Zašto je Počuča za Srbiju jednakiji od drugih

Počuča je u svom postu samo pozvao rodoljubive nasilnike da ne troše snagu u međusobicama, već da se udruže protiv zajedničkog neprijatelja (Arhiva)
Počuča je u svom postu samo pozvao rodoljubive nasilnike da ne troše snagu u međusobicama, već da se udruže protiv zajedničkog neprijatelja (Arhiva)

Viši sud u Beogradu polovinom decembra doneo je oslobađajuću presudu za Radomira Počuču u procesu koji su Žene u crnom vodile protiv njega. Sud je odlučio da Počuča nije ugrozio sigurnost Žena u crnom pretnjama koje im je uputio na Fejsbuku 25. marta 2013. godine, dok je obavljao dužnost portparola Protivterorističke jedinice MUP-a Srbije.

Žene u crnom su u to vreme obeležavale 15 godina od zločina nad albanskim civilima na Kosovu, a Počuču je sama mogućnost da postoje nekakve žrtve koje nisu srpske toliko iznervirala da je morao da reaguje agresivnim postom na Fejsbuku.

“Mislim da ovo ne bi trebalo da se održi. Gospodo huligani, Delije, Grobari, radovci, Firmaši, umesto da trošite pesnice između sebe, a veliki ste rodoljubi, udružite se i podelite po p…i onome kome trebа dа se dа po p…i”, poručio je Počuča navijačima, pozivajući ih na linč, valjda ne želeći da sam prlja ruke izdajničkom krvlju.

Prijetnje su zakon

Suđenje bivšem novinaru i voditelju TV Pink oteglo se jer je Počuča neko vreme bio u bekstvu od zakona, povukavši se na rezervni položaj – front u Ukrajini, gde je kao dobrovoljac ratovao na strani ruskih pobunjenika.

Portal Pravda izveštavao je o Počučinim ratnim poduhvatima u Donbasu, gde se u jedinici srpskih dobrovoljaca “Srbski Husari” borio, kako sam kaže, “protiv zla koje preti njegovoj svetoj Otadžbini Rusiji”. Uhapšen je u martu 2016. godine prilikom ilegalnog pokušaja da pređe granicu na Dunavu, čamcem iz pravca Rumunije, a potom je predat tužilaštvu.

Samo dan i po nakon hapšenja Počuča je pušten da se brani sa slobode uprkos tome što je na društvenim mrežama upućivao pretnje i drugima, a ne samo Ženama u crnom, a usput je odlaskom na ratište prekršio i Zakon o dobrovoljcima.

Činjenice da je Počuča bez problema otišao da ratuje u Ukrajini dok se protiv njega vodio proces, kao i ekspresno puštanje na slobodu nakon hapšenja govorile su da neke strukture u vlasti optuženom očigledno malo gledaju kroz prste. Uz mrvu pesimizma i opravdanu dozu nepoverenja prema srpskom pravosuđu, već tad je mogla da se nasluti ovakva presuda.

U međuvremenu, u aprilu ove godine Počuča je sklopio sporazum s tužilaštvom da dobije uslovnu kaznu od godinu i po dana zatvora zbog odlaska na ukrajinsko ratište, ali se kazna neće izvršiti ako u naredne četiri godine ne počini novo krivično delo. Za učestvovanje u ratu ili oružanom sukobu u inostranstvu Krivični zakonik inače predviđa kaznu do 10 godina zatvora. Svi Radomiri su jednaki pred zakonom, ali je Počuča jednakiji od drugih.

Poziv navijačima Crvene zvezde, Partizana, Rada i Vojvodine da prebiju Žene u crnom nije usamljeni incident u Počučinim onlajn aktivnostima.

Ćerku Dragana Kojića Kebe nazivao je “glupavom ciganšturom”, Baraka Obamu “majmunom”, Vesliju Klarku pretio je da će mu izmeniti “facijalnu konfiguraciju”, Ukrajincima je poručivao da ih treba dezinfikovati “čelikom i vatrom”, a premijeru Vučiću da će završiti “kao Čaušesku”. Nakon svega Viši sud je utvrdio da u radnjama za koje se Počuča tereti nema elemenata krivičnog dela.

Sud je, izgleda, usvojio mišljenje odbrane po kojem je Počuča samo izražavao svoj stav u okviru slobode izražavanja, odnosno “ironični komentar”, te da je reč o šali.

Sloboda izražavanja pesnicom

Komentarisanje sudskih presuda u Srbiji je dekriminalizovano još 2012. godine, ali svako malo javi se neki predstavnik izvršne ili sudske vlasti da se požali kako takvi komentari ipak utiču na nezavisnost sudstva, pogotovo na procese koji su u toku i nepravosnažne presude. Ipak je ta sloboda govora i mišljenja pomalo preterana, a i ne spada u naše tradicionalne vrednosti.

Ako pozoveš huligane sklone nasilju da pretuku neke žene, onda je to sloboda izražavanja, a ako kažeš da se ne slažeš s presudom, onda utičeš na nezavisnost sudstva ili bar kršiš nepisane zakone lepog ponašanja. Možda je bolje ne igrati se sa sudbinom – pravosuđe u Srbiji je velika tajna, skoro kao u Kafkinoj prozi – i reći da je presuda Radomiru Počuči potpuno ispravna.

Uostalom, da li su huligani poslušali Počučin poziv i premlatili aktivistkinje Žena u crnom? Nisu. Eto, ništa strašno nije se dogodilo, nije bilo potrebe da se diže panika, a kamoli optužnica. A čak i da su ljubitelji fudbala nekog ubili od batina, to ne bi imalo nikakve veze s Počučinim pozivom na tučnjavu, baš kao što ni pisanija ratnohuškački nastrojenih novinara nemaju ama baš nikakve veze s ratnim zločinima.

Šta ima loše u pozivanju istomišljenika koji se mahom izražavaju fizičkim nasiljem da uđu u dijalog s neistomišljenicima služeći se argumentima pesnice, metalne šipke ili bejzbolske palice? Svako ima pravo da se u razmeni mišljenja služi onim sredstvima koja najviše odgovaraju njegovoj ličnosti. Neko se služi pretnjama, neko batinom, a neko iznošenjem činjenica i racionalnim argumentima. Važno je da svako neguje svoj stil i tako širi slobodu izražavanja do neslućenih granica.

Počuča je u svom postu samo pozvao rodoljubive nasilnike da ne troše snagu u međusobicama, već da se udruže protiv zajedničkog neprijatelja. Pozvao je na jedinstvo, nastojeći da prevaziđe vekovnu srpsku neslogu, koja uništava vaskoliko srpstvo i čekićstvo, pogotovo njegov huliganski deo.

Nekima je to delovalo kao kršenje zakona, ispostavilo se da povrede pravnih regula nije bilo, a niko se ne pita zašto Žene u crnom krše mnogo važnije, nepisane zakone i nikome ne odgovaraju.

Srpstvo ili Ustav Srbije

Aktivistkinje ove nevladine organizacije već decenijama podsećaju na zločine koje su počinile srpske snage, pozivaju zajednicu u kojoj žive na odgovornost, insistiraju na suočavanju s prošlošću i blate razne srpske div-junake samo zato što su ovi u trenutku inspiracije ubijali žene, decu i starce koji su se lažno predstavljali kao civili.

Time krše nepisano balkansko pravilo da svaki narod treba da govori isključivo o zločinima koje su pripadnici drugih naroda počinili nad njim, da se autoviktimizuje do beskonačnosti, da (prividno) žali samo svoje žrtve, dok za pobijene inoplemenike treba da im puca pancirni prsluk.

To pogotovo važi za onu zajednicu koja je započela rat, izvršila agresiju na susede i počinila ubedljivo najveći broj ratnih zločina u ratovima devedesetih godina. Da ne pominjemo kako se Žene u crnom uporno bore protiv rata i militarizma, zalažu za pacifizam i mirovnu edukaciju, slabeći time borbenu gotovost stanovništva.

Za razliku od njih, Radomir Počuča je pravi patriota, koji je za svoju zemlju učinio, hm, teško je setiti se šta konkretno, ali stalno ističe kako voli svoju zemlju i narod, pa zašto da mu ne verujemo?

Osim Srbije, voli i svoju rezervnu otadžbinu, Rusiju, za nju je išao i da ubija. Čovek koji ima toliko ljubavi u sebi jednostavno ne može da bude loš.

A to što se malo zaneo i pozvao na linč i prebijanje – to je bio samo, kako sam Počuča reče, “trenutak loše inspiracije”.

To svakome može da se desi. Koji bi sudija to mogao da mu zameri? Pogotovo ako mu je srcu bliže srpstvo od Ustava Srbije i ne drži se zakona kao pijan plota.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera



Povezane

Bivši glasnogovornik Protivteorističke jedinice MUP-a Srbije i nekadašnji televizijski voditelj Radomir Počuča pridružio se proruskim pobunjenicima na Krimu. Inače, trebalo je da se sutra pojavi na sudu u Beogradu zbog prijetnji organizaciji “Žene u crnom”.  

Više iz rubrike Piše
POPULARNO