Dragi Srbi i Hrvati, sretan nam mir

Piše: Ratko Femić

Ovnovi su sišli s brvna. A baš se bilo zakuvalo i samo se očekivalo koji će naredni potez povući premijeri Srbije i Hrvatske Aleksandar Vučić i Zoran Milanović u krizi izazvanoj prilivom izbeglica; nečemu na šta nisu uticale ni jedna od ovih zemalja. Bilo bi lepo da se to moglo samo sa strane gledati kao kakva utakmica ili boks meč ljutih rivala da je bila reč samo o glavama ovnova na brvnu.

Kvaka je u tome što za ovnovima predvodnicima krenu i ovce, te bi se i one sunovratile u ambis besmisla. Kanda bi proletarijat u nedostatku posla, umesto da podmazuje mašine, uz podstrekavanje političkih mešetara, podmazivao neke druge, duge cevi.

Tek što sam došao s toplog Egejskog mora, operisan od informativnih sadržaja uključujem kutiju sa ekranom iz koje ide ton:”Hrvatska zatvorila granicu, Vučić najavio kontramere”. Te kontramere su se iščekivale do ponoći. Kao Nova godina. Uželeo se valjda narod šorke. Ko veli: ”E ‘ajde i mi nekom sankcije da uvedemo. I to članici EU. Ej, bre! Ko je sad or’o, a ko muva, i to zunzara”.

Tako sam se čekajući kontramere samo rasanio i još na’ladio pored otvorenog prozora. Rekoh da čujem pirotehniku. Ima tu gomila navijača iz kraja, a i Vučić im je je bio kolega, huligan sa Zvezdinog severa. Ih, kakvo bi samo to navijanje bilo: “Ale, aleee, kontramereeee, kontramereeee“.

Poziv iz Berlina

Sad posle kontramera i blokade hrvatske robe, ako mi mali bude tražio bajaderu ima samo da dobije iza ušiju. Nema sine. Uveo čika s TV-a sankcije.

Bilo je tu još upozorenja srpskog premijera da ćemo odgovoriti adekvatno, kad sutradan kaže:“Na ovo ludilo nema odgovora“.

Kao u onoj priči kada ortaci čekaju jednog od njih, oženjenog, da odu na neki dert u bircuz. Ovaj, kao naš premijer, šepuri se, može on šta hoće i kad hoće; sad će on samo ženi da kaže da ide, a onda se vrati, isto tako našepuren, dignutog nosa i isturenih prsa i kaže im: “Ma ko je bre šiša, palite vi u grad“.

Tako se, srećom, poneo i srpski premijer, jer ko zna gde bi se završila ta spirala balkanskog inaćenja. Ne zna se gde, ali se zna kad. Kad pozove čelična frau iz Berlina.

Vučića je spasilo mudro ćutanje i davanje izjava uzdržanijih nego inače. Da li je to bila nečija preporuka – a čini mi se da jeste i to baš negde iz okoline Brandenburške kapije – ili samostalna procena, tek pokazana je – bar liči na to – politička zrelost. To mu je dobrodošlo pa je pustio komšiju Milanovića da se dobro ispuca, da proziva vlasti okolnih zemalja, a komšiluku dao zgodu da seiri.

Hrvatska je ukinula mere, a Srbija kontramere i svaka strana protumačila to kao svoju prednost i pobedu. Dobro nam je poznat taj manir. “Dragi građani, srećan nam mir”, rekao je 1999. tadašnji predsednik SRJ Slobodan Milošević, kada smo po njegovom tumačenju pobedili NATO koji je prestao da sipa bombe nad tadašnjom krnjom Jugoslavijom.

Onako rasparenom od morskih soli, medijsko treštanje, bar ovde u Srbiji, izgledalo je kao da će sutra rat.

‘Ludak vodi Hrvate u rat’, provladin tabloid je briljirao sa ‘Banda ustaška’, a zatim napravio fotomontažu u kojoj je uporedio Milanovića sa Pavelićem…

Vetar u leđa ovakvim etiketama dalo je samo Ministarstvo spoljnih poslova Srbije u protestnoj noti u kojoj je uporedilo mere hrvatske sa merama preduzimanim u fašističkoj NDH. Kada to saopšti MSP zašto se čuditi provladinom teledirigovanom tabloidu da Hrvate zove ustašama, a hrvatskog premijera poredi sa Pavelićem.

