Vučić voli da ga svi vole

Aleksandar Vučić će dobiti živopisno razuđeno i rasfronclano opoziciono društvo, piše autor (EPA)

Piše: Božidar Andrejić

Srbija je – kako je krenulo još 2012. godine, a vidimo i dalje tako ide – na putu da ostvari neviđeni izborno-parlamentarni ideal. Da glasanje bude, recimo svaka tri meseca, vlade za to vreme budu tehničke i vladaju uredbama, a parlament bude samo statistički dokaz o nečijoj, zna se čijoj, većini.

Stvari su, međutim, daleko ozbiljnije da ni ovakva ironija, a ni svaka druga zafrkancija ne bi mogla da otkloni mučninu od ne samo permanentne predizborne kampanje, već, vidimo, i učestalih izbora. Ako ih i ove godine bude, a čini se da hoće, biće to treći u roku od ukupno jednog četvorogodišnjeg parlamentarnog mandata.

Srbija je na putu da ostvari neviđeni izborno-parlamentarni ideal.

Izborni saundtrek srpske stvarnosti ima svoja česta krešenda, a najnoviji je, hronološki gledano, usledio inicijativom Bojana Pajtića, lidera Demokratske stranke. Ali, u društvenoj atmosferi u kojoj nije nikakvo iznenađenje biti “mladoženja na tuđoj svadbi”, posebno uz hiperaktivnog ženika, desilo se da je Aleksandar Vučić – što kao premijer, što kao lider Srpske napredne stranke – opet istrčao za korak, mrkonjićevskom političkom mitologijom – pre roka.

Premijer Vojvodine i naslednik preostalog patrljka DS-a je za 19. januar sazvao predstavnike svih, osim desnih, opozicionih stranaka na dogovor o odupiranju Vučiću. Uz uslov da mu nikakva “nevera ne sedne uz koleno”, odnosno da na skup dođu samo oni koji se zakunu, valjda na bogojavljenskom Časnom krstu, da nipošto, nikad neće po izborima ići u savez sa SNS-om.

Silazak izbornog svetog duha

U simbolici datuma pravoslavnog Bogojavljenja, kad se osvećuje vodica i pliva za pomenuti krst, Pajtić računa na savezništvo opozicije, koje bi valjda bilo osnaženo i sećanjem na devedesete, kad je potkopavanje vlasti dobijalo zamah i zbog svetačke simbolike: Vidovdanski sabor, Preobaženjski miting i slični mitovi…

No, srpsko političko božanstvo brže-bolje je objavilo da će blagovest o silasku glasačkog svetog duha u Srbiji doći dva dana pre Bogojavljenja. I Pajtićevog sabora, dakako.

Za nedelju, 17. januara, zakazan je sastanak Glavnog odbora SNS-a, na kome će predsednik stranke Vučić blagobojažljivo zatražiti saglasnost stranke da se, istovremeno sa pokrajinskim u Vojvodini i lokalnim svuda po Srbiji, raspišu i vanredni parlamentarni izbori. Koji, jel’te, kad su istovremeni, “gotovo ništa dodatno ne koštaju”.

Odluku o raspisivanju mogao je Vučić da donese i sam, no ona je ubedljivija s potvrdom Glavnog odbora SNS-a.

Ruku podruku sa ovom vešću išle su i one da su se istog dana tim povodom sreli Vučić i predsednik Tomislav Nikolić, ali i da je odluku o raspisivanju mogao Vučić da donese i sam, no je ona ubedljivija s potvrdom Glavnog odbora. Pošto već ne može da se čeka za 13. februar zakazana i mesecima medijski atuelizovana važna Skupština SNS-a. Na kojoj će se birati novi partijski vrh, čitaj trijerisanje rukovodstva, pa čak i predsednik, za koga zasad, kao predlog beogradskog Odbora (na čelu sa Nebojšom Stefanovićem, poznatijim kao ministar policije) već figurira jedan kandidat. Ime poznato svima, u zemlji i šire.

Novinari, koji često, umesto da sami nešto pitaju i istražuju, dolaze da postavljaju pitanja povodom tema koje vlast zadaje i lansira u vidu tobož krupnih dilema, ponadali su se da će se konkretnije obavestiti prošlog četvrtka na (novo)godišnjoj premijerovoj konferenciji sa prijemom za njih i urednike, eto, baš za takozvanu srpsku (a ne evropsku) novu godinu.

Zvižduci u Areni, šta to bješe?

Ali, uz obilje podataka o uspesima reformi, što je glavni razlog da izbora ne bude, premijer reče samo da je i “ta opcija moguća”. Možda je čak više izrekao najavom da će ubrzo početi obilazak 1.000 bolnica i škola koje se renoviraju – ali stvarno. bez krađa i sa naglaskom na toaletima u školama, te da će obilasci biti nastavljeni, “bilo da ja tada budem premijer, ili neko drugi”.

Izdašniji je Vučić bio u obrazlaganju zašto bi izbori bili neophodni ako ih bude, što je, opet, navijalo tome da će ih zasigurno biti. Da li će Glavni odbor podržati predlog? Nije zahvalno gatati, mada taj zanat u Srbiji ponovo dobija na značaju i sve je više pravih tv-vidovnjaka, ne računajući poltronske političke analitičare, čije je obretanje na ekranima takođe učestalo. Ipak, verovatnoća je sada, zaista, najveća.

Nije zahvalno gatati, mada taj zanat u Srbiji ponovo dobija na značaju i sve je više pravih tv-vidovnjaka.

Ako se još uzme u obzir da je vrh stranke u više navrata šefa na to nagovarao, a ovaj se, zbog kontinuiteta reformi, tome kao opirao, ali stalno najavljujući i tu mogućnost, onda se srpskoj javnosti, bar do ponedeljka, valja ponašati kao da će negde u aprilu (ako dotle uredbama tehničke vlade april ne bude ukinut) oni koji su se toga uželeli ponovo na birališta.

Ovu je mogućnost dva sata posle premijera pojačao Igor Mirović, šef vojvođanskih i potpredsednik svih naprednjaka, procenom da je „većina u Glavnom odboru“ za vanredno glasanje. A u četvrtak je Radomir Nikolić, predsednik Izvršnog odbora SNS-a i sin predsednikov, te još i gradonačelnik Kragujevca, izjavio da će “Glavni odbor pomoći Vučiću da se odluči za izbore” i tako poentirao nad šefovom objavom da će odluku doneti Glavni odbor i, po Ustavu, njegov otac.

No, na Vučićevoj se konferenciji najznačajnijom u psihofizičkom smislu čini suprotna intonacija o „zvižducima u Areni“ kao razlogu za izbore. “Nije to razlog, to je smešno” kao razlog, pribrano je rekao, kao da nikad nije bilo onog besa s kojim je nekoliko dana pre zavereničkim organizatorima zviždanja pretio da će imati šanse da baš izborima potvrde kome se i zašto može zviždati.

Politika nije matematika

Ovde je upotrebljena ona klasična „klackalica“ o razlici povoda i uzroka, odnosno razloga koja vuče korene od čuvene istorijske lekcije da je “atentat u Sarajevu samo bio povod, a drugi su uzroci” izbijanja Velikog rata. I da zviždanje, dakle, nije bilo uzrok, pritom iskazani bes ga je učinio sigurno jačim od samo povoda. Dalja racionalizacija i organizacija “buke”, koja će za besom uslediti, već je stvar politike i u tome će Vučić dobiti živopisno razuđeno i rasfronclano opoziciono društvo.

Čak i da odluka stranke bude nezamislivo suprotna, maketa i projekat nastavka rada su postavljeni: uz reforme, koje se različito dadnu oceniti, nastavak proizvodnje neizvesnosti, zadavanje datuma za očekivanje, pomeranje krasota životnog standarda za sve dalju budućnost, jer nema dovoljno samopožrtvovanog, poput premijerovog rada…

Ovakvo ‘mož’ da bidne, ali ne mora da znači’ prošlog četvrtka ipak je iscrtalo jasnije razloga za ‘za’.

Sve to po matrici stava o ovoj temi kad je u oktobru Vučić, veoma sposoban da odlučno saopšti i neodlučnost ovako rekao: “Moja odluka je da ne idemo na izbore. Dobro je da nemamo izbore još najmanje šest meseci, jer bi to bilo neodgovorno u trenutku kada imamo Unesko i otvaranje poglavlja… Da li će ih biti za šest, osam ili deset meseci – ne znam…”

Ovakvo “mož’ da bidne, ali ne mora da znači” prošlog četvrtka ipak je iscrtalo jasnije razloga za “za”. Prvi je atmosfera u društvu, po njemu proizvedena, koja ne pruža  stabilnost da proprati promene i reforme, a druga da bi mu izbori dali “dodatni legitimet i za obimniju rekonstrukciju vlade”, jer bez izbora bi smena recimo pet ministara kojima je nezadovoljan bi proizvela “mučnu rekonstrukciju” i politička natezanja od godinu dana. A reforme ne trpe, ocenjuje, zastoj ni od petnaestak dana. Vučić to nije pominjao, ali svrha je i “osvajanje Vojvodine” i smeštanje Ivice Dačića na niže “koalicionopotencijalno mesto”, uz cenu da poraste desnica, ali s kojom će možda nekad savez biti poželjniji.

Kritika, podmetanja, napadi…

Istog dana i Dačić je, na svojem srpskonovogodišnjem prijemu za kor, uglednike i novinare, izrazio razumevanje za Vučićev stav, preciziravši da ta nepovoljna atmosfera znači – kritike, podmetanja, napade, pa čak i na Vučićevu porodicu. A spomenuti Mirović je s novotarijom u SNS rečniku “angažovana javnost” (plus novinari) ocenio da ona kreira takvu atmosferu da Vlada mora da deluje kao da je u defanzivi, jer je u društvu ne prati duh promena koji ona nosi.

Ponovio je i Vučićevu tezu od toga dana da “politika nije matematika” te da SNS-u nije dovoljna većina glasova u Skupštini ako u društvu nema neophodne volje za reforme. Ali, ovih dana niko nije rekao istinu: Vučić bi, s jedne strane, najvoleo da ga svi vole, a s druge, neće biti zadovoljan ni sa 100 odsto glasova.

Mogućnost da sada Vučić ‘padne’ bi postojala samo ako na vanredne izbore ne bi izašao potreban broj građana.

Kad smo kod procena , pomenimo još jednu Vučićevu matematiku sa konferencije. Ako, kaže, svi drugi dobiju koliko tvrde da imaju – Pajtić 20 odsto, Vojislav Šešelj 20 do 25 odsto… to je ukupno 90 odsto. Znači, SNS će jedva proći cenzus. Taj nadmoćni sarkazam ima osnova u sledećem – mogućnost da sada Vučić “padne” bi postojala samo ako na vanredne izbore ne bi izašla polovina, odnosno potreban broj građana. A to je nemoguće, pa i zbog onih koji će izaći da glasaju za one koji veruju da mogu da ga obore.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera