Šešeljev sistem ‘pljuni, pa vladaj’

To je zaista čista politička perverzija – da Vojislav Šešelj u Parlamentu Srbije predsedava Anketnim odborom koji će da saslušava svedoke u potrazi za političkom pozadinom ubistva Zorana Đinđića.

I da potom sve stenograme objavi u formi knjige, čiji je izdavač Srpska radikalna stranka. I da rad tog skupštinskog odbora bude uživo prenošen na Javnom servisu RTS, pa da Šešelj saslušava Čedomira Jovanovića, Žarka Koraća, Zorana Živkovića…

I, možda, Nebojšu Čovića, koji je očito, glavna meta tabloidno-političkog pokretanja političke pozadine Đinđićevog ubistva.

Nacija orlova ili jato ćurki

Parlamentarni hleb i zakulisne igre bacaju u zasenak suštinu države.

Zatečena bujicom neobjašnjivih pitanja, Vesna Pešić pokušava da suzbije mrzovolju ushićenim pitanjem: ”Da li smo od nacije orlova, postali jato ćurki? ”

Nema sumnje da životna stvarnost nije ono što nam se događa. Stvarnost je ono kako razmišljamo o događajima, koji čine naše iskustvo.  Zaista, ovo znači da svako od nas kreira stvarnost u kojoj živi. Naročito, političari.

Ali, da u Vučićevoj Srbiji postoji tri vrste ministara, to svako zna. Javna je tajna da sadašnja supermanipulativna vlast bira ministre, prema tome koliko su brutalni i spremni da lažu. U patentiranom sistemu selekcije, glavne kameleone podaničkog mentaliteta, tzv džibere među ministrima znamo napamet, ali nisu oni jedini stvaraoci ‘post faktičke’ podvale.

To se najbolje vidi u podeli Vučićeve vlade na ministre-boksere, koji su spremni da lažu, lupetaju i napadaju po svom ćeifu, kao i da to slepo čine po premijerskoj komandi. Druga grupa ministara je poslušna i u javnosti manje vidljiva, a treća  je navodno “fina”, “prozapadna” i “moderna”, sa zadatkom da prosipa laži o velikim uspesima Srbije, koji su tu, nadomak ruke, već za dve godine.

Poslednja grupa, ima najsjajniju zvezdu. Prirodno  nesnalažljiva i ekscentrična, ministarka Ana Brnabić brzo staje rame uz rame najvećim lažovima. Kao vođa tima za IT sektor bez kvalifikacija, izjavila je kako Srbija ne zaostaje mnogo u toj oblasti za razvijenim zemljama, ali “će Srbija vodeće zemlje, poput SAD-A i Kine, stići već za dve godine.”

Dakle, Đogani je, poodavno već, bio u pravu: ”Mi smo kosmonauti iz zvezdanog grada, idemo na Mars jer tamo nema rada, tamo žive neki mali, zeleni i plavi, desiće se brzo neke promene u glavi”.

Sad znamo i datum. Ana Brnabić je najavila da će do 2018. letelica Srbije sleteti na Mars!

Ni to nije sve. Nova ministarska zvezda na srpskom političkom nebu je dodala da EU tek treba da uradi ono što je Srbija već sada spremna da učini. Potvrdila je da u politici laži i manipulacije, predvođena Zoranom Vulinom, ministrom za Hrvatsku, Srbija gotovo da nema dostojnog rivala. Ako su ove dijagnoze tačne, ostaje da se razmisli postoji li neki efikasni način uklanjanja zida laži iza kojeg se skriva mafijaški režim.

Šešeljeva ruka i Vučićev mali prst

Tamo gde stanu ministri, nastavljaju neumorni poslanici. Pre svih Vojislav Šešelj, četnički vojvoda iz Batajnice, bivši mentor nekrofilnog karaktera Karadžića i Mladića, pa još čuvar lika i dela Slobodana Miloševića. Balkanski kasapin, nad čijim krvavim pirovima je zanemela trećemilenijumska civilizacija.

Sarajevski kadar sa jednosmernom isključivošću na Veliku Srbiju je zapravo biološki fenomen. Pri političkim akrobacijama adaptirao je mutiranim genom, inhibirao teritorijalne metastaze, od Virovitice i Karlobaga, do ove i one drinske staze, čime je iznova afirmisao Pavlovljev reflex. Zamajavajući Vučića u jarećoj koži, dokazuje ruski refleks da ono što mu je govorio na Palama, njegov potrčko bezuslovno je zapamtio za ceo život. U relaciji 1:100.

Po uzoru na trust pilećih mozgova, Šešeljeva strategija je jasna. Po sadržaju i po žestini, pokušava da nadoknadi nedostatak argumenata. U neobuzdanim nastupima, tradicionalno beži od odgovora na veze sa surčinskim i zemunskim klanom, od udbaške odskočne daske, zahvaljujući kojoj je devedesetih mračio  i oblačio  paravojnim formacijama, sastavljenim od zatvorenika, uličara i klošara.

Radikalski Šćepan Mali, kvaziautoironični prenemagač, sad se, opet, navrzao na Đinđića. Tvrdi u Srpskom Telegrafu da su “svi lideri DOS-a, imali svoju mafijašku grupu i da su najviše  novca zaradili otmicama. U kidnapovanjima Breninog sina, tajkuna  Milije Babovića i biznismena Miroslava Miškovića,  direktno je upleten i Zoran Đinđić, koji je kasnije sukobe  pokušao da reši tako što će  deo mafije, na čelu sa Čumetom da prebaci na legalne poslove, a drugi da eliminiše”.

U izveštaju iz parlamentarnih rovova, Šešelj napada prvu liniju. Pravi štetu, za koju su drugi krivi. Kao i svaki partijski (piro)tehničar ili medikamentozno zavisni opsenar, dresirano je neukrotiv, jer zna da je razlika između prve i poslednje rupe na svirali u tonalitetu. Zato je većina  u skupštinskim klupama, uglavnom oguglala na njegove glagoljive respresalije o navodnoj srodnosti političkog života u Srbiji.

A njegov i Đinđićev život, ne da nisu srodni, nego ne mogu biti suprotniji. Međutim, Šešelj ne zna pravu dijagnozu, koju ni prof. Milovan Bojić neće da mu kaže. Odgovara mu da se ništa ne pita. Dok pravda ne pobedi  i nestanu svi tragovi sumnje.

Čvrsta vojvodina ruka, drži sve u malom Vučićevom prstu.

Tiganj bez (za)drške

Kod neznavenih i naivnih, zvuči prihvatljiva  parlamentarna doskočica, po kojoj bi u “Srbiji imali više para, da narod ne troši na preživljavanje”.

Obrni-okreni, narod  je jedino kriv, što je živ. Ali, tu krivicu, za crkavicu, zbog prednosti mortaliteta nad natalitetom, iz godine u godinu, sve je teže dokazati.

Nema ni sekundanata, ali Šešelj sam počinje zamišljeni duel. Replicirajući kaže da njegovi protivnici ”nisu kritikovali Zorana Đinđića, koji nema ni dan radnog staža. To pokazuje da ne znaju šta je beruf, poziv, posvećenost, jer hoće samo da se dočepaju nečega.”

Umesto memorandum, in memoriam. Tu prestaje šala, a počinje saučešće. Šešeljevo baronisanje prelazi u patološke trigliceride i retorički holesterol. U radikalskom meračenju da se kontaminira karijera ubijenog predsednika Demokratske stranke, univerzitetskog  profesora, te naučnog saradnika  u međunarodnim institutima, koji je filozofiju  doktorirao sa 27 godina, u Konstancu, kod Jirgena Habermasa.

Uprkos, Šešeljevom tragikomičnom pokušaju da privatizuje i poslanički monopol. Da decenijama izbegava  da okrene list, da se ne vidi afera njegovih ideoloških kofera. Za razliku od Zorana Đinđića, deceniju i po pre profesionalnog političkog angažmana  poznatog, priznatog i uticajnog autora  zapaženih studija, političkog teoretičara, publiciste, polemičara i disidenta, osuđivanog u jednopartijskom režimu, još 1974. zbog slobodarskog političkog angažmana!

A  na drugoj stani?  Ništa. Ja plaćam, ti plaćaš, on troši. Pa, još, uvek trči pred rudu. Obeshrabrujuće istom ideologijom, samo je druga priča. Kad god mu je zgodno, o drugima, bestidno, frontalno i frekventno. Pa, čak i o Đinđiću. Melodramski imitira tragediju.

Kakva promena ličnosti, ni sa onim od juče, nema sličnosti. Šešeljeva retorika, u godinama koje su pojeli unutrašnji buzdovani, dođe kao tiganj bez (za)drške. Ne samo “ideološki” nego i doslovno biografski.

Zbog podvala i zloupotrebe Đinđića, Šešelj je nebrojeno puta ispao “politički magarac”. I,  posle se čudi, kad opozicioni poslanici  komentarišu njegove debeovske uši i na dlanu liniju života, koja se ni na kraju svemira, neće sresti i ukrstiti sa Đinđićem.

Kome prija iluzija ?

Međutim, Vučićevoj vlasti poštenje je dnevna tema. Ako je verovati narodu, u parlamentu se priča o onome čega nema.

Na meniju su iluzije o budućem blagostanju, o nezavisnom pravosuđu, da Parlament odlučuje o nečemu, da starlete vrše kulturnu misiju, da se advokati dogovaraju sa sudijama, da partije nisu interesne zajednice, da sirotinja može da nađe nešto u kontejneru, da partijsko korenje dopire duboko, da birači mogu blagovremeno da otkriju partijsku glumu, da nema cenzure i da u zvanična tumačenja vlasti niko ne sumnja.

U infantilnoj Srbiji, kome prija takva iluzija? Čulna (samo)obmana onih što nikome ne sklanjaju pogled. U nezavisnim institucijama, koje su izgubile bitku u vojevanju sa sistemom, “kadija te tuži , kadija te sudi”.

Zato politička perverzija – da Vojislav Šešelj u parlamentu Srbije predsedava anketnim odborom koji će da saslušava svedoke u potrazi za političkom pozadinom ubistva Zorana Đinđića nije iznenađenje.

Kad nema pomoći, ima farme. Za bolje danas – malo sutra. Po Šešeljevom sistemu: Pljuni, pa vladaj !!!

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera