Pravoslavlje i demokratija: Tačke trenja i trvenja

Piše: Esad Kučević

Decenijama je odnos pravoslavlja i demokratije na Balkanu domaća drama, ali su pisci uramljenog scenarija stranci, kojima je cilj očuvanje i napredak evropske civilizacije.

Ako se Stari kontinet definiše kao hrišćanska tvorevina ili još konkretnije rimokatolički klub, onda se usaglašeni odnosi demokratskih institucija i Crkve nameću kao diktat. Njihova komunikacija je nešto nedodriljivo, podrazumevajuće, afirmisano i neosporno, na osnovu  liberalnog – humanističkog koncepta, prema kome nema prava i slobode, bez odgovornosti.

Sličnosti i razlike

Između pravoslavlja i demokratije postoje suštinske razlike. Oni počivaju na  oprečnim principima i pretpostavkama. Na različitom polaznom vremenu i poziciji.

To je u Međunarodnom press centru u Beogradu, u obraćanju štampanim i elektronskim medijima, sabrano i do tančina objašnjavao, protoferej-stavrofor Radovan Bigović. Zadužen od SPC- a,  za teorijsko-praktična pitanja o odnosima pravoslavlja i demokratije, objasnio je tačke trenja i trvenja, koliko demokratija i pravoslavlje spajaju ili razdvajaju narod i otkud učestala upotreba izraza: tzv, tj, i-i, ili-ili.

Najpre, crkva nije samo ljudska, već bogočovečanska zajednica. Ona razume čoveka kao relaciono biće i Boga kao čovekovo drugo ja, aktivni subjekat u istorijskom procesu.

“Crkvom ne upravlja narod, nego Bog. U njoj život ne zavisi od tzv. većine glasova, iako se ponekad neke odluke donose preglasavanjem. Sve što je crkveno, nije vlasništvo naroda ili sveštenstva, već samo Boga”, naglasio je Bigović.

Za crkvu je temelj svake vlasti Bog, a za demokratiju volja naroda. Uslovno rečeno, vlast se prostire “odozgo” na dole, a u demokratiji “odozdo” na gore. Crkveno uređenje ima izvesnu piramidalnu strukturu i podseća spolja na poluapsolutističku monarhiju, što ne uklanjaju ni tzv. sinodalne strukture i odbori. Crkvena vlast svoj legalitet i legitimitet zadobija isključivo hirotonijom (rukopoloženjem).

Crkvena vlast je verna načelu “jedinstva, ljubavi i služenja”, a demokratska “jurisdikcija”, tj. moć vladanja nad drugima, u skladu sa zakonom je nezamisliva bez principa podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku.

Crkva sebe samorazumeva kao blagodatni organizam, a nikad kao pravnu instituciju. Pravo se u crkvi koristi kao u medicini hirurgija (kao poslednje sredstvo da se spasi život i reši problem).

Demokratski poredak, nužno podrazumeva, pravnu državu. Ali, mit po mit, crkva polako dolazi na vlast.

Međutim, reći: „Ja verujem zato što…“ je čist nonsens, u pravoslavlju kome ne trebaju dokazi. Ali, demokratija, nije vrsno zadata, niti dolazi iz biologije. Naprotiv. Ona je manje ili više uspešan pokušaj da se biologija poništi, time što će se prirodna selekcija zameniti selekcijom na osnovu većine glasova u nekom kolektivitetu, pri čemu se obmana podrazumeva, kao alternativa.

Ni Isus, ni Buda, ni Muhamed, ali ni i drevni bogovi, poput Odina, Peruna, Zevsa ili Manitua, nisu birani na izborima.

Demokratija po sistemu “i-i”

Danas pravoslavlje i demokratija egzistiraju u radikalno novom svetu.

Jačanje desničarskih pokreta je mogući vetar u prsa, ne samo demokratiji i pravoslavlju, čije su vlasti po svojoj prirodi različite i neprimenjive jedna na drugu. “Njihov odnos ne treba da bude ili-ili, već i-i”, naglašavao je u svakom razgovoru Bigović.

Naravno, iako crkva nije “demokratska”, ona nema nijedan razlog da na političkom planu ne podrži sve društvene subjekte koji se zalažu za državu baziranu na pravdi, pravu, koja štiti ljudska prava i slobode, unapređuje kulturna dobra, tehnički i tehnološki razvoj, sprečava sve oblike  nasilja i diskriminacije, smanjuje jaz između bogatih i siromašnih.

Međutim, demokratski poredak omogućava crkvi da slobodno vrši svoju misiju u svetu i istovremeno joj ne dopušta da podlegne iskušenju političke moći. Pored podrške, od crkve se očekuje i da “demistifikuje” demokratiju, tj. da joj odriče apsolutno važenje i značenje.

Što se tiče demokratije pravoslavlja, Bigović je bio kategoričan: “Reforma i demokratizacija crkve ne dolaze u obzir, ali reforma u crkvi i ‘hristijanizacija’ crkvenih institucija i uspostavljanje međuzavisnosti svih crkvenih službi i ravnoteže na relaciji jedan-mnogi danas je za crkvu imperativ”.

Tim povodom, kao suprema lex, odnosno najviši pravoslavni zakon podseća da je svim članovima crkve potrebna sloboda u crkvi, a ne sloboda od crkve, odnosno  participacija u “vlasti od crkve”, a ne zahtevanje vlasti nad crkvom.

Po božjoj volji (za)jedno. Da sve bude jedno i jednako. Da služi kao odskočna daska, u hijerarhijskom poretku, po mnogima zlonamerno tumačenom  kao subordinacija, podređivanje, potčinjavanje, što crkvu pretvara u kasarnu i totalitarni kolektiv.

Napred ne može, nazad nema kud

Govoreći o kapacitetu hrišćanske adaptacije Ralph Waldo Emerson je kategoričan da je “religija jednog doba literaturna razonoda drugog doba”.

Pravoslavlje je u drugoj dekadi trećeg milenijuma, u geografskom smislu, svetski fenomen. Ono se susreće sa globalnom situacijom koju je iznedrila zapadnoevropska, bolje reći katolička i protestantska civilizacija.

U Evropi je prvobitni odnos crkve i demokratije bio u znaku obostrane podrške i negiranja. Danas se sve hrišćanske crkve zalažu za “demokratizaciju društva i države”, ali se protive svim oblicima totalitarizma. Bezmalo, u savremenom kontekstu, niko ne pominje Dostojevskog ili sv. Nikolaja Velimirovića, iako su znatno pre savremenih monidijalista, kosmopolita, globalista obojica promovisali “svečovečansku zajednicu” i govorili o “svečovečanskom bratstvu”. Pored ostalog, na aktuelnoj bazi demokratije.

“Mi smo Evropa, pre Evrope”, govorio je mitropolit Jovan Zizijulas.

Pravoslavlje se, dakle, predstavlja kao konstitutivni faktor Evrope. U geografskom, religijskom, političkom, kulturnom prostoru koji je definisao Pol Veleri: ”Evropljanin nije određen rasom, ni jezikom, ni nacijom. Pošto je Evropa domovina mnogih jezika, nacionalnosti i tradicije. Evropljanin je svako ko je pregrmeo romansko poimanje pravde, ko je dobro razumeo grčko obrazovanje i ko je prihvatio hrišćansko učenje”.

U takvom ambijentu pravoslavlje i demokratija napred ne mogu, a nazad nemaju kud.

Međutim, spoljašnji zahtevi za demokratizaciju crkve od političkih centara moći motivisani su nastojanjem da se ona uključi i funkcionalizuje “kodove” demokratske ideologije.

Obraz i maska

Na kraju, presuđuje početak. U međuzavisnim odnosima pravoslavlja i demokratije, ako se izgubi obraz, život podari masku.

Zato su njihova poređenja nezahvalna, koliko i neizbežna, ali Pravoslavna crkva ne može da se poistiveti ni sa jednim političkim poretkom, pa ni sa demokratskim, koji je postao “mit” i ideal sveta. Ona je svoje institucije, u svim epohama, manje ili više, prilagođavala svetovnim, istovremeno naglašavajući svoju različitost i posebnost u odnosu na njih.

Jer, biti u svetu, a ne biti od sveta je antinomija, protivurečnost koja se stalno manifestuje u životu crkve. Na izvestan način dramatičan i pun napetosti, između zakona i ljubavi, konzervativno-tradicionalnog i savremenog, institucionalnog i harizmatskog.

Za razliku od svetovnih, crkvene institucije nemaju razlog svog postojanja u sebi i po sebi. Njene institucije su elastične i fleksibilne, “ikonične” i uvek u stalnom nastajanju i nestajanju. Religiozno osećanje je zadato, na individualnom nivou, dok je demokratija jedna od vremenski ograničenih civilizacijskih faza.

Na krilima trijumfa razuma nad osećajnošću, kvantiteta nad kvalitetom, podobnosti ispred sposobnosti, materijalnog nad moralnim, višeg nad boljim, iluzorno je očekivati da pravoslavlje i demokratija budu u odnosu dva plućna krila, jednog organizma. Imuni na otvoreni relativizam i zatvoreni fanatizam.

Tako je od vremena rimske okupacije Palestine, kad je Pavao iz Tarsa osnovao hrišćanstvo, kao manje okrutnu i isključivu monoteističku sektu od judaizma. Do trećemilenijumskih iskušenja i simptomatične euforije, u kojoj oni koji više čuju, nego što slušaju, oslonjeni prevashodno  na interese i populističko bildovanje identiteta, paradoksalno  zagovaraju  svetosavsku demokratiju  i teodemokratiju.

Kao najnoviji dokaz da od vere do pronevere, kao od demokratije do diktature, malo treba.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera