U tem Сомборy, Somboru, Zomboru…

Piše: Ratko Femić

Krenuo sam neki dan sa fotoreporterom na radni zadatak u Sombor. Do tamo prolazimo kroz razna mesta, a pred naseljima dočekuju nas table i putokazi sa nazivom ispisanim ćirilicom, latinicom i na manjinskim jezicima, uglavnom mađarskom. Pred krajnjim odredištem to je izgledalo ovako: Сомбор, Sombor, Zombor.

Ima i u Vojvodini sporadičnih međunacionalnih tenzija, ali veoma retko, a ako bismo se vraćali u prošlost, našli bismo sijaset motiva pogodnih za podgrevanje mržnje. Ipak, višejezični natpisi stoje i pored puteva i na zgradama raznih institucija. Lepo za videti, pokazuje poštovanje prema manjinama, pretpostavku za međunacionalnu toleranciju, ali je pre svega praktično – da raznim ljudima kaže gde su, pokaže kuda treba da idu i pomogne da se ne izgube.

Uvažavanje manjinskih prava i prava na svoj jezik i pismo jedan je od tih elemenata da se jedan narod ne oseća getoiziranim.

I da se ljudi koji žive na tom području osećaju kao svoj na svome, zbog čega će više ceniti državu koja im je to omogućila i, ono što je najvažnije, smatrati je svojom. Doduše, nije to jedini uslov, ima nešto i u uslovima života, standardu, ali uvažavanje manjinskih prava i prava na svoj jezik i pismo jedan je od tih elemenata da se jedan narod ne oseća getoiziranim.

Predizborni razlozi

Moguće je prevazići probleme iz prošlosti, a da ne stradaju manjinska prava, niti pismo neke od manjina. Nije mađarski alfabet u raciji januara 1942. godine bacao nevine ljude, mahom Jevreje i Srbe, pod led, već su to činili zločinci. Ili – paralela kojom se poslužio čelnik Samostalne demokratske srpske stranke Milorad Pupovac – da je zbog pokolja u Jasenovcu ukinuta latinica, a nije latinično U nikoga pod nož stavilo, već onaj ko ga je nosio na kapi.

Isto to vredi za ćirilicu u Vukovaru, jer nisu slova ni redovi, niti artiljerijska oruđa – a da jesu ono trocevno ш bi bilo veoma opasno – udružena u zločinačku organizaciju azbuku, granatirala i rušila Vukovar.

Nije mađarski alfabet u raciji januara 1942. godine bacao nevine ljude, mahom Jevreje i Srbe, pod led, već su to činili zločinci.

Ipak, iz tog napaćenog grada u kojem živi oko 30 odsto Srba, pre neki dan ćirilica je zvanično proterana. Iza svega, izgleda, stoje predizborni razlozi. Kakav fijasko za evropsku Hrvatsku, kakav šamar njenim građanima, ne samo srpske nacionalnosti. Neko ih je grdno nasankao. Kakva je to država koja zazire od jednog pisma, azbuke, slova, slogova, reči koje se izgovaraju taman onako kao i kada su napisane onim koje smatraju svojim.

Lutajući bespućima interneta, naiđem na knjigu Hrvatska ćirilična baština, izdatu u Zagrebu 2012. godine, nastalu kao sažetak radova na “međunarodnom znanstvenom skupu povodom 500 obljetnice tiskanja prve hrvatske ćirilične knjige”. Te tamo, između ostalog, piše “od. 11. do 18. stoljeća na velikim dijelovima hrvatskoga teritorija stanovništvo je svoje kulturne potrebe izražavalo (i) ćirilicom. Već na srednjovjekovnim kamenim spomenicima (i to na krajnjem hrvatskom sjeverozapadu) nije rijedak slučaj da se miješaju glagoljica i ćirilica, a uskoro poslije takvih slijede i epigrafi na kojima se nalaze samo ćirilična slova”. Te se onda pominje Dubrovački ćirilični molitvenik iz 1512. godine, zatim da je “sve što je za vrijeme Turaka u Slavoniji pisano hrvatskim jezikom pisano je ćirilicom…” Dakle, ćirilica u Hrvatsku nije došla juče, korišćena je vekovima, a sada bi neko iz predizbornih razloga da je protera.

Čekićaši

Lepo što su u općinama Vojnić i Vrbovsko u Hrvatskoj postavljene četiri ploče sa natpisima na latinici i ćirilici. Sigurno će lokalni Srbi to ceniti, a to je ono što u krajnjoj liniji odgovara Hrvatskoj. Tako se stvaraju lojalni građani.

No, čemu onda poseban status za Vukovar? Iživljavanje nad dvojezičnim tablama nije problem samo za srpsku manjinu. Daleko od toga. Veliki je to problem za Hrvatsku, kojoj neki polupismenjakovići, uz razne nacionalpatriotske izgovore, ruše njeno bogatstvo. Jer, ćirilica to stvarno jeste.

Gledao sam onomad one uspaljene čekićaše što su lupali dvojezične table u Vukovaru i na um mi dođoše školski dani kad pišeš ćirilicom, a onda ti sutradan nastavnica kaže: “Danas pišemo pismeni zadatak latinicom…” Pa malo ćirilica, malo latinica, i znalo se katkad potkrasti i koje ćirilično slovo u latiničnom zadatku, al’ to pripada davno prošlom vremenu i nevoljama jednog osnovca, te tako razumem frustraciju ćekićaša koji kad vidi tablu zviz po njoj. Inače sam ubeđen da se oko oba pisma najviše pene i spremni su na akciju čekićem ili sprejom oni polupismeni. Sete se valjda onih kečina koje im je zabijala nastavnica srpskohrvatskog.

Oko oba pisma najviše pene i spremni su na akciju čekićem ili sprejom oni polupismeni.

Zato sam nekako mogao tog nesrećnog čekićaša i da razumem. Njemu je neko utuvio u praznu glavudžu da je to opasnost, a on je čovek koji iz tog – za nas bezumnog čina – crpe svoje postojanje, svoj ništavni identitet. Jer, da nije toga, da nije to onaj što je veliki Hrvat, onaj što razbija ćiriličnu tablu, koji mrzi četnike, Srbe… šta bi njemu ostalo. Su čim bi u agoru. Svak se nečim ističe – neko svira, neko je dobar zanatlija, umetnik, lekar, mehaničar… a ovoga svi sada znaju kao poštenog i predanog čekićaša, branitelja Vukovara od jednog pisma.

Ali, ima tu i drugi par kaljavih opanaka. Od lupanja table sa nečijim pismom do lupanja glave koja se identifikuje s njim nije dalek put. Tek tih nekoliko njemu razumljivih slogova izrečenih u zapovednom tonu “Ubij…” (Uputstvo za upotrebu: umesto tri tačke, stavite naziv etničke manjine koja vam smeta.)

Lingvistički moleri

Pisma se plaše ostali čekić lingvisti diljem naše bivše domovine. U entitetu Federacija Bosne i Herrcegovine se precrtavaju nazivi gradova na ćirilici. U bh. entitetu Republika Srpska oni koji su napisani na latinici.

Lingvističkih molera ima i u užoj Srbiji, ali kad bi se ozbiljno latili posla morali bi da zapnu od jutra do mraka, svakog dana 365 dana u godini da bi prelamali latinične natpise na institucijama, putokazima, tablama na kojima su ispisani nazivi kompanija, kafića, medija…

Elem, što sam ja zapeo sad za ćirilicu, a i sam pišem latinicom. Otkako se bavim ovim mastiljarskim poslom, još nisam radio u redakciji koja novine štampa na ćirilici. Doduše, od osnovne škole se potpisujem ćirilicom, a latinicu smatram svojim pismom baš kao i ovo prvopomenuto. Možda u jednom trenutku ponovo počnem da koristim pismo kojim se potpisujem. I to smatram svojim malim ličnim bogatstvom.

Otkako se bavim ovim mastiljarskim poslom, još nisam radio u redakciji koja novine štampa na ćirilici.

Ćirilica je čak i u Srbiji u defanzivi pred duhom vremena. Pa čak se i nacionalistički grafiti ispisuju latinicom. To nije razlog da se jednoj manjini osporava korišćenje tog pisma.

Oštrija retorika nam je svima svojstvena u predizbornom period, pa svaki lider, od lokalnog do nacionalnog nivoa, skuplja glasače pokazivanje ljubavi prema svom narodu, a to ja najlakše uraditi tako što ćeš pokazati zube nacionalnoj manjini koju smatraš destabilizirajućim faktorom. Baš to se dešava u Hrvatskoj, gde pred svake izbore manjinska prava Srba budu pogodna meta za predizborne strele.

Dvostruki aršini

To za sobom onda nosi protestne note iz Srbije i, kao krajnju posledicu, dodatno zaoštravanje odnosa na relaciji Srbija – Hrvatska, što se Beogradu može jako olupati o glavu na tom evropskom putu, na koji Zagreb može privremeno da spusti rampu, okrene glavu na drugu stranu i odzvižduće Lijepu našu na oduševljenje glasačkog puka.

To se Hrvatskoj toleriše, jer je članica Evropske unije, a već smo videli dvostruke aršine prema zemljama koje tek čekaju da uđu u članstvo te asocijacije. Države kandidati moraju striktno paziti na poštovanje manjinskih prava, to su evropski standardi koji očito ne važe za zemlje članice. Doduše Savet Evrope je izrazio žaljenje zbog ukidanje dvojezičnih table u Vukovaru i pozvao Hrvatsku da poštuje Evropsku povelju o regionalnim i manjinskim jezicima. Dosad to žaljenje Saveta Evrope nije imalo nekog efekta.

Mržnja i мржња se različito piše, ali isto znači.

Nije ovde problem pismo, nego manjina koja ga koristi i koja postaje moneta za potkosurivanje pred svake izbore. To nam govori na kom stupnju civilizacijskog razvoja se nalazi region. Mržnja i мржња se različito piše, ali isto znači i odličan je instrument za dolazak na vlast i ostanak na njoj, a ako se glasovi skupljaju na mržnji prema drugima nemamo šta da brinemo o neizvesnoj budućnosti. Ona je, bojim se, jako izvesna.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera