Bezdušno ruženje opozicije i zapadnih ambasadora

Vaskrsla je i „postvarila se“ i to u Skupštini Srbije jedna devetnaestovekovna legenda. Nju često u esejiziranjima  o „srpskoj seljačkoj politici“ koristi pisac Svetislav Basara: žandar kome se sviđa neka snaša, na pijaci nasred varoši, dernja se na njenog muža  – „ a, ti li si taj što psuješ Kralja“. I, njega u’apsi, a on – kod snaše.

Postoji i „socijalistička“ faza ovog trika koju pamte još živi savremenici: jedan vašarski vagabund i siledžija iz istočne Srbije napravi skandal, pa viče „milicija, milicija, Dražin koljač bije člana Partije.“ I milicija, naravno, pravo na nedužnog koga je ovaj prvi napao.

Ultimativnu fazu ovih bezočnih trikova sproveo je premijer Vučić ovih dana u srpskom parlamentu kod rasprave o budžetu za 2017. uz malu pomoć svojih stranačkih prijatelja. Skupština je dala scenografske vašarsko-pijačne konture i  statiste, a u ulozi „psovača Kralja“, odnosno partije, našli su se lideri dela opozicije.

Vučić se, pak, sprema, ne „kod snaše“, već za što duži ostanak u Nemanjinoj 11 (a možda i u zgradu Predsedništva), a mnogi se u Beogradu pribojavaju da će u „zatvoru“ završiti – građani Srbije.

Bogati repertoar uvreda

Za javni govor premijera ni ranije nije bilo neuobičajeno da u najrazličitijim, pa i veoma iznenadnim i ćudljivim povodima, a osnažen famoznim rejtingom proziva, grdi, opanjkava i ponižava različite ljude. Ne bi se moglo reći da je u tome imao razne faze, odnosno ako ih je bilo, bile su isprepletane, a adresanti njegovih izliva mogu se svrstati u nekoliko grupa: novinari, nevladine organizacije, opozicija, koalicioni partneri, katkad i ljudi iz sopstvene stranke, predsednik Nikolić veoma uzdržano, uvijeno i eufemistički i sa ignorisanjem, a kad mora i sa uzdržanim pohvalama radu.

Grđeni su bili i neki političari koje javnost prepoznaje kao „Nikolićevi ljudi“, ali je karakterističnije bilo da su oni – udaljavani iz politike. Na koncu, bili su tu i evropski političari, strani državnici iz okruženja i predstavnici stranih država u Srbiji.

Ali, uvek je postojao onaj čuveni „balans“ što se ogleda u dvostrukom govoru o istom – jedan za stranu javnost, a drugi za domaću publiku. A tog balansa najmanje je bilo u posebno omalovažavajućoj i prezrivoj intonaciji kadgod bi govorio o Albancima sa Kosova i njihovim, a katkad i bošnjačkim političarima iz BiH.

Bogati repertoar uvreda političkih protivnika u najnovijoj fazi po obliku je sličan ranijim premijerovim eskapadama: etiketiranje poluistinama, prišivanje ljudima i strankama samo njemu poznatih podataka među kojima ima dosta tabloidnih tračeva prihvaćenih zdravo za gotovo ili preuzetih iz poverljivih podataka.

Pojedini poznavaoci kažu da među ovim poslednjim ima i takvih koji se podmeću „koordinatoru svih službi“ iz njihovih sopstvenih sivih zona. Vrlo često, uprkos isticanju činjenice da je bio među „najboljim studentima Pravnog fakulteta“, koristi kvalifikative i optužbe koje deluju kao presude za prekršaje i krivična dela, iako „okrivljeni“ nikad nisu bili ni optuženi ni procesuirani.

Ali su zato ti „epiteti“ obojeni jakom ogovaračkom malograđanskom strašću koja je vrlo prijemčiva za „rijaliti javnost“ koja se uveliko obogaćuje poklonicima direktnih skupštinskih prenosa. Koji se, međutim, u poslednje vreme i prekidaju, tvrdi opozicija, u segmentima koji mogu biti problematični za popularnost SNS-a i njegovog „vožda“ kad u parlament dođe.

Kad, primera radi, ovoga puta kaže za šefa poslaničke grupe i lidera Dveri da je to „onaj koji tuče žene“, ili „koji je pokrao izbore“ to je iz istog fona, sa sličnom „nasladom“ kao kad je još kao potpredsednik Vlade, povodom sumnjičenja Hašima Tačija za trgovinu organima kao „dokaz“ opisivao čak i izanđali nož kojim su organi vađeni. Kao da ga je sam video!’

‘Sarkazam kao ironija bez duše’

Osim učestalosti, i žestine ruženja opozicije kroz odbranu budžeta ( „doći ću i sutra, na ’matine’ da vas malo edukujem“) Aleksandar Vučić je sada podigao i onaj intenzitet uvredljivosti koji se iz stenograma ne vidi, može se uočiti samo ako se sluša.

Intonacija omalovažavanja ide od podsmeha i ironije do, nažalost – gađenja. Jedan je pisac (Džulijen Barns) napisao da „je sarkazam ironija bez duše.“ I to veoma dobro ilustruje epizode koje ovde dočaravamo.

Ali, ako to važi za premijera kome se iz redova SNS aplaudira(lo) posle svake polučasovne replike kako na poslaničke govore, gestove i performanse, tako i na oduzetu reč, „slučaj“ predsednice Skupštine Maje Gojković je još indikativniji.

Od početka mandata ovog saziva, njen način vođenja sednica, a posebno odnos prema opoziciji mogao bi se u svetlu prethodne metafore opisati da je – bez duše i kad nije sarkazam, a uvek je ciničan i omalovažavajući. I to bi, da nije pojava, mogla da bude važan zaključak ovih redova.

A u sadejstvu sa drugim poslanicima i šefom kluba svoje stranke Aleksandrom Martinovićem je takav da se najbolje može opisati scenom u kojoj – dok mu Gojkovićeva izriče opomenu jer je protivniku rekao da se izražava “rečnikom polupismene bitange” poslanička većina aplaudira. Ali ne predsednici zbog opomene, već Martinoviću zbog „bitange“!

I sad, posle svega, zašto većina nepristrasnih analitičara u Beogradu nadmeno i  bezdušno omalovažavanje poslanika smatra – (samo) pojačanim spinovanjem u vezi sa predsedničkim izborima, a u situaciji kad vlast neprestano tvrdi da nije u kampanji.

U oceni o spinovanju i „pretresanju rejtinga“ pred sigurne predsedničke i (zasad još neodlučno) vanredne parlamentarne izbore, ima dosta istine. Vidi se to iz spiska napadnutih čija imena treba da budu „preventivno“ i apriori „ogađena“ u redovima Vučićevih glasača među kojima još dominiraju oni koji nisu proevropski opredeljeni.

Tako, smatra on, može lakše da kalkuliše da li će biti „jednostrukih“ ili „višestrukih“ izbora, računajući i one za Grad Beograd. U jednom te istom danu on je tu dilemu i pokazao – ujutro je bio rezervisan, a poslepodne, u Skupštini pripretio je delu opozicije da će za dva-tri meseca biti počišćeni iz parlamenta.

Izdajništvo kao recept iz devedesetih

Zato je u raspravi o budžetu iskrsao amandman  o smanjenju plate zaštitniku građana koji „ništa ne radi, sem što tvituje i šeta kuče“. Zato je i velikodušni premijer bio protiv tog amandmana, ali je perjani jastuk blaćenja Saše Jankovića već bio rasparan i njegovo „ušivanje“  kroz odluku vlade da ne prihvati taj predlog, nije ni od kakve važnosti za gore pomenute glasače. Koji, uostalom, ne daju ni pet para za funkciju ombudsmana kao takvu.

Zato se ne treba čuditi ni što je odjednom i u Skupštini (opet Martinović) na veoma čudan način ime još jednog, nesuđenog predsedničkog kandidata Vuka Jeremića, donedavnog „predsednika sveta“ i još nesuđenijeg genseka UN, dovedeno u vezu sa pogibijom dvojice gardista u Topčideru 5. oktobra 2004. Feder slučaja se i dalje navija (spinuje) na ružnu stranu, a samo dan posle skupštinskog maglovitog sumnjičenja Jeremića, Vučić prima roditelje poginulih vojnika… a omiljeni mu tabloid otkriva Jeremićevu vezu sa NATO-ubicama… Zato, zato, zato…

Ali, zašto premijer sebi i saradnicima dozvoljava da u talase ove blatnjave ogovaračke bujice koja, ne zaboravimo, uvek nosi i balvane optužbi za izdajništvo, ili bar sumnjičenje za tako šta – ubacuje i strane diplomate? Usred skupštinskog talasanja, naime, zabeležen je i nimalo diplomatski gaf sa šefom misije EU Majklom Devenportom. Pa i sa Johanesom Haanom, komesarom za susedstvo i proširenje EU. Pa i uslovno i (u nastavcima) sa Kajlom Skatom, ambasadorom SAD u Srbiji.

Očito je da se u kampanju vraća nešto od radikalsklog štimunga iz devedesetih da kad nekog i blaže optužiš za izdajništvo, time postaješ i veći branitelj “suvereniteta”. To nije mimoišlo ni strane diplomate. Posle razgovora sa Hanom u Beogradu i u prisustvu Devenporta, Vučić je rekao i da “ima onih koji žele da Srbija bude civilno društvo ili nevladina organizacija”.”Pa, neće nikad…Pa, nećemo nikad tako da se ponašamo”. Dodao je pritom i da je to njegova poruka pomenutoj dvojici i svima drugima.

I – vrlo brzo se malo korigovao:”Rekao sam da me ne zanimaju njegovi stavovi po pitanju unutrašnjih političkih odnosa u Srbiji… a da me zanimaju oni koji se odnose na sprovođenje reformi, što je naš zajednički posao”. Rasparan je opet jastuk, ali u ovom slučaju Vučić prividno sakuplja perca, ali to ne moraju i njegovi saradnici.

Tako je već sutradan poslanica u Skupštini i potpredsednica SNS-a Marija Obradović u razgovoru za televiziju N1„dogrdila“ Devenporta ocenivši da on ponašanjem i izjavama “izlazi iz svojih okvira”. Insinuirala je to i za neke druge ambasadore, ali da ne želi da iznosi njihova imena, u čemu bi se najlakše mogao prepoznati američki, Skat. Još je bila i tužibaba kad je rekla da je i Han juče imao “komentar na tu temu” i da takođe u EU “zaista strogo prate ponašanje ambasadora Davenporta”.

Plitko političko oranje

Sve pomenute dileme vode sledećim zaključcima.

Iz opisanog se vidi nešto što je mnogo značajnije od same dubine uvreda političkih protivnika i „osumnjičenih“ da su protivnici, a dakako značajnije od ocene da je sve samo kampanja i spinovanje, a kada niko ne želi to da vidi.

Iako je jesen, kad bi se moglo obavljati i političko-analitičko „duboko oranje“, već svi čekaju izborno proleće – za plitko oranje. Vučić, naime, iako „spinujući“, igra sa velikim ulogom – (misli da) može sebi da dozvoli da se prizna svemoć – jednog čoveka.

Bilo vanrednih parlamentarnih izbora ili ne, oko čega se vešto nećka i hoćka, on je na politički sto stavio jaku i isključivu kartu – izbora neće biti ni iz društvenih ni iz državnih razloga, ni zbog diplomata. Već isključivo zbog „Pobediću vas kad ja hoću“! Jer taj jedan čovek „ne može da trpi“ (kao ni njegovi prijateji – kad li se toliko s njima sprijateljio -Bojko /Borisov/ i /Mateo/ Renci) da ga stalno nešto kritikuju, a on izvanredno radi! Za Srbiju, uuu..!

S druge strane, svi potezi „drugih“ kao da odobravaju baš ovaj „jednočovečni razlog“ – niko ne ukazuje na još jednu najavu „ludila neprosvećenog apsolutizma“ niti govori o većim zahvatima – npr. bojkot izbora, buđenje apstinenata u čemu je hipotetička šansa da se nadvlada realno 25 odsto građana koji podržavaju pomenuti apsolutizam.

Ne, politički subjekti pristaju na samovoljne ničim realnim nepotkrepljene odluke, svi bi da budu „zajednički kandidat“, svi bi i rasparčani mogli da pobede i na parlamentarnim izborima, a lider LDP, Jovanović ushitno kazuje da mu ne smeta da bude „Vučićev omiljeni opozicionar“, ako mu to omogućava da „po medijima govori o evropskoj Srbiji“…

Samo još grupa hamletovskog imena – Dža ili bu – peva: “Gasio sam mrak“.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera