Rezolucija o Srebrenici: Ko se pravi Englez

Piše: Ratko Femić

Prva, druga, treća i četvrta rezolucija o Srebrenici koju Velika Britanija namerava da predstavi i podnese na usvajanje u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija nisu prihvatljivi za Vladu Srbije. Verovatno će se odbrojavanje nastaviti do 7. jula kada bi o ovom dokumentu trebalo da se raspravlja u SB UN, ali teško da će, bez obzira na izmene i približavanje stavova, on naići na odobravanje u Beogradu.

Prvi nacrt rezolucije bio je neprihvatljiv zbog toga što se reč genocid u njemu – prema oceni iz Beograda – ponavlja prečesto u odnosu na reč pomirenje, a bilo je tu još nekoliko problematičnih formulacija. U narednim nacrtima pokušalo se doći do kompromisa. Autori su se, nakon ruskog predloga rezolucije, odlučili da iz teksta sklone četiri – pet genocida, dodaju  još dva-tri pomirenja i osude zločine na svim stranama, ali i to rešenje bilo je neprihvatljivo. Ispostavilo se da ni u prvoj predloženoj rezoluciji nije bio problem broj ponavljanja reči genocid, već sama ta reč, koja se kada se govori o dvadesetogodišnjici zločina u Srebrenici jednostavno ne može izbeći. Sama reč ne može da bude strašnija od onoga što se desilo pre 20 godina u Srebrenici.

Predimenzioniran domet

Iza neprihvatanja britanske rezolucije o Srebrenici, prema reakcijama iz Beograda i Banja Luke, provejava strah da se Srbima ne prikači neprijatni istorijski pratilac – etiketa genocidnog naroda. Doduše, takva kvalifikacija se ne može direktno pronaći u rezoluciji, ali je tumači čitaju između redova.

Kao da se zaboravlja da je za veći deo sveta genocid u Srebrenici pravna i istorijska činjenica utvrđena pojedinačnim sudskim presudama u Haškom tribunalu i presudom Međunarodnog suda pravde koje su na snazi i važe bez obzira na to da li ih neko priznaje i na koji način tumači ovaj najveći ratni zločin počinjen na tlu Evrope posle Drugog svetskog rata. Niti je na tim suđenjima suđeno srpskom narodu, niti se godinama posle tih presuda desilo nešto dramatično, pa čak ni u odnosu prema genocidu u Srebrenici, osim što je možda veći broj ljudi s ove strane Drine postao svesniji razmera zločina koji je mašinerija smrti sprovodila na manje od 200 kilometara od Beograda. Uprkos tome, ovde se o tom 7. julu, danu kada će se u SB UN povesti rasprava o britanskom predlogu, govori kao o nekom dramatičnom momentu odluke posle koga ništa neće biti isto, kao da će ovaj dokument bez pravno obavezujuće snage izazvati veće posledice nego što su to uspele sudske presude.

Bez obzira na prašinu koju je britanski predlog podigao na Balkanu, čini se da su i domet i značaj ove rezolucije predimenzionirani. Pre svega zbog toga što ona kao jedan dokument koji ima politički značaj i donosi se uz konsultacije, pregovore i kompromise, ne može da ima  veću snagu od presude Međunarodnog suda pravde.

Ona bi mogla, ali ne samostalno, već uz dodatne aktivnosti zapadnih centara moći, da bude jedan od alata za kroj novih odnosa na Balkanu i jačanje centralnih institucija BiH, ali je to na dugačkom štapu, a ukidanje Republike Srpske, na šta upozoravaju pojedini analitičari, ne bi moglo da prođe bez nekog novog Dejtona.

Šizofren odnos prema Hagu

Vlasti u Srbiji su sada kao neprijatno iznenađene britanskim predlogom iako nije prvi put da se od Beograda zahteva jasan odnos prema zločinu u Srebrenici. I predsednik i premijer i pojedini ministri sada se prave Englezi, a još pre tri godine je nemačka delegacija iz Bundestaga među sedam zahteva koji treba da budu ispunjeni da bi Srbija dobila podršku za nastavak evrointegracija imala i onaj o pomirenju u regionu bez novih interpretacija istorije, posebno ističući genocid u Srebrenici. A sada baš pred dvadesetogodišnju komemoraciju u Beograd dolazi nemačka kancelarka Angela Merkel.

Odnos prema prošlosti i prihvatanje posledica jedne politike  ovde je uvek teško išlo,  najčešće  uz uslovljavanje spolja. I dalje nema ljudskog odnosa prema stradanju srebreničkih Bošnjaka već se on formira prema nametnutim uslovima. Tako se u više navrata odnos prema Haškom tribunalu pokazao kao šizofren. Saradnja sa tim sudom se prihvata kao međunarodna obaveza, sa njim se i danas sarađuje, ali se njegove odluke ne priznaju.

Posledično takav je odnos i prema Srebrenici. Otuda neodlučnost predsednika Srbije Tomislava Nikolića i premijera Aleksandra Vučića po pitanju odlaska u Potočare. Od početka je bilo verovatnije da se Gospa stvarno ukaže u Međugorju nego što bi se Nikolić pojavio ispred Memorijalnog centra, ali za Vučića ipak važe malo drugačiji aršini. Iako su obojica izašli iz Šešeljevog šinjela, Vučić je ugazio u evropske uglancane cipele i bez obzira na (ne)iskrenost odmakao je u njima toliko da bi povratak nazad bio poguban po njegovu karijeru.

Glava u pesku

U svojim javnim istupima i premijer izbegava pravnu kvalifikaciju ovog zločina, ali to neće pomoći Srbiji, jer dok je glava u pesku, zadnjica je i dalje na vetrometini, izložena šibama zapadnih saveznika. Nije u pitanju samo reakcija zapadnih centara moći. Pre svega takav stav ne doprinosi dijalogu i pomirenju Srba i Bošnjaka za šta se nedavno založio baš premijer Vučić.

Sada, posle ruske verzije rezolucije i premijer očekuje ruski vetou SB. Ali, ono što može da deluje kao ruski vetar u leđa, zapravo je samo promaja koja otkriva diplomatske trikove i dezorijentisanost vlasti u Beogradu. Dok ruski ambasador u Sarajevu govori o tome kako se u Srebrenici dogodio genocid, a njegov kolega u Beogradu da su u engleskoj rezoluciji napisane izmišljotine, predstavnici vlasti u Srbiji deluju kao raštimovani orkestar bez dirigenta. Pre desetak dana ministar spoljnih poslova Ivica Dačić je rekao da Srbija neće tražiti od Rusije da uloži veto na britansku rezoluciju da bi ga demantovao predsednik Nikolić koji je za tu uslugu zamolio ruskog predsednika Vladimira Putina.

Posle toliko galame i talasanja i premijer Vučić je zaključio da se neće dogoditi stravična tragedija ako rezolucija bude usvojena, da se život nastavlja i da treba da gledamo kako da budemo što uspešniji. Čemu onda paničarenje sem u svrhu odbrane poražene politike, nacionalne kohezije, pokazivanja kako nam je teško pod nepravednim udarima sa strane što liderima daje svojevrsni alibi za težak život koji građani žive?

Ništa se nije promenilo ni posle presuda Haškog tribunala i Međunarodnog suda pravde, ni posle donošenja Deklaracije u Skupštini Srbije, ni posle posete bivšeg predsednika Srebrenici i izvinjenja i bivšeg i sadašnjeg predsednika, a trebalo je. I ova godišnjica će doći i proći i šta će se promeniti u našim životima? Neće ama baš ništa.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera