‘Srpska šizofrenija’ ili neprežaljeno radikalstvo

Piše: Božidar Andrejić

Kad se onomad predsednik Srbije Tomislav Nikolić nešto zavađao sa svojim jednotrećinskim kolegom iz Bosne i Hercegovine Mladenom Ivanićem, valjda nimalo slučajno, setio sam se jedne davnašnje vesti iz SAD-a, svrstane u rubriku “zanimljivosti”. Sad je to već anegdota.

U pretklintovskim vremenima, za predsednikovanja Džordža Buša Starijeg, jedna modnokonfekcijska firma iz Amerike imala je neobičnu brend etketu. Uz podatke o sastavu materijala, načinu održavanja, pranja i peglanja svojih proizvoda, na etiketi je pisalo i da se izvinjavaju potrošačima što imaju tako glupog predsednika.

Nikolić, naime, posebno poslednjih meseci, tačnije otkad je počelo da se govorka o raskolu sa njegovim političkim sinom, često daje izjave i drži govorancije koje, s jedne strane, pružaju osnova da razuman svet oseti ono što psiholozi nazivaju transferom stida. Stid je mene kad njega nije, da pojednostavimo.

S druge strane, međutim, na potrebi da sebi i funkciji doda na važnosti koju ni ustavno nema, on ređa izjave, ocene koje – i na prvi, i na svaki drugi pogled – odudaraju od proklamovane politike. Priče o ljubavi prema majčici Rusiji tu su već notorna stvar, ali je unazad nekoliko dana predsednik isprednjačio sa, u najmanju ruku, neobičnim stavovima o regionalnoj politici.

Gladac i jadac

Još je bilo u toku medijsko prepucavanje sa crnogorskim predsednikom Filipom Vujanovićem, a već se razvila polemika sa Mladenom Ivanićem, srpskim članom Predsedništva Bosne i Hercegovine, kao što je poznato o temi da li se Nikolić u stavovima prema bh. entitetu Republika Srpska drži odviše propartijski i prododikovski.

U celoj ovoj diplomatskoj neudobi najviše pažnje privlači Nikolićev utuk na Ivanićev utuk. Da parafraziramo, kako citiranjem ne bismo doprinosili još većoj nejasnoći, on istovremeno kaže da nema nameru da se meša u unutrašnje stvari drugih država, u ovom slučaju Bosne i Hercegovine, ali da on nije kriv što Bosna i Hercegovina ne funkcioniše kako treba te da Ivanić ne predstavlja kako treba svoj entitet.

Da ovakve ocene nisu nešto uzgredno i površno videlo se već i po tome što je premijer Srbije Aleksandar Vučić, brže-bolje, tim povodom glasno najavio telefonski razgovor sa Ivanićem, a onda ga i obavio. No, u saopštenju iz Vlade Srbije u tom slučaju, da se “Vlasi ne sete”, ispada da Nikolić nije bio ni povod ni razlog razgovora, jer se saopštava zajednička ocena da odnosi Bosne i Hercegovine i Srbije napreduju i da se moraju unaprediti naročito u ekonomskim pitanjima.

Tako je izgledalo to nemešanje u slučaju predsednika Nikolića, ali pažljivim očima i umovima ne promiču ni izjave drugih srpskih zvaničnika, koje ili baš odudaraju od deklarisane potrebe za pomirenje i saradnju u regionu, ili se ne mogu čitati ukoliko se nema na umu poslovica “spolja gladac, a unutra jadac”. Jedno za međunarodnu i susedsku javnost, a drugo za domaću.

Ministra Aleksandra Vulina, kao već proverenog probača jakih i radikalnih teza uz dlaku zvanične, premijerove politike, prosto ne treba pominjati. Ali, ovih dana, u liku ministra spoljnog Ivice Dačića, pojavljuju se izjave koje pokazuju isti sindrom, ali s obzirom na funkciju, imaju i veći značaj.

On je, naime, na samom kraju godine veoma rezolutno izjavio kako Srbija neće podržati nijednog kandidata iz regiona za mesto generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, ne izjašnjavajući se pritom o spekulacijama o podršci navalentnog samokandidata Vuka Jeremića, bivšeg ministra inostranih poslova.

Još jača je bila argumentacija za odsustvo podrške – ni crnogorski kandidat, ni makedonski, ni drugi ne zaslužuju podršku – jer su protiv interesa Srbije, a ona u ovim pitanjima mora da brani svoje interese.

Premijer još nije odlučio

Zanimljivo je, međutim, da je pre ove “pooštrene ocene”, Dačić, u odgovoru na pitanje lista Danas da li će podržati crnogorsku kandidaturu Igora Lukšića za genseka UN-a, rekao da neće, a pošto je pitanje novinara bilo vezano za stav da bi to mogla biti “osveta” za glasanje u Unesku, ministar Dačić je, po objavljivanju teksta u prvom izdanju lista, osetio da za drugo izdanje pojasni da – glasanje u Unesku nije bilo razlog.

Zaključak beogradskih analitičara je da ovo laviranje i naizgled neprimetne oscilacije proizilaze iz činjenice da se o podršci za mesto u UN-u još nije izjasnio glavnokomandujući u Srbiji Aleksandar Vučić, koji stalno ponavlja da o tome nije doneo odluku, rekavši čak jednom da je spreman da podrži “i stranca”.

A to su opet pojedini mediji doveli u vezu sa imenom Miroslava Lajčaka, ministra spoljnih poslova Slovačke, donedavno visokog funkcionera u blizini baronese Ketrin Ešton, a pre toga visokog predstavnika međunarodne zajednice u Bosni i Hercegovini i ambasadora u Srbiji.

Ipak, svi ovi primeri ne govore toliko o dnevnim taktičko-diplomatskim prilagođavanjima generalne politike, već više postavljaju pitanje: Kakva je ta generalna politika, posebno u oblasti regionalne saradnje?

Može li se, drugim rečima, ona proklamovati kao dostignuće i potreba za budućnost, a da se od istih ljudi, ali i na različitim spratovima vlasti, istovremeno povlače potezi i daju izjave koje tome protivreče. Kakva je to regionalna saradnja ako se malo-malo ispovrće sopstveni interes i govori oštro, često neumesno i nekulturno, sa packama “tim drugima”, s kojima valja sarađivati?

Od toga nije imun ni premijer, naprotiv, njegove su izjave upravo primer umivenosti prema spolja, a gneva, dociranja pa i podrugivanja kad se obraća domaćoj publici. Zato dobri poznavaoci prilika, kad javno ocenjuju ove eskapade, nazivaju ih najblaže – dihotomijom, a najoštrije onako kako je svojevremeno rekao, a pre nekoliko dana za B92 i ponovio, odlazeći američki ambasador Majkl Kirbi – srpskom (političkom) šizofrenijom.

Karlobag – Ogulin – Virovitica

Važnije od primera za ovakvu tvrdnju, čini se, ipak je nešto drugo: srpski politički vrh – i kao trougao, i svako teme tog trougla ponaosob – što sinhronizovano, što slučajno ili nasumice, još od ekipiranja u sadašnjoj vlasti, proklamovani sprint ka Evropskoj uniji stalno prate i verbalnim kasanjem ka drugim mogućim vratima, odnosno povratku na sasvim drugu stranu.

U partijskom delovanju to je izrazitije, ali se primećuje i u državnom. Time treba tumačiti i retorički flert premijera sa radikalskom okosnicom svoje Srpske napredne stranke, što u političkom smislu otkriva neprežaljene i nepreležane simptome i sindrome njegove “predevropejske” orijentacije.

Previše bi možda bilo da se kaže da Toma izgovara ono što Aca i dalje misli, ali to je tu negde. Dačić se vešto tome samo priključuje. Region i saradnja u njemu doista iz tog ugla mogu da se dožive kao neki fantom koji stalno remeti mentalnu granicu na liniji Karlobag – Ogulin – Virovitica.

Dobro bi bilo da je prethodna rečenica preterivanje.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera