sa vlasti, planiraju invaziju Sirije. Pretpostavljajući da je nerealno očekivati da bi Saudijci odloleli izazovu da ne pomognu u pokušaju njegovog rušenja i blokiranja iranskog uticaja – što je njihov davno potvrđen prioritet – sirijski predsednik želi da ih predupredi.

Prvi put od gubitka vazduhoplovne baze Tabqa 2014. režimska armija priprema napredovanje ka Raqqi, a nova ofanziva, posle ove kod Aleppa, istovremeno bi potpuno i presekla kanale snabdevanja pobunjenika iz Turske.

Snage sirijskog režima, uz podršku Rusa, Iranaca i libanskih Hezbollaha, ne pokazuju nameru da propuste momentum i ostvare Assadov proklamovani cilj da povrati kontrolu nad čitavom Sirijom. Damasku prekid vatre ne odgovora. Tim više jer su pobunjenici dobili “odlične količine” savremenog naoružanja, uključujući i rakete dometa 20 kilometara.

Postaje sve jasnije da Amerikanci i koalicija koju su okupili ne da nisu porazili Islamsku državu, već ne uspevaju ni da skloni Assada sa vlasti iako ga i dalje opisuju kao “deo problema, a ne rešenja” sirijske krize.

Mješavina prioriteta, Assad ili ISIL

Nasuprot Washingtonu, Moskva je od početka svog vojnog angažmana krajem septembra uspela da preuzme potpunu inicijativu i okrene ratnu sreću na bojištu.

U takvim okolnostima Amerikancima jedino preostaje da Assadu poruče da se ne “zavarava” da konflikt može vojno da se reši. Verovatno i ne može, ali Rusi su na putu da izdejstvuju da njihov saveznik Assad bude prihvaćen partner u nekim budućim razgovorima o trajnom miru i političkoj tranziciji Sirije. Možda ne Assad lično, ali svakako njegov režim koji garantuje da Moskva neće izgubiti jedino uporište na Bliskom istoku.

Pošto su još od avgusta 2011. otvoreno zahtevali Assadov odlazak, Amerikanci su se kasnije fokusirali na borbu protiv ISIL-a – što je stvorilo teško razumljivu i konfuznu mešavinu prioriteta.

Neuspesi američkog angažmana u Siriji – i na frontu prema ISIL-u i prema Assadu – kao posledicu imaju jačanje militantnog krila u Washingtonu koje predsednika Baracka Obamu i njegove saradnike optužuje da su se krili iza ocene da je Sirija marginalna za američke strateške interese, da su odbijali intervenciju pravdajući se da ne postoji podrška Kongresa i javnosti, da su dovoljna iskustva Vijetnama i Iraka, da su različite sirijske pobunjeničke grupe nepouzdane, da nema osnova za uspostavljanje zone zabranjenog leta koja bi neutralisala Assadovo vazduhoplovstvo, da će Sirija Rusima predstavljati novi Avganistan

Dogovor o primirju mogao bi da bude tačka preloma koja bi očajnim Sirijcima omogućila bolan i spor povratak u normalnost a zaraćenim akterima građanskog rata omogućila proboj ka političkoj tranziciji i mirnom rešenju konflikta. Što je veliko Ako.

Ključni problem diplomatske strategije koju Washington tri godine pokušava da realizuje sadržan je u činjenici da Rusija i Iran neće odustati od podrške Assadovom režimu uvereni da Obama neće odobriti ulazak u novi bliskoistočni rat i poslati trupe za Siriju.

Ali, ukoliko Minhen ostane slovo na papiru, a propadne i nova runda ženevskih pregovora predviđena za 25. februar, Obama bi mogao da pređe na Plan B – pojačane vojne aktivnosti i protiv ISIL-a i protiv Assada koje bi uvele nove strane trupe na sirijsko bojište, što nosi neslućene rizike.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera