Rusija stvara pravoslavni blok protiv proširenja NATO-a

Čak se i građani koje ne interesuje međunarodna politika pitaju: čemu sve to zveckanje oružjem, piše autor (EPA)

Piše: Boris Varga

Rusija sa Srbijom, Crnom Gorom, Makedonijom, BiH i Bugarskom planira da stvori „prostor“ za zajedničko delovanje “pravoslavnih” država (i regiona) koji bi bio politički naklonjen Moskvi i koji bi se protivio proširenju NATO-a.

Ima li istine u bombastičnim i zastrašujućim naslovima poslednjih nedelja o „novom hladnom ratu“, „trećem svetskom ratu“, ili su to samo udice pohlepnih medija i tabloida u regionu? Prošlog leta po prvi put se u „dejtonskom trouglu“, sa svih strana govorilo o ratu, posebno u BiH i Srbiji, a nedaleko od Beograda ove nedelje počela je multinacionalna vojna vežba „Slovensko bratstvo“ oružanih snaga Srbije, Belorusije i Rusije. I dok se u Srbiji uvežbavalo izvršenje padobranskog i helikopterskog desanta protiv terorista, istovremeno u Crnoj Gori je održana međunarodna terenska vežba NATO upravljanja posledicama vanrednih situacija u kojoj su po raznim osnovama učestvovale 32 države.

S jedne strane je Zapad, a sa druge – Rusija, pa se čak i građani koje uopšte ne interesuje međunarodna politika pitaju: čemu sve to zveckanje oružjem i da li je Balkan ponovno postao pogodan prostor za odmeravanje snaga između svetskih centara moći?

Sve učestalije zajedničke vojne vežbe „pravoslavnog susedstva“ (poput one sa policijama Srbije i bh. entiteta Republike Srpske „Drina 2016“) i sve intenzivnije političko zbližavanje „braće Slovena“ (poput vojne vežbe „Slovensko bratstvo 2016“) moglo bi se smatrati sasvim uobičajnim regionalnim aktivnostima, da se one ne odigravaju u uslovima opšte napetosti zbog rata u Siriji i Ukrajini, te na fonu sankcija Rusiji koje su podelile Evropu. Stavke dodatno podižu neizvesnost američkih predsedničkih izbora…

Formiranje prostora vojno-neutralnih država

Putinova Jedinstvena Rusija potpisala je prošlog leta Deklaraciju o saradnji sa 10 partija u pet država balkanskog regiona. To su većinom partije, njih četiri, iz Srbije i tri iz Crne Gore. Od vladajućih partija to su Srpska napredna stranka Aleksandra Vučića i Srpska narodna partija Nenada Popovića u Srbiji, Savez nezavisnih socijaldemokrata Milorada Dodika u Republici Srpskoj (BiH) i Alternativa za bugarski preporod Georgija Parvanova u Bugarskoj. Od opozicionih u Srbiji to su Demokratska stranka Srbije i Srpski pokret Dveri. U Crnoj Gori to su opozicione partije – iz koalicije Demokratski front – Nova srpska demokratija i Demokratska narodna partija, a iz koalicije Ključ – Socijalistička narodna partija. Iz Makedonije –  Demokratska partija Srba Makedonije.

Potpisivanje ovih deklaracija u mnogim državama prošlo je u javnosti skoro neopaženo, bez detaljnije analize i šireg nezavisnog tumačenja. Sadržajem teksta verovatno nisu hteli ni mnogo da se hvale lideri partija potpisnica koji balansiraju između Zapada i Rusije.

Osnova teksta svake Deklaracije uglavnom je tipska za sve partije (osim bugarske verzije, verovatno zbog njenog članstva u EU i NATO) i potpisane su sa istim datumom 27-28. juna 2016. godine. Akcent u svim deklaracijama stavljen je na zajedničku „borbu protiv međunarodnog terorizma“ (u bugarskoj verziji eksplicitno je naglašeno „protiv ekspanzije radikalnog islama“), zatim podrška zajedničkom „očuvanju duhovnih, društvenih vrednosti, hrišćanskih svetinja – spomenika duhovnog i kulturno-istorijskog nasleđa svetske civilizacije“, kao i odricanje od politike „antiruskih sankcija“ koje je Zapad uveo Moskvi nakon aneksije Krima.  

Za države, odnosno partije koje nisu iz EU-a (BiH, Srbija, Crna Gora i Makedonija) akcentuje se na razvoju veza sa „Evroazijskim ekonomskim savezom u sferi ekonomije, trgovine, finansija i energetike“.

Ono što je posebno interesantno u tim deklaracijama, a tiče se stranaka iz država koje nisu članice EU-a, jeste obavezivanje za anti-NATO delovanje i formiranje neke vrste bloka vojno-neutralnih država.

„Strane su svesne ozbiljnosti izazova koji prete civilizovanom i mirnom razvoju Evroazijskog kontinenta, te smatraju neophodnim izradu i realizaciju politike ‘nove relaksacije međunarodne napetosti’.

Strane izražavaju spremnost u nalaženju zajedničkih metoda za uspostavljanje bezbednosti u Evropi, kao i inicijativu za raspravu o perspektivama formiranja u Jugoistočnoj Evropi prostora vojno-neutralnih suverenih država“,  navodi se u deklaracijama.

Sajt partije Jedinstvena Rusija komentariše deo deklaracija o okupljanju vojno-neutralnih država kao „projekat koji ima za cilj da postane strateška regionalna doktrina i koji se u budućnosti može inkorporirati u opšteevropsku agendu formiranja nove kontinentalne bezbednosne arhitekture“.

Koncizni sadržaj tih deklaracija govori o tome da se radi o okviru za kreiranje jedne nove političke platforme zajedničkog delovanja Rusije i, moglo bi se reći, rusofilskih i srbofilskih partija u balkanskom regionu.

Evroazijska ideja koju poslednjih godina razvijaju moskovski politehnolozi predstavlja neku vrstu novog „vestfalskog sveta“, suverenih država koje se ne mešaju u unutrašnje stvari jedna drugoj. Ideje koje se zasnivaju na odbacivanju demokratije zapadnog tipa, sa izraženim konzervativnim i antiliberalnim vrednostima (posebno negativno raspoloženim prema seksualnim manjinama), svet u kom će hrišćanska i pravoslavna Rusija sa svojim patrijarhalnim i autoritranim društvom, te srodnim narodima zauzimati ključnu ulogu.

Evroazijska ideja trebala bi da postane neka vrsta ideološke osnove Evroazijskog ekonomskog saveza, koji od prošle godine funkcioniše kao jedinstveni tržišni prostor između Rusije, Belorusije, Jermenije, Kazahstana i Kirgizije, a za koji Putin ima ambicija širih od ekonomskih.

Nova arhitektura Evrope

Ovo nije prvi put za poslednju deceniju da Moskva sa evropskim državama pokušava da stvori zajedničku zonu interesa, naravno – bez SAD-a i NATO-a. Rat u Gruziji (2008), Ukrajini (2014), a sada već i u Siriji, napravio je veliki rascep u odnosima Rusije i Zapadne Evrope, tako da su Moskvi na kontinentu na raspolaganju ostala uglavnom „pravoslavna braća“.

Rusija je više puta govorila o stvaranju već pomenute „nove bezbednosne arhitekture Evrope“, za koju Moskva nikad nije precizirala šta tačno ta ideja znači, osim suzdržavanja širenja NATO-a na postsocijalističke države. O toj „novoj bezbednosnoj arhitekturi Evrope“ govorio je i Dmitrij Medvedev u Beogradu, kad je još kao predsednik Rusije boravio u Srbiji krajem oktobra 2009. godine.

Nedelju dana pre potpisivanja Briselskog sporazuma, u aprilu 2013. godine, Srbija je postala posmatrač u Parlamentarnoj skupštini Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), koja se smatra pandanom NATO-a na Istoku, a čine je skoro sve bivše sovjetske republike koje su ušle u Evroazijski ekonomski savez.

Ipak, iako se radi o međupartijskim deklaracijama, njih pre svega treba posmatrati u okviru nove ruske političke ekspanzije na Balkan, a posledice njihovog delovanja mogle bi stvoriti tenzije u regionu i postati prepreka država koje žele da se učlane u Evropsku uniju.

Rezultati ruske politike na Balkanu vidljive su bile i pre potpisivanja tih deklaracija.

Dodik je, uz podršku Putina, organizovao nelegalni referendum u Republici Srpskoj, za koji upozoravaju da bi mogao biti uvertira u raspad BiH. EU je već Srbiji nagovestila da je usklađivanje spoljne politike Beograda sa Briselom deo pristupnog procesa, što ako ne znači uvođenje sankcija Rusiji, onda barem suzdržavanje od zajedničkog sa Moskvom zveckanja oružjem.

U Crnoj Gori opozicija ne priznaje rezultate parlamentarnih izbora, što može da preraste u ozbiljnu političku krizu. Crnogorska opozicija traži takođe referendum, ali u vezi članstva te države u NATO-u, što bi u ovim okolnostima moglo da znači „ne“ i skandalozno kidanje veza sa Zapadom, te trijumfalno ukidanje sankcija Rusiji.

Udarac siromašne imperije

U punom jeku talasa demokratizacije bivših sovjetskih republika, devedesetih i početkom dvehiljaditih, i Zapad je u zoni interesa Rusije pokušao da stvori svoje prozapadne saveze, poput antiruske energetske koalicije država, poznate pod akronimom GUUAM (Gruzija, Ukrajina, Uzbekistan, Azerbejdžan, Moldavija) ili takozvanu grupu Država demokratskog izbora, među kojima su bile Ukrajina i Gruzija koje su srušile autoritarne lidere u „šarenim revolucijama“, što je posebno iziritiralo Moskvu.

I na kraju, Evropska unija je 2008. godine stvorila inicijativu pod nazivom „Istočno partnerstvo“, koja ima za cilj uređenje odnosa Unije sa bivšim sovjetskim republikama i potpisavanje Sporazuma o asocijaciji sa EU-om (Ukrajina, Moldavija, Gruzija), što je na kraju i dovelo do sukoba Moskve sa Briselom preko leđa Kijeva.

U okolnostima demokratske recesije, koja je usledila nakon ekonomske krize na Zapadu, političke i finansijske krize EU-a, kao i migrantske krize i Bregzita – bivša imperija, Rusija, očigledno koristi šansu da „uzvrati udarac“.

Ipak, politika vidljiva iz deklaracija sa Jedinstvenom Rusijom govori o tome da se tu, pre svega, radi o personalnim lukrativnim beneficijama lidera partija i njihovog najbližeg okruženja. Jer, šta bi Moskva, koja i sama prolazi kroz ekonomsku krizu (u velikoj meri i zbog zapadnih sankcija) mogla da ponudi BiH, Srbiji, Crnoj Gori ili Makedoniji u zamenu za njihove planove integracije u EU i NATO? Malo što, osim možda podrške Dodiku na nekom novom referendumu, ili u Savetu bezbednosti UN-a u vezi blokiranja neke rezolucije, poput one o genocidu u Srebrenici; podršku Vučiću i Dačiću u blokiranju državnosti Kosova, podršku njihovim partijskim biznismenima na ruskom tržištu ili mesta u upravnim odborima nekog novog ruskog gasovoda; podršku heterogenoj crnogorskoj opoziciji u „rušenju“ Mila Đukanovića; ili podršku autokratiji u Skoplju i zaštitu od „zapadnog mešanja“.

Iako međupartijske deklaracije još nisu međudržavni ili multilateralni sporazumi, već samo namere, ipak ne treba potcenjivati rusko temeljno ulaganje u Balkan uz pomoć političkih veza i „meke moći“, zarad dugoročnih ciljeva.

Jedan od najvećih uspeha Moskve u takvoj politici može se smatrati proglašenje vojne neutralnosti Srbije Rezolucijom o Kosovu koja je usvojena za vreme Koštuničine vlade 2007, onog istog „prozapadnog lidera“ koji je bio na čelu „petooktobarskih“ promena 2000. godine.

Naprednjačka vlada, a najverovatnije i mnoge buduće, neće oponirati Rusiji; ne postoje ni antiruska raspoloženja u srpskom društvu. To nisu samo tradicionalno dobri odnosi Srbije i Rusije ili glasna impresioniranost vojnim paradama onih čije su ideje poražene devedesetih, već je to i rezultat dugoročne „tihe“ politike Moskve na Balkanu.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera



Povezane

NATO, Zastava

U Prištini se na seminaru Rose-Roth okupili izaslanici iz 21 zemlje, Srbija nije poslala svoju delegaciju.

Published On 22 Oct 2016
Više iz rubrike Piše
POPULARNO