Zašto su Kolumbijci odbacili mir na referendumu

Mnogi Kolumbijci se raduju što su dobili drugog nobelovca u svojoj historiji (EPA)
Mnogi Kolumbijci se raduju što su dobili drugog nobelovca u svojoj historiji (EPA)

Piše: Zorana Šuvaković

Još jedan predsednik sa američkog kontinenta dobio je Nobelovu nagradu za mir samo zato što je Nobelov komitet u Oslu pomislio da će medalja ohrabriti kolumbijsko društvo i političare da nastave pregovore sa gerilom kako bi se (građanski) rat, koji traje već više od pola veka, najzad prekinuo. Huan Manuel Santos stekao je preko noći epitet kolumbijskog Baraka Obame iako je aktuelni predsednik SAD-a dobio ovu nagradu na početku prvog mandata, u trenutku kada je stanovništvo zemlje u njega maksimalno verovalo, dok je latinoamerički nobelovac više od četiri godine pregovarao sa naoružanim pobunjenicima, sklopio sa njima sporazum, koji su Kolumbijci na referendumu odbacili.

Samo pet dana pre nego što je vest iz Norveške obišla svet, Santos je morao da se suoči sa porazom, jer su na izjašnjavanju o pompezno potpisanom sporazumu pobedili Kolumbijci koji ne odobravaju takvu vrstu “mira”. Na plebiscit je izašlo svega 38 odsto građana i sporazum, koji je utanačen uz pomoć Venecuele, Čilea, Kube i Norveške, odbacilo je 50,2 odsto stanovnika.

Propali sporazum, jedan od niza tegobnih pokušaja da se zaustavi poluvekovni građanski rat između Oružanih revolucionarnih snaga Kolumbije i vojnih snaga, podrazumevao je transformaciju FARC-a u političku partiju, amnestiju za dosadašnje zločine, ukoliko ih “farkovci” priznaju, ustupanje dela teritorije seljacima i gerilcima i pobljšanje položaja marginalizovanih seoskih sredina iz čijih je redova FARC uspešno regrutovao svoju vojsku. To zvuči kao jako veliki ustupak FARC-u, za čije je vreme u ratu do sada izginulo 220.000 ljudi, šest miliona Kolumbijaca je raseljeno, uništenim, iskasapljenim i unesrećenim životima se ne zna ni broj.

Pregovori o ‘ispravnijem’ miru

Kad se govori o surovosti i nespornim zločinima gerilaca, zaboravlja se na procenu Ujedinjenih nacija da je samo 12 odsto civila poginulo usled dejstava FARC-a i Vojske nacionalnog oslobođenja (brojčano znatno manja gerilska grupa, osnovana sa istim marksističkim predznakom kao i FARC), a da je 88 odsto Kolumbijaca stradalo od oružja državne vojske i raznoraznih paravojnih odreda. Oružani odredi “zaštitnika” i danas preuzimaju teritoriju i čiste teren sa koga su se povukli gerilci FARC-a i ELN-a.

Ishod referenduma je zaprepastio i svet, i Kolumbiju, jer se računalo da se prethodno sklopljen dogovor tek formalno stavlja pred građansko izjašnjavanje i da će naići na podršku ogromne većine. U pojedinim medijima se čak spekuliše da je na pobedu “mira” računao i Nobelov komitet i da je odluka o dodeli nagrade kolumbijskom predsedniku doneta pre nego što je održan referendum.

Situacija koja je usledila posle “pobede ratne opcije” prosto puca od ironičnih obrta, ravnih onim koje je u svojoj literaturi fantastičnog realizma majstorski opisivao prvi i, do pre nekoliko dana, jedini kolumbijski nobelovac Gabrijel Garsija Markes. Kad Santos, laureat mira, 10. decembra u Oslu bude primao svoju medalju, moglo bi se desiti da otpočnu pregovori o novom “ispravnijem” miru i da glavnu ulogu u okupljanju pregovarača odigra Rodrigo Londonjo Ečeveri, poznatiji po ratnom nadimku Timočenko, sadašnji vrhovni komandant FARC-a. Ili da odluči da, u odsustvu laureata koji nije uspeo da u ispravnost sporazuma ubedi ni bivše predsednike Kolumbije, ni narod, nastavi rat svom žestinom i zauzme nove teritorije.

Sve, u svakom slučaju, zavisi od FARC-a. Da li će gerilci, kao potpisnici sporazuma koji je oboren na referendum, pristati na nove korekcije, ili će se, razočarani u političare, ponovo okrenuti oružju, to će zavisiti od njihove političke zrelosti. U najboljem slučaju, Timočenko će, ako bude dobre volje, morati da sedne za sto sa Santosovim protivnicima, među kojima su najjači bivši konzervativni predsednik Alvaro Uribe, katolički kler, veleposednici, i veliki broj narkotrafikantskih kumova. Nikome od njih ne odgovara da se profitabilni rat u Kolumbiji završi, da se delovi zemlje predaju na korišćenje siromašnim seljacima, da umine ilegalni biznis kokainom i da banke prestanu da peru novac stečen kriminalom.

Poginulo 300.000 ljudi

Od tridesetak oružanih levičarskih gerila nastalih u Latinskoj Americi u vreme Hladnog rata, uz peruansku Svetlu putanju (Sendero luminoso) i još pokojeg odmetnika u Argentini i Urugvaju, samo su još FARC i ELN u Kolumbiji aktivno bore. Mnogi su se pacifikovali i prešli u političke vode, osnovali svoje partije, ili se pridružili nekim srodnim strankama.

FARC je, kao oružano krilo Komunističke partije, osnovan još 1964. Godine, a u gerilu su ušli sitni farmeri i bezzemljaši, kako bi se borili protiv neverovatnih nejednakosti koja je dominirala celim kontinentom. Po procenama bezbednosnih službi, danas je u redovima revolucionarne armije oko 7.000 boraca, dok oko 8.500 jataka podržava njihovu borbu, obezbeđuje im sklonište i prihvata bolesne.

Pre nego što je FARC osnovan, u Kolumbiji su, zbog velike represije nad siromašnim i obespravljenim seljacima, besneli ratovi i nasilja. Pre FARC-a, u građanskom ratu je za deset godina izginulo 300.000 ljudi. Dok organizacije za zaštitu ljudskih prava optužuju gerilu da nasilno odvodi decu u njihove redove, “farkovci” tvrde da im se svi borci dobrovoljno pridružuju. Prema njihovim podacima u maju ove godine, među gerilcima FARC-a bilo je i 20 dece mlađe od 15 godina.

Gerilci se izdržavaju od odštete koju dobijaju za hiljade otetih ljudi i od takse koju uzimaju od narkodilera i švercera kokainom. Najveći deo gerilaca živi na teritoriji od 500.000 kvadratnih kilometara u džungli i na padinama Anda u jugoistočnom delu Kolumbije. Uz otmice i trgovinu kokainom, gerila se izdržava i napadima na banke i korporacije.

Najveća zamerka Santosovom sporazumu sa gerilom jeste neka vrsta amnestije koja se garantuje “farkovcima” i njihovo uključivanje u politički život. Bivši predsednik Uribe smatra se predvodnikom grupe koja je vodila kampanju da se na referendumu odbaci mirovni sporazum. Nije nemoguće da nove pregovore sa gerilom povedu baš političari koji su vodili kampanju protiv ovakvog “mira”. Oni se protive automatskoj oproštajnici grehova i ulasku “farkovaca” u Kongres. Navode prethodne slučajeve kada je raznim paravojnim grupama koje su predale oružje izrečena desetogodišnja zabrana učešća u političkom životu.

Traganje za mirom 30 godina

Takođe strahuju da će veleposednici i vlasnici velikih korporacija izgubiti deo svog bogatstva ako dođe do znatnog poboljšanja položaja siromašnih seljaka, radnika i nadničara. Ne slažu se ni sa planom da država obustavi spaljivanje polja sa kokom i marihuanom, mera koja je, po programu Vašingtona, nanela veliku štetu ne samo plantažama koke, već i drugim usevima i uticala na  zdravlju ljudi.

Uprkos svim teškoćama, Kolumbija slavi što je dobila još jednog nobelovca i nada se da će nagrada iz Osla zaista doprineti mirovnom procesu. Više nego ikada ranije, danas se pominju i dugogodišnji napori Gabrijela Garsije Markesa da se u Kolumbiji postigne mir. Autor romana Sto godina samoće bio je 30 godina opsednut idejom da pomiri Kolumbijce, ističu gotovo svi kolumbijski mediji. Igrao je odlučujuću ulogu u mnogim mirovnim procesima, od kojih su neki bili uspešni, a drugi su propali. Iako je drugačijeg ideološkog opredeljenja od predsednika Santosa, a možda baš zbog toga što je ostao dosledan svom komunističkom opredeljenju, Markesova reč imala je odlučujući uticaj na levičarsku gerilu. Sa predsednikovim bratom osnovao je list Alternativa, u kome su se pojavljivali tekstovi protiv otmica i nasilja.

Jedini mirovni process u kome Markes, zbog bolesti i potonje smrti (17. aprila 2014. godine), nije učestvovao je ovaj poslednji, koji je u svoje ruke uzeo predsednik Santos. Četiri godine pregovaranja na Kubi, u odsustvu prvog kolumbijskog nobelovca, pali su u vodu, zbog loše pripremljenog referenduma koji danas zovu “kolumbijski bregzit”. Mnogi Kolumbijci se, međutim, raduju što su dobili i drugog nobelovca u svojoj istoriji. I veruju da Santos neće biti okarakterisan kao Obama, kome  je prerano dodeljena Nobelova nagrada za mir, da bi se na kraju ispostavilo da nije uspeo da postigne mir ni u jednoj od zemalja gde su njegovi prethodnici otpočeli rat.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera



Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO