Pelceri zlokobnih biljaka

Šešeljevskim i Šešeljevim nastupima dalje se osnažuje ukupni društveni ambijent koji i Vučiću ide naruku, piše autor (AP)
Šešeljevskim i Šešeljevim nastupima dalje se osnažuje ukupni društveni ambijent koji i Vučiću ide naruku, piše autor (AP)

„…Željni pametovanja upotrebiće stranu sintagmu. Dance macabre. I, kao, sve su objasnili, pa se to više neće ponavljati. Etnolozi će stvar povezati sa reinkarnacijom ili neprestanim tinjanjem paganskih rituala.

Svim ovim razmišljanjima ima mesta nakon što je u nedelju sve to jedan čovek spojio u jedno. Svečani ispraćaj u Hag. I preneseno i doslovce, reč je o plesu na groblju. Na groblju jedne politike i na grobovima zavedenih njome. Jedan od glavnih zavodnika, inače sklon nekrofiliji u najširem smislu reči, ostavlja u amanet pelcere te politike. Do nove žurke među humkama?“ 

Ovo napred stavljeno među navodnike deo je teksta „Dernek na groblju“. Napisao ga je i objavio „natpisnik“ ove kolumne, 25. februara 2003, samo 16 dana pre nego što je hitac u srce Zorana Đinđića „proizveo“ novu humku na kojoj se sada nastavlja možda još perverzniji ples.

Tekst je bio posvećen (u maniru sličnih primitivnih  nekrofilnih ovdašnjih svetkovina) „svečanom ispraćaju“ lidera radikala, Vojislava Šešelja u Holandiju da tamo „rasturi antisrpski sud u Hagu.“ Što je, mnogi veruju, posle trinaest godina i uspeo.

Anketni odbor

Vođa i učitelj je tada otišao, ali je ostavio zamenu, svog dovojvodu Tomislava Nikolića i genseka partije, Aleksandra Vučića začudo bez „bradate“ titule, da „čuvaju vatru“  njegovih (z)likujućih reči i poteza. Čemu su oni svojski dali obol. Prvi, recimo, podsećanjem javnosti da „ako neko vidi“ Đinđića kako je „i Tito pred smrt“ imao probleme sa nogom, potom i kako mu „uopšte nije žao Ćuruvije“.

A ovaj drugi inspirisan je da se bavi statistikama koliko muslimana treba pogubiti za jednog Srbina, itd. Ispostavilo se da je  cena „iznivelisana“ vermahtovskom „računaljkom“ iz Drugog svetskog rata primenjivanom na Srbe za svakog ubijenog Nemca. (Da li se u tome može tražiti koren današnje tolike „ljubavi za Nemce“ posle skidanja radikalske zmijske košuljice i promocije SNS, nove partije mekših, ili kripto-radikala.?! Ne, razlozi su drugi.)

Pelceri „one politke“ u ovih trinaest godina nisu uveli, naprotiv uz sve (izgleda, placebo) političke „pesticide“ razvili su se u solidan korov na njivi zvanoj Srbijica pa i mutirali u neke još desnije i zlokobnije biljke.

U toj se invazivnoj flori, nedavno pojavila i parlamentarna inicijativa da se formira anketni odbor za otkrivanje pozadine ubistva Zorana Đinđića, sa neskrivenom ambicijom da na njegovo čelo dođe glavni koreograf „derneka na grobu“, upravo Šešelj. 

Negdašnji prvi plesač, sadašnji predsednik republike Tomislav Nikolić, parirao je bivšem šefu a sadašnjem arhiprotivniku idejom da to ne bude odbor Skupštine, već nekakva nezavisna ekspertska komisija.

Kevćući i režeći tabloidi i „pištoljske“ televizije, pak, su na talasu te podgrejane nekrofilske furtutme počeli da peku i „roštiljaju“, već po svojim inetresima navodne političke aktere te „pozadine“.

Radost za Šešelja, korist za Vučića

Skupština je inicijativu odbacila, ali time nije prestao njen „zagrobni“ život. Radikali su potvrdili da će na njoj istrajavati (npr. šef skupšinskog kluba Nemanja Šarović).

A i pojedini umekšani radikali iz SNS (npr. Vladimir Đukanović, poslanik) ostali su kod znakovite  neodređenosti: pa, ako već ima nekih novih saznanja o „okolnostima pozadine atentata“, neka to „odrade“ nadležni organi. Sve kao u evrointegracijama i u još koječemu u njihovoj strategiji – nije da ’oćemo, ali nije ni da nećemo.

U toj hoću-neću kakofoniji i medijskoj situaciji do šire javnosti se teško probijao glas onih koji su govorili – ako je već tako, a zašto Vojislav Šešelj ne bude saslušan o istoj stvari, budući da je u Hag onda pobegao delom i zbog svojih znanja o budućem atentatu („uskoro će ovde biti krvi do kolena“).

Ni izjave glavnog demijurga sadašnje Srbije nisu ukazivale na bitno različite stavove u odnosu na partijskog kolegu i „ličnog prijatelja“ Đukanovića.

Bez ikakve dvojbe, Šešeljev predlog o anketnom odboru bio je u dnevnopolitičkoj pragmatici usmeren na mogućnost sticanja dodatnih poena u zvaničnoj predsedničkoj kampanji. Mada i samo pokretanje ove teme već sada, u pretkampanji, potpomaže ovu nakanu.

Naravno, i najavljeno institiranje na inicijativi i ubuduće će nastaviti da „radi taj posao“. Te je pitanje da li bi njeno skupštinsko ozvaničenje svemu doprinelo više  nego što ona već sada zadobija na pažnji tog dela biračkog tela koji bi Šešelja „sigurno“ doveo drugi krug.

Međutim, tu se funkcija Šešeljeve inicijative ne završava. Ona, hteli to mi ili ne, hteli Vučić i Šešelj ili ne – radi dubinski i za Vučićevu stvar. I on zbog toga može da bude srećan čak i da nije u dosluhu s njenim lansiranjem.

Domaći i zapadni aplauzi za isti igrokaz

Šešeljevskim i Šešeljevim nastupima i jahanjem na ovoj temi dalje se osnažuje ukupni društveni ambijent koji i Vučiću ide naruku. Desni i nacionalni narativ postojeću ojačava, a stvara i novu desnu publiku za izvođenje i njegovih proevropskih igrokaza  sa dozom radikalske pakosti i cinizma prema protivnicima.

Tom delu predstave očito Zapad još uvek aplaudira, kao što aplaudira i bar artificijelnom izvršavanju povernih mu zadataka. I to sve uprkos većinskom nerazumevanju domaće poblike za komad na pozornici. Jer, ona ne aplaudira komadu, već glavnom glumcu.

Bivši „vođa i učitelj“ Šešelj u toj predstavi može da računa samo na „gostujuću ulogu“ bez obzira da li se Vučić kandidovao ili izvikano nekog drugog za predsedničkog kandidata i bez obzira da li složio sa ustavno prispelim izborima i one druge – brzopotezne, vanredne parlamentarne.

Od Šešelja i drugih „kandidatčića“ Vučić je i dosad bio zaštićen pobedama na izborima koje on dobija kao „vođa“, a ne kao glavni eksponent neke celovite politike ili programa. Sve zamerke opozicije da, na primer, parlamentarni izbori gube smisao ako se tako često održavaju su besmislene sa stanovišta tela kome se SNS-ovci obraćaju.

Njihovi birači (a zapaženo je već da su potpredsednici SNS počeli otvoreno da umesto građani i narod govore – birači) dolaze pred one providne plastične kutije sa otvorom na gornjoj strani da njihov miljenik pobedi druge koje je prethodno pijačarski sve izogovarao. Većina uopšte ne mari ili čak i ne zna za tamo neke bagatelne zakonske, ustavne i jevropejske odredbe o četvorogodišnjim mandatima.

Da stvar bude gora – ostale desne stranke i stare i novorasađene iz „onog pelcera“ karatkoročno i pragmatički gledano oduzimaće ili dodavati nešto glasova jednom ili drugom plesaču. Ali će dugoročno samo potpomagati da se za dalje razvijanje desne „zle trave“ još malo melioriše rastreseno društveno tlo. Koje, pak, u takim okolnostima uvek pomalo miriše i na krv.

Nesreća ‘političke volje’

Ali, nisu samo ovo pouke/posledice čeprkanja po mračnoj pozadini atentata. Ove  pobrojane nju samo dodatno zamračuju. Ali glavno pitanje i kad ga ne bi potencirao Šešelj, ostaće, bojimo se, još zadugo tegoba na kolektivnoj s(a)vesti Srbije. U meri u kojoj je svesti savesti, bar one građanske, ostalo.

Kad neko onomad za priželjkivani odbor izreče folk-argument – „to je kao kada biste kozi poverili da čuva kupus“ to deluje kao prijemčivo i efektno. Ali, istovremeno – ostanemo li u oblasti „kozarstva“  – odvlači pažnju od pogubne činjenice da je previše koza kojima je taj kupus poveravan proteklih godina.

Grdni problemi sa samim procesom za atentat na Đinđića, promene  istražne i sudijske ekipe, pritisci , uvođenje „paralelnih istina“ i u javnost i u proces, pokazali su svo naličje ukrštenih interesa  – političkih, stranih, obaveštajnih, materijanih… U tom svetlu još složeniji problem pozadine i nalogodavaca atentata gotovo su – nemoguća misija.

Insistiranje, pa i podnesci u tom pravcu u međuvremenu preminulog advokata i (prvo)borca za ljudska prava Srđe Popovića i porodice premijera kao i zalaganje demokratskih krugova u zemlji da se slučaj do kraja rasvetli, susretali su se sa svim pomenutim problemima, ali se svode na glavni: nedoraslost ne samo srpskog pravosuđa, već i društva da se suoči sa istinama i mračnom prošlošću.

Kad se iz redova „nosača Đinđićevog kovčega“ i političkih naslednika čuju katkad i prilično uverljivi, (a katkad jedan protiv drugog upereni) navodi o manipulacijama postupkom, svedočenjima, trgovini ponudama osuđenih, zaštićenih svedoka, potencijalnih i stvarnih, o stopiranju pojedinih akata i mogućih saslušanja, vidi se tužna istina: i vatreni lideri i zagovornici napretka i pravne države, takvu svoju misiju iz raznih razloga mogu da bace pod noge. I da se uvek sakriju iza famozne i svemoguće formule zvane politička volja. Od čijeg nedostatka ili postojanja, u krajnjem, zavise svi procesi u društvu.

Pa nekako ispada da je taj mizanscen, ta pozadina, bez ikakve amnestije pominjanih plesača na grobu, imala svoje „saslužitelje“ još od petooktobarskog prevrata.

Dok je Đinđić po smeni Miloševića imao – uz sve primedbe koje mu se mogu staviti – dugoročnu viziju srpskog društva, za koju je, videlo se to nažalost na sahrani, pridobio i značajnu podršku građanstva, većina njegovih „antimiloševićevskih saboraca“ zadovoljila se – rušenjem Miloševića.

I videla sebe u miloševićevski skrojenim budućim ulogama. Poput one služavke u Manovim „Budenbrokovima“ koja veli – sad, posle revolucije, ja ću biti gazdarica, a gazdarica će mi biti služavka.

U izvesnom smislu – pozadina atentata je sve što danas vidimo oko sebe, a očima ne verujemo!

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera



Povezane

Više hiljada ljudi okupilo se u šetnji beogradskim ulicama, povodom 10-godišnjice ubojstva predsjednika Srbije Zorana Đinđića. Na čelu kolone, prvi put poslije raskola, bili su lider njegove Demokratske stranke i Liberalno-demokratske partije Srbije. O značaju Zorana Đinđića danas, u prilogu Nebojše Grabeža. 

Zoran Đinđić bio je premijer Srbije od januara 2001. do atentata u martu 2003. godine. Predvodio je vladu sastavljenu od 19 političkih partija. To je bila prva demokratska Vlada Srbije poslije pada Miloševićevog režima. Okrenula se Evropskoj uniji i rješavanju pitanja Kosova. Ni poslije 12 godina, nijedna od pet vlada u Srbiji, ta pitanja nije […]

Više iz rubrike Piše
POPULARNO