Milanović je možda dodatno naoštren zbog predizborne atmosfere u Hrvatskoj, a gde ćeš bolji PR od toga da te srpski mediji proglase ustašom. Ali teško da socijaldemokrata Milanović – koji se, između ostalog, zalagao za opstanak ćirilice u Vukovaru – može da ima koristi od takvih kvalifikacija. U slučaju njegovog takmaca, Tomislava Karamarka, to bi već bilo izvesnije.

Ali to poređenje sa poraženim snagama Drugog svetskog rata nije bilo svojstveno samo na relaciji Srbija – Hrvatska. Istim povodom, zbog odnosa prema izbeglicama i Austrija je Mađare nazvala nacistima, a austrijski kancelar Verner Faj mađarsku politiku prema izbeglicama uporedio sa holokaustom.

Prljav posao za Evropu

Narušeni su dobrosusedski odnosi zemalja kroz koje idu nesrećne izbeglice iz ratom i bedom opustošenih zemalja.

Zagreb zamera Srbiji da u dogovoru sa Mađarskom usmerava izbeglice na granicu sa Hrvatskom. Kao da se zaboravlja da ti nesrećnici idu tamo gde mogu da prođu, a u Mađarskoj su ih osim žice sačekali suzavac i pendreci. Da li to onda znači da je Srbija imala dogovor sa Hrvatskom da šalje izbeglice na mađarsku granicu kada su reke izmučenih hrlile prema Horgošu i poljima oko ovog prelaza?

Kazivao je hrvatski premijer i da se zna se odakle dolaze, ne iz Madagaskara nego iz Srbije. Pa i u Srbiju odnekle moraju doć’, a dolaze – pazi sad – iz zemalja Evropske unije. A oni umesto to da koordiniraju i dogovorom reše između sebe ostavili nas, koji smo još kandidati za članstvo i Hrvatsku, koja je mladi član – vojničkim žargonom rečeno gušter, a gušteri desetarima čiste čizme i trče po burek iz kantine – da se čupamo oko nesrećnika za čiju sudbinu nismo krivi i koji nekuda moraju da prođu.

Tačno je da se Srbija nije mnogo pačala u tranzit izbeglica kroz zemlju. Znalo se da ne žele ovde da ostanu, propuštani su, prevoznici su na njima zarađivali novac… Dok je bilo toplo spavali su po parkovima, ali ni oni se nisu bunili, jer im je bio obezbeđen siguran prolaz. Problem nastaje zatvaranjem mađarske granice. Mađarski premijer Viktor Orban kaže da tako čuva Evropu, ali zašto to radi, ako Evropa to nije zahtevala od njega, pogotovo što je i Mađarska samo zemlja tranzita. Bivši evropski komesar za proširenje Ginter Ferhojgen tvrdi da su „Mađari za njih odradili prljav posao“.

Evropa deluje pogubljeno, kao da ni sama nije očekivala krizu ovih razmera. Ovo je možda iskušenje koje će pokazati koliko je ova asocijacija država, prema čijem članstvu teži i Srbija, funkcionalna i sposobna da izađe na kraj sa ovakvim problemima.

Premijeri uozbiljite se

Izbeglice idu u zemlje zapadne Evrope da započnu novi život i teško da će se vraćati u razrušene i popaljene domove. To će zasigurno bitno izmeniti demografsku sliku tih zemalja u narednih nekoliko decenija.

To je ono o čemu Evropa verovatno razmišlja (setimo se samo odgovora Angele Merkel devojčici, izbeglici iz Palestine, da nemačka već ima mnogo izbeglica i da ne može sve da ih primi) ali još ne priča, a i ne može, jer će izbeglice da je tuku evropskom argumentacijom tolerancije, suživota, ljudskih prava i različitosti, koja, kako se ispostavilo, za perjanice EU ipak ima svoje granice.

Ali, kako sada protiv svojih principa. Žicama, blokadama i sukobima rubnih država izgleda se samo kupuje vreme da se dođe do nekog prihvatljivog rešenja. A to bi očima Brisela i Berlina mogao da bude jedan ogroman izbeglički kamp koji bi podrazumevao teritorije Makedonije, Srbije, Hrvatske iz kojih bi oni onda uvozili izbeglice po strogim kvotama. Oni sa manje sreće ostaju u kampu. No i to bi bilo osuđeno na propast jer su izbeglice kao voda. Ovi durašniji i uporniji uvek nađu prolaz.

Ovnovi će, kad zatreba, ponovo da se nađu na brvnu.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera