Pet ruskih zahtjeva Trumpu

Piše: Boris Varga

Ove nedelje Ministarstvo spoljnih poslova Rusije izrazilo je protest zbog toga što je na dnevnom redu hrvatske Vlade bilo uvršteno pitanje Donbasa i Krima. Reč je novostvorenoj radnoj grupi hrvatske Vlade za saradnju sa Ukrajinom koja bi trebala, među ostalom, da se bavi i razmenom iskustava koje je Zagreb imao u mirnoj reintegraciji okupiranih područja Podunavlja, koji bi navodno mogli biti primenjivi i na rešenje problema Donbasa (Donjecka i Luganska) u istočnoj Ukrajini, ali i Krima. Rusija u toj radnoj grupi pominjanje pitanja Krima smatra „apsurdnim“, jer ga Moskva smatra „rešenim“.

Međutim, nije lako razumeti ni koja rešenja Moskva nudi za izlaz iz evropske krize, koja je nastala nakon ankesije Krima i početka „hibridnog rata“ u Donbasu, a koju mnogu nazivaju „novim hladnim ratom“ ili čak pretnjom od direktnog sukoba Rusije sa Zapadom? 

Dok oružani konflikt na Donbasu tinja, linijom razgraničenja jugoistočne Evrope razmeštaju se vojske – s jedne strane NATO-a i s druge Rusije. Organizuju se brojne vojne vežbe. Čekao se ishod referenduma u Ujedinjenom Kraljevstvu i rezultati predsedničkih izbora u Sjedinjenim Američkim Državama. Rezultati oba glasanja ozbiljno su poljuljali postojeće i predvidljive strukture Zapada, a Moskvi se otvorio daleko veći prostor za manevar. Trenutno je u javnosti politička tišina, puste špekulacije medija i generalni osećaj neizvesnosti.    

Zahtevi i stavovi Rusije

Za Putina je jedno izvesno – Rusija neće odustati od svojih zahteva i stavova koje godinama ponavlja, ali koje do rata u Ukrajini na Zapadu niko ozbiljno nije uvažavao. Iz dosadašnjih međunarodnih zbivanja, analiziramo koji su to zahtevi koje Rusija postavlja Zapadu, odnosno sa kakvim će to stavovima Moskva dočekati inauguraciju Trampa.

Prvi i osnovni zahtev je – zaustavljanje širenja NATO ne samo na postsovjetske republike koje Rusija smatra svojom zonom geopolitičkih interesa, već i na Zapadni Balkan i druge evropske države koje do sada nisu postale članice alijanse (Finska). Posebno su zabrinjavajuće negativne reakcije Rusije na proces učlanjenja Crne Gore u NATO, a Moskva aktivno radi na tome da se spreči proširenje alijanse i na BiH i Makedoniju. Moldavija i Srbija su proglasile vojnu neutralnost, a ukoliko se Kijevu dozvoli veća integracija u NATO ili ukoliko dobije veću zapadnu vojnu pomoć –  Rusija je spremna da direktno vojno interveniše u Ukrajini. Rusko ritualno prikazivanje modernog i strateškog naoružanja – glavna je poluga održavanja u javnosti napetosti i političke euforije.

Po pitanju daljih perspektiva razvoja NATO-a, sve oči uperene su u Trampa koji je za vreme predizborne kampanje imao dosta kritika na funkcionisanje alijanse.

Drugi zahtev – odustajanje od integrisanja bivših sovjetskih republika u zonu interesa EU-a. A takođe odustajanje država Zapada od sankcija Rusiji zbog aneksije Krima i „hibridnog rata“ na istoku Ukrajine. To znači da bi trebalo da se suspenduje inicijativa EU-a pod nazivom „Istočno partnerstvo“ (Eastern Partnership), koja ima za cilj uređenje odnosa Unije sa šest bivših sovjetskih republika.

„Istočno partnerstvo“, koje su pokrenule u Briselu Poljska i Švedska u maju 2008. godine,  bavi se pitanjima „istočnih suseda“ EU-a nakon poslednjeg proširenja. Bila je to neka vrsta kompenzacije Gruziji i Ukrajini za odustajanje, u Bukureštu na samitu NATO-a, od njihovog integrisanja u alijansu. Pojedine države „Istočnog partnerstva“ (Ukrajina, Gruzija i Moldavija) potpisale su Sporazum o asocijaciji sa EU-om, koji podrazumeva uspostavljanje zone slobodne trgovine i bezvizni režim.

Moskva je posebno osetljiva i ne zaboravlja takozvane „šarene revolucije“, koje je Zapad podržao u više država i, na sličan način kao Miloševića u Srbiji, srušio pojedine postsovjetske autoritarne lidere. Reč je o „revoluciji ruža“ u Gruziji 2003, „narandžastoj revoluciji“ u Ukrajini 2004. i „revoluciji lala“ u Kirgiziji 2005. godine. Posebno je Rusija bila razočarana EU-om, jer se Brisel do tada suzdržavao od primene „meke moći“ na prostoru bivšeg SSSR.

Treći zahtev je – nemešanje u poslove drugih država. To su principi takozvane „suverene demokratije“ koje razvija Rusija i koji se prema Pjeru Asneru zasnivaju na sprečavanju mešanja Zapada u politiku drugih država. To je sistem koji je baziran na autoritetu lidera, na postojanju samo ritualnih izbora, bez prisustva demokratskog pluralizma u zapadnom smislu značenja te reči. To su jaki temelji za stvaranje autoritarnih režima svugde, a posebno na prostoru Evroazije, uz pomoć kojih će, kao centralnoazijski lideri (Nazarbajev, Karimov, Rahmon, Berdimuhamedov), autokrate gasiti medije, proganjati civilni sektor i nekažnjeno ubijati opoziciju bez bilo kakve međunarodne reakcije ili posledica. Primer takvog nemešanja je intervencija uzbekistanske Vlade protiv demonstranata za vreme protesta u gradu Andidžanu 2005. godine, gde je međunarodnim organizacijama bilo onemogućeno utvrditi realne činjenice u vezi tih masnovnih ubistava.

To je model koji Henri Kisindžer pominje kao nastajanje novog „Vestfalskog sveta“. Što znači kraj principa OEBS-ovih demokratskih standarda izbora, slobode medija i ljudskih prava. Slabljenje uticaja Saveta Evrope, u kom je Rusiji nakon aneksije Krima ograničeno učešće. I skoro definitivni slom stalnog Međunarodnog krivičnog suda UN, koji u potpunosti nije ni zaživeo.

Četvrti zahtev je – podela sfera interesa u Evropi. Neko bi rekao da sporazum iz Jalte, koji su o podeli sfere uticaja u Evropi 1945. postigli Ruzvelt, Čerčil i Staljin, može da se aktualizuje i na neki način primeni u novonastaloj krizi. Međutim, geopolitička situacija je promenjena u korist Zapada i takva da ne može da se vrati u pređašnje stanje. Za poslednju deceniju u NATO i EU integrisale su se tri postsovjetske baltičke republike, dve bivše jugoslovenske, višegradska četvorka i istočni Balkan. Albanija se učlanila u NATO, gde će ubrzo biti i Crna Gora. Znači, Rusiji ostaje da pregovara samo o uticaju u 12 postsovjetskih republika i eventualno delimično usmerava spoljnopolitički kurs BiH, Srbije i Makedonije.

U takvoj podeli Moldavija i Gruzija, a posebno Ukrajina, mogle bi postati najveći gubitnici. Teritorijalno osakaćene, Moldavija i Gruzija na svojoj teritoriji već godinama imaju „zamrznute konflikte“, a u Ukrajini još uvek traje „puzeći rat“. Sudeći po svemu, Rusija je odustala od nacionalističkog projekta „Novorusije“ i poznate ideje „svi Rusi u jednoj državi“, te bi donbaske separatističke republike Moskva mogla „vratiti“ Ukrajini. Ostavljena od EU-a, prepuštena uticaju istočnog suseda Rusije i sa reintegrisanim „besnim“ autonomijama, izmorena od ekonomske krize i unutrašnjih frustracija, Ukrajina bi mogla da se suoči sa do sada najvećom krizom.   

Peti zahtev je – „nova evropska bezbednosna arhitektura“ na kojoj Rusija već godinama insistira, a koja na Zapadu nije nailazila na razumevanje. SAD su negativno reagovale i na ideju stvaranja posebnih snaga bezbednosti, odnosno vojske EU-a, smatrajući da je za tu ulogu sasvim dovoljan NATO. U trenucima sadašnje krize NATO i jeste jedini faktor konsolidacije Zapada – od Vašingtona do Istambula.  

S ciljem da odvrati uspostavljanje američkog protivraketnog štita u Poljskoj, Českoj i Rumuniji, Rusija je više puta pre krize nudila Zapadu predlog za zajedničko korišćenje svojih sovjetskih vojnih baza, poput one u Azerbejdžanu. Ali na Zapadu nije bilo spremnosti da ulazi u ozbiljne vojne saveze sa nepredvidivom i autoritarnom Rusijom. Zato se Moskva okrenula stvaranju vlastitih evroazijskih vojnih inicijativa, među kojima su Organizacija dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), odnosno takozvani „istočni NATO“ i borbenim snagama Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS), u kojoj lideruje Kina.

Populistički bumerang

Svi ovi zahtevi jesu neka vrsta nepisanog sporazuma koji Rusija traži od SAD-a i EU-a. Zbog toga su ruski vojnici raspoređeni u baltičkom regionu, kod ukrajinske granice, u Moldaviji i na Crnom Moru. To su nove granice Evrope, to je ta „Jalta 2“.

Rusija bi najviše volela da vidi oslabljenu i samostalniju EU, bez dosadašnjeg uticaja SAD-a. Bregzit je tome veoma doprineo. Međutim, teško je zamisliti da će SAD pod rukovodstvom Trampa odustati od supervizorstva nad Starim kontinentom, što je bila uloga Vašingtona faktički od početka Hladnog rata. Amerika sa jakim predsedničkim sistemom nije samo u rukama Trampa, tu je Kongres i Senat koji će verovatno biti važna poluga protivteže nepredvidivom predsedniku. 

Ali ni Rusija neće lako odustati od struktura u koje je tokom poslednjih godina investirala kako bi se u Evropi domogla pozicije statusa kvo – od podrške desničarima u EU-u, izgradnji energetskih koridora, do primene „meke moći“ (po zapadnom uzoru) za stvaranje „pravoslavnog bratstva“ na Balkanu, ili pragamatične bliskosti sa državama Višegradske grupe.

Ima tu još novih nijansi. Rusija je nakon pobede ukrajinskog Majdana anektirala Krim i smatra da se o tom pitanju više ne raspravlja. Kao kontra argument Zapadu, Moskva prilaže činjenicu „otcepljenje“ Kosova. Zato je u pravu ukrajinski ambasador u Beogradu Oleksandr Aleksandrovič, kada kaže da će se Putin „odreći Kosova“ ako „Zapad prizna Krim“ i pomiri se da je to ukrajinsko poluostrvo sada deo Ruske Federacije. Odnosno, Rusija u tom slučaju više neće žuriti da stavlja veto u SB UN-a i kočiti finalizovanje „državnosti Kosova“.

Pitanje podele sfere uticaja u Evropi i Evroaziji nije stvar realne konferencije velikih sila, a pojam „Jalte“ u ovom kontekstu više je metafora. Međutim, realna potreba za međunarodnom mirovnom konferencijom može da nastane ukoliko strane ne budu tražile izlaz iz krize političkim putem, već ako dođe do „varničenja“ između NATO-a i Rusije na skoro borbenoj liniji od Baltika do Crnog mora. Jer, Rusija je već dva puta, u Gruziji (2008) i Ukrajini (2014-15), pokazala da je spremna da ratuje za svoje stavove i interese. Sledeći konflikt bi mogao biti mnogo ozbiljniji…

Međutim, za svim tim možda neće biti potrebe, jer bi trend dolaska na vlast populističkih lidera, desničara i antievropejaca, i bez „Jalte 2“ mogao ponuditi rešenja koja pomenute strane danas pokušaju izdejstvovati podizanjem militante tenzije. Paradoksalno, ali upravo razne vrste tenzija (strah od terorizma, migranata, kriza sa Rusijom) lako mogu poremetiti odnos snaga u korist upravo populističkih opcija u EU-u. Atmosfera neizvesnosti i sva ova pitanja mogla bi ostati otvorena do sledeće godine, dok se ne završe izbori u ključnim državama EU – parlamentarni u Nemačkoj i predsednički u Francuskoj.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera