Otvaranje poglavlja pod blokadom teških riječi

Oblak teških reči – odnosno, dim od teške “hrvatske diplomatske artiljerije” i uzvratne srpske “tuče” po Hrvatskoj – ponovo se nadvio nad inače razobručene i neuhvatljive odnose “komšija” s jedne i “susjeda” s druge strane.

I ovoga puta razlog je nađen na kozjoj stazi puta Srbije ka EU, u blokadi koju Hrvatska naziva “rezervom” i koju je postavila na otvaranje Poglavlja 26 za pridruživanje i “komšija” pomenutoj Uniji.

Pod tim sivim pramenovima koji zamagljuju svaku, pa i najizoštreniju, optiku krije se sijaset otvorenih i “lažiranih” pitanja susedskih odnosa, samog ispunjavanja uslova Srbije za pridruživanje, te ideološkog prepucavanja, predizbornih međusobnih “usluga” i politikantst(a)va “za unutrašnju upotrebu”.

‘Uvjeti’ i prgave ideološke provokacije

U takvim okolnostima, posebno posle demonstrativnog povlačenja premijera Vučića i srpske delegacije iz Brisela s Međuvladine konferencije Srbija-EU povodom otvaranja očekivanih poglavlja, a još više posle javnog premijerovog obrazloženja tog poteza, maglovit je ostao i osnovni predmet ovog “spora – do blokade”.

Još dok se, naime, pre više nedjelja “šuškalo” o mogućnosti da Hrvatska i još neke zemlje od tri poglavlja predviđena za otvaranje ospore to 26. koje se tiče kulture, manjina i delom obrazovanja, a usled nepotpunih informacija, moglo se samo naslutiti u čemu je problem.

Tipovalo se i na probleme položaja i nekih prava hrvatske manjine u Srbiji  njihovo obrazovanje i udžbenike u školama na hrvatskom. Informisanje je takođe bilo “u igri”, a najmanje jasno javnosti je objašnjavan problem vraćanja kulturnog blaga koje Hrvatska knjiži kao svoje, a zapravo pripada Srpskoj pravoslavnoj crkvi u ovoj zemlji.

Hrvatska strana je u medijskom “opipavanju”, na prilično visokom, premijersko-predsedničko-ministarskom nivou ukazivala na to da Srbija mora “poštivati uvjete i standarde” EU-a i prilagoditi im se.

A prgave ideološke provokacije iz poslednjeg perioda svele su se na čestu sintagmu o potrebi “napuštanja retorike iz vremena politike Miloševićevog velikosrpskog hegemonizma” (Plenković).

Udar “srpske čokoladice” na nepca hrvatske dece u Dubrovniku (jedna dobra šala kaže “A bile su tako slatke – tri prsta da poližeš”) bio je samo kolateralna šteta u svemu. I svojevrsni autogol. S tim što na ovom tlu i autogol lako postane predmet prepucavanja – u čiju je korist postignut.

Artiljerija i dobrodošla municija

Finale je poznato – blokada, u oficijelnoj Hrvatskoj umekšano zvana rezerva. Unatoč, pak, tom umekšavanju, za nju će, recimo, saborski zastupnik SDP-a Joško Klisović još umerenije za “beogradske uši” reći da “blokada pregovora Srbije radi rešavanja određenih pitanja sigurno spada u tešku artiljeriju diplomatije”. Ali i da greške koje čini hrvatska Vlada, srpskom premijeru Vučiću dobro dođu pošto mu daju “municiju” da “tuče” po Hrvatskoj.

I u predvečerje onomadnjeg Vučićevog “inaćenja u Briselu” i posle njega čini se da najpomirljiviji – nadamo se, ne mimikrijski stav usled većinskog okruženja – zauzimaju zvaničnici hrvatske manjine u Srbiji i škola na hrvatskom.

Oni naglašavaju vidne pomake u svojim pravima, jasno “prebrojavaju” koji su udžbenici za škole gotovi, koji i za koje nisu, te koji su u pripremi. A listajući ih, ukazuju da bi mnogi od njih morali više da uvažavaju hrvatsku tradiciju i kulturu, da imaju višak činjenica, a manje ideologije, odnosno da neki nipošto ne smeju da budu samo na hrvatski i latinicu “prevedeni” s lekcijama po previše “srpskim” programima.

Konačno, nepristrasno “studiranje” razloga za blokadu / rezervu pokazaće da se u galami o njoj međusobno ukrštaju mnoga prazna načela, a u odsustvu konkretnih i dogovorenih poteza nepotrebne ideologeme i sijaset polutačnosti.

…a komisije godinama ne rade

Pokazalo se, naime, da pojedine komisije koje u otvorenim i nerešenim međusobnim pitanjima usklađuju “uvjete” s “uslovima”, pa i sa standardima EU, ili ne postoje ili delimično (ne) rade. Primera radi, dve zemlje nipošto da krenu da rešavaju pitanje po pitanje, te uzalud imaju za to obrazovanu mešovitu komisiju kad se ona ne sastaje redovno. Ta neredovnost čak se svela na to da se godinama nije ni sastajala.

Uočljivo je i da bi i “zapadna susjeda”, relaksirana i “unapređena” članstvom u EU, baš stoga trebalo da još radi na unapređenju položaja srpske manjine, ističu i u Hrvatskoj oni malo udaljeniji od politički poželjne i učinkovite galame.

Uho koje čuje više od “diplomatske artiljerije” i uzvratne “tuče” moglo je da uhvati još jednu skrovitu zanimljivost. Ne onu da se srpska ministarstva obrazovanja i kulture sada izjašnjavaju da im niko nije skrenuo pažnju (misleći na EU, a ne i sopstvene redove) na moguće probleme.

Naime, svojevremeno na Odboru za integracije Skupštine Srbije opozicioni poslanici pitali su odgovorne zašto uz sada sporno poglavlje 26 nema akcionog plana za upravo ta kulturno-obrazovno-manjinska pitanja. Odgovoreno im je da su sva ona tretirana u Akcionom planu uz poglavlje 23 o pravosuđu. Po birokratskoj logici, ispada – da je kojim slučajem taj akcioni plan “kopipejstiran” i uz ovo poglavlje, sve bi bilo u redu. Da li bi?

To bi, možda, zadovoljilo Evropsku komisiju, jer vidimo da je bila zadovoljna i bez toga, a da li i Hrvatsku i s tim? To se ne može pretpostaviti, kao ni da li je Džozef Bajden pritiskao premijera Andreja Plenkovića da se “dvadesetšestica” bezrezervno deblokira, o čemu se nada polaže i u nemački pritisak na od Srbije “mnogo joj bližu” Hrvatsku.

Da li je tu možda “kvaka” zbog koje je hrvatski ministar inostranih poslova Davor Ivo Štir u razgovoru s nemačkim kolegom Frankom Valterom Štajnmajerom posle natuknice ovog drugog da je Nemačka bila za to da sva tri poglavlja budu otvorena, kao znak priznanja za postignuća Srbije, hrvatsku blokadu poluadresirao i na Evropu rekavši da bi sporno poglavlje moglo biti otvoreno nakon dodatnih razgovora s Evropskom komisijom.

Ponižavanje, gaženje i eho

Ako je sve tako, nameće se i pitanje da li je, a jeste, a pošto jeste, zašto je premijer Vučić dan posle “razočaranja” i napuštanja Brisela “podigao lestvicu” kritike na račun Hrvatske i saopštio joj “ničeansku tablicu” principa ispod kojih Srbija neće ići, niti pristati na gaženje i ponižavanje (a ta su dva “…nje” i pre toga refrenozno odjekivala u rečima njegovih saradnika!).

Pitanje je sad, u ravni paradigme – ako “vrhovnišvo” Hrvatske i usred, npr., čokoladne afere, govoreći o “rezervi”, ne pominje rehabilitacije generala Nedića ili Mihailovića, već samo “poštivanje uvjeta EU”, uz  pripomenu da žele Srbiju tamo, zašto joj Vučić “tablicom” spočitava nedostatak otklona od prošlosti (zbog mentalne higijene, nećemo citirati taj popis)?!

Ako predstavnici hrvatske manjine u Srbiji listajući udžbenike govore o pozitivnim pomacima uz pripomenu da im smeta što se u prevedenom udžbeniku Draža Mihailović tretira na način s kakvim se ne slaže ni ogroman broj progresivnog građanstva u Srbiji, zašto premijer ne govori o činjeničnim razlozima blokade poglavlja i (otvorenim) problemima, već da su sve obaveze Srbije u tome ispunjene?

Zašto ne pojasni kako to Srbija NEĆE DOZVOLITI ponižavanje i gaženje? Nejasno je ako, kako kaže, garantuje da se “Bljesak” i “Oluja” nikada neće ponoviti i da će se to rešavati strpljivo i mirno, što u sledećoj rečenici kaže “ako treba” i na druge načine? Pa će zato Srbija umesto jednog MiG-29, koliko je imala kad je on postao ministar odbrane, do kraja godine imati deset takvih.

Konačno, većina izrečenih stavova o negativnim pojavama u Hrvatskoj i jeste na mestu. I pomenuti Klisović primerice (postmilanovićevski) kaže da “hrvatska Vlada nije reagirala jasno i odlučno kada je u Jasenovcu postavljena tabla s uklesanim pozdravom ’Za dom spremni’”, da predsednica dovodi u pitanje proizvodnju čokoladica, a da se manjine optužuju za loše rezultate na PISA testiranju. “Vlada mora jasno iznijeti svoj stav da u Jasenovcu ne može stajati tabla s natpisom ‘Za dom spremni’.”

Mi se pripremamo, a oni neka rade svoje

No, sve prethodno još uvek samo posredno odgovara na konkretno pitanje: zašto ne rade mešovite komisije? Stoga je jasno i da je Vučićev nastup u većoj meri bio projekcija problema stvarnih razloga neotvaranja poglavlja na Hrvatsku umesto priznanja njihovog postojanja.

Mnogi u Beogradu zato se slažu da je i ovaj govor bio pre svega usmeren ka domaćoj javnosti, pozivajući se i na pravilo da “premijeri i ne prisustvuju međuvladinim konferencijama”. Ima čak i onih spremnih da kažu da je “tablica” bila samo “vraćanje usluge” hrvatskim političarima, kojima je slična galama pomogla nedavno u njihovom “predizborju”.

A dokaz o unutrašnjoj upotrebi može biti i što je ovo podizanje tona Vučić čak i doslovce obrazložio “razočaranjem Hrvatskom” zbog zakatančenog poglavlja. I to samo desetak dana nakon što je sam izjavio da nije bitno da li će biti otvoreno jedno dva ili tri, važno je da mi radimo kako treba, a sve ostalo zavisi od Evrope.

I ako je “vrdanje” pred neophodnom potrebom da se dalje radi na “uslovima i uvjetima” konkretniji i kratkoročniji razlog poslednjeg komšijskog košmara, dugoročno se ponavlja ono što i u ovim redovima valja ponavljati.

Dobili smo, naime, još jedan set utvrđivanja pozicija na tezi da ulazak u Evropu i nije tako važan ako Srbija sama po sebi postane tako dobra i evropski uljuđena. Ta nova mantra – na nama je da se spremamo i prilagođavamo, a na njima je da li će da nas prime – postaje sve češća i glasnija.

Jedan analitički novoideolog zato sve ocenjuje izvanrednim jer “dobro je da prolongiramo dok ne razbistrimo novonastalu geopolitičku situaciju”.

U tom svetlu refreni predsednika Nikolića “da od Hrvatske ne tražimo da nam gleda kroz prste, ali ne treba da nas gleda ni kroz puškarnicu”, te ministra spoljnih poslova Dačića – “E, ako je Hrvatska ta koja će da odlučuje o našem ulasku u EU, moram da priznam da mi je opao entuzijazam” – samo su “svadbarsko” veselje nad ovom mantrom.

A možda se “Hrvatska za unutrašnju upotrebu” ipak sastojala samo u tome da premijer u permanentno predizbornoj Srbiji žestoko izgrdi i prohrvatskim izdajnicima proglasi niz javnih subjekata i ličnosti.

Zbog čega mu je jedan od njih, zaštitnik građana Saša Janković, uputio oštro otvoreno pismo s ocenom da je “takav rečnik sa takvog mesta znak totalitarnosti”.

I time se, valjda definitivno, odlučio za predsedničku kandidaturu. Odnosno za daljnju “unutrašnju upotrebu”!

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera