Samo S-300 Srbina spasava

Piše: Dragoljub – Draža Petrović

Da ruski raketni sistem S-300 može da se jede, donekle bi bila jasna fascinacija Srba tim čudom, koja traje još od bombardovanja i vlasti Miloševića, ali se nastavila i u mirnodopskim, “demokratskim” uslovima.

Kada su tokom srpsko-bugarskih manevara na poligonu Šabla u Bugarskoj 2011. godine tadašnji predsednik Boris Tadić i ministar vojni Dragan Šutanovac naišli na to čudo, očevici kažu da je njihov dijalog izgledao ovako:

– Borise, znaš šta je ovo? To je taj S-300! – rekao je Šutanovac pokazujući mu na raketne sisteme.

– To? Hoću odmah da ga vidim! – uzviknuo je Tadić.

Neskriveno oduševljenje

Ni proruski ni proevropski lideri u Srbiji nikada nisu krili oduševljenje raznom sovjetskom iliti ruskom vojnom tehnologijom, ali je S-300 tu uvek imao počasno mesto. Možda zato što je neko lepo primetio da je Bugarska za vakta SSSR dobila S-300, ali je posle raspada istočnog bloka ipak ušla u NATO.

Srbija je, opet, uvek bila odlična sa Rusijom i čak ratovala sa Severnoatlantskom alijansom. Od Rusa, međutim, nikada nije dobila S-300. A nije ni pozvana u NATO. I neće skoro.

“Imate li sistem S-300? To je pitanje koje mi je šest dana pre početka bombardovanja 1999. godine postavio Džon Pemberton, američki vojni izaslanik” – pričao mi je svojevremeno general pukovnik u penziji Spasoje Smiljanić, komandant Ratnog vazduhoplovstva i Protivvazdušne odbrane Savezne Republike Jugoslavije iz vremena napada NATO.

Smiljanića sam upoznao kada je napisao knjigu NATO agresija spremajući se da svedoči na suđenju bivšem srpskom predsedniku Milanu Milutinoviću „i ostalima“ u Haškom tribunalu.

Našli smo se u beogradskoj kafani “Lovac” i on mi je satima objašnjavao kako okolnost da taj protivraketni sistem nije bio u srpskim rukama pre 16 godina, što bi možda i odvratilo NATO od napada, ne predstavlja samo posledicu uvreženog stereotipa da je Boris Jeljcin bio zapadna marioneta.

Nekooperativnost prema Jeljcinu

“Od 12. februara do 18. marta (bombardovanje počelo 24. marta 1999.) Pemberton je tražio je triput prijem kod mene. Oni nisu bili sigurni da li mi imamo S-300. Taj sistem je Generalštab Rusije hteo da nam da, ali Jeljcin nije, jer je on imao kolaboraciju sa Amerikom, pošto su Rusi bili u nezavidnoj situaciji. Međutim, i naša nekooperativnost prema Jeljcinu, dve, tri godine pre agresije, bila je bitan činilac zašto nismo dobili S-300“ – rekao mi je tada Smiljanić.

Da neki američki vojni izaslanik ovih dana dođe kod srpskog premijera i pita ga: “Imate li sistem S-300?”, Vučić bi verovatno otišao do magacina za skladištenje državnih poklona i doneo mu ceo S-300 na tacni.

U vidu raskošne makete koju je Dmitrij Rogozon, potpredsednik Vlade Rusije, javno uručio premijeru Srbije, a ovaj njemu uzvratno darovao pravoslavnu ikonu, pošto se srpski sistem odbrane odavno zasniva uglavnom na pomoći “svevišnjeg”.

Srbi su oduvek ratovali u uzdajući se u pomoć nekih viših sila, pretežno Boga, pa je i logično da u zamenu za maketu S-300 Rusima damo maketu srpskog tajnog oružja – ikone.

Maketa sistema S-300 izgleda odlično, ali je od nje mnogo lepša maketa “Beograda na vodi”, koju je Vučić dobio od Arapa. Nije loša ni maketa brzog voza koju je Vučić dobio od kineskog premijera, tako da nekad pomislite da je predsednik srpske Vlade nekakav maketar, koji skuplja originalne primerke maketarstva od Abu Dabija, preko Moskve do Pekinga.

Srpski tabloid Informer, deo Vučićeve propagandne mašinerije, danima je na naslovnici pisao o konačnom nabavljanju sistema S-300 kao velikoj pobedi, da bi kasnije, kada je Rogozin Vučiću uručio samo maketu, prešao na plan B: sada uz pomoć vojnog analitičara Miroslava Lazanskog pronose ideju da bi nabavka iziskivala pomoć tajkuna. Jer, samo jedan sistem košta oko 400 miliona dolara. S tim što se Informer nada da će nam braća Rusi dati neki popust. Valjda na veću količinu.

Čekanje Godoa

– Nećemo više biti laka meta – rekao je srpski premijer kada je dobio maketu od Rogozina, poručujući to najviše Hrvatima, koji takođe zveckaju oružjem, dok Vučić zvecka maketama oružja, što ne znači da je naprasno postao miroljubiv.

Uz maketu S-300, Vučić je dobio i “maketu” onoga šta zvanična Moskva misli o srpskim evrointegracijama i ulasku u NATO, a nije isključeno da će od Evrope uskoro dobiti “maketu” onoga što EU smatra dozvoljenom granicom saradnje sa Rusima.

Činjenica da nijedna zemlja koja poseduje kompletan sistem S-300 nije napadnuta, Vučića navodi na pomisao da bi od poluraspadnute Vojske Srbije mogao da napravi regionalnu vojnu silu. To pretežno planira da učini u inat Hrvatima koji bi takođe da postanu regionalna vojna sila, ali je pitanje, zapravo: ko će, bre, tu da ratuje?

Kada je pre neki dan Vojni sindikat Srbije saopštio da vojska ide gola i bosa, u kasarnama nema grejanja i nema šta da se jede, služe se marmelada i med po dve sedmice zaredom, a vojnicima se daju sokovi sa isteklim rokom trajanja, nijedan Vučićev medij nije poveo akciju da se pomogne vojnicima. Jer, džaba ti S-300, ako “živa sila” nema za više od marmelade.

Zato cela priča oko S-300 liči na nastavak decenijske fascinacije zvane “Samo S-300 Srbina spasava”. A malko više liči na čekanje Godoa.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera