Situacija u Grčkoj je katastrofalna, a stanje odlično

Piše: Filip Balunović

Geografi to najbolje znaju. Ako provedete negde jedan dan, možete napisati knjigu. Ako ostanete mesec dana, možete napisati esej, a posle godinu dana možda jedan pristojan novinski članak. Ako ostanete na nekom mestu deset godina, ne možete napisati ni reči.

U Atini sam već nedelju dana i svakim danom je teže bilo šta napisati o situaciji u Grčkoj. Jedno je sigurno – zaključke, predviđanja, sudove o situaciji u ovoj balkanskoj zemlji možete sa sigurnošću doneti jedino ako niste ovde. Kada ste tu, možete samo reći da ćete dati sve od sebe da date presek stanja i biti vrlo oprezni kada bilo šta tvrdite.

Memorandum koji je grčka Vlada nedavno potpisala sa kreditorima, većina je saglasna među podržavaocima Sirize, loš je. U mnogim delovima lošiji je i od predloga koji je značajnom većinom glasova na referendumu u Grčkoj odbijen.

Mere štednje pogodiće i penzionere. Oko 800 miliona evra godišnje uštedeće se na penzijama prema novom sporazumu, a porez na dodatnu vrednost povećan je sa 13 na 23 odsto. Projekcija Međunarodnog monetarnog fonda (koji u ovoj celoj zbrci možda nije “good guy”, ali je svakako “rational guy”) je da će se grčki dug sledeće godine popeti na 200 odsto bruto domaćeg proizvoda.

Prema sadržaju memoranduma, Grčka bi trebalo da formira fond u koji će odlaziti novac od rasprodaje državne imovine (jedina “pobeda” grčke strane bilo je to što je ovaj fond ipak u Grčkoj, a ne u Luksemburgu, kako je to želeo nemački ministar finansija Wolfgang Šojble). Od predviđenih 50 milijardi eura koji bi trebalo da uđu u fond od privatizacije, prvih 25 milijardi eura bi otišlo kreditorima, a nakon toga bilo bi moguće, sa ostalih 25 milijardi eura, vršiti razvojne (javne) investicije.

Poslanik Sirize Kostas Lapavicas je u obraćanju rekao da je nemoguće prikupiti čak i 25 milijardi eura od privatizacija, a o 50 milijardi eura da i ne govorimo. To znači da javne investicije nikada i neće doći na red, već da je u pitanju čista neokolonizacija.

Međutim, opšti je utisak i uvreženo mišljenje da sporazum možda i jeste pogubniji od prethodno ponuđenog, ali da on jednostavno nije primenljiv. Stoga se svi nadaju da će se pirova pobeda naroda na referendumu – koji je glasao “ne”, a onda dobio “da” posle potpisivanja sporazuma – pretvoriti u pirovu pobedu kreditora, čiji monitoring nad sprovođenjem mera štednje neće ništa promeniti, jer će memorandum i dalje ostati nesprovodiv.

Unutrašnje podjele

Unutar vladajuće partije, ali i u krugovima simpatizera i glasača, intenzivirane su žestoke podele. Premijer Aleksis Cipras je pre nekoliko dana smenio, između ostalih, i jednog od najglasnijih kritičara postignutog sporazma, ministra energetike Lafazanisa.

Iako je većina na grčkoj levici saglasna sa tim da je sporazum loš, linija razilaženja u mišljenju formirala se između onih koji tvrde da je potpis na tako loš sporazum izdaja i onih koji tvrde da je to poraz. Prvopomenuti bi voleli  da vide Ciprasovu ostavku, drugopomenuti, pak, vide Ciprasa, zajedno sa narodom Grčke, kao žrtvu neokolonijalne “soft power” agresije kreditora.

I jedni i drugi memorandum ne vide kao rezultat pregovora, već kao pokleknuće pred ucenama. Ovo se umnogome podudara sa nedavnom izjavom bivšeg ministra finansija Janisa Varufakisa, koji je rekao da u onom trenutku kad jedna strana (kreditorska) prestaje uopšte da sluša šta joj druga strana govori više ne možemo ni govoriti o pregovorima.

Pitanje koje se nameće je samo – da li je ovakav ishod bio neizbežan, ili je, ipak, postojala druga opcija? Varufakis je u danima koji su pratili ratifikaciju memoranduma rekao da Grčka sa njim odlazi u propast.

Svakako najglasniji u kritici, ne samo sporazuma, već i evrozone, poslanik Sirize Kostas Lapavicas, rekao je pre nekoliko dana, na jednom međunarodnom skupu, da Grčka ne može izaći iz recesije u okviru evrozone i da je ovaj sporazum rezultat nesposobnosti da se to spozna. “Ili srušite strukturu, ili ostajete unutra i igrate po pravilima koja unutar nje važe”, kazao je Lapavicas.

Drugog rešenja do izlaska iz evrozone nema, po njegovom sudu – ostanak može samo značiti pristajanje na mere koje nužno vode u recesiju. Upravo se po pitanju “gregzita” poteglo pitanje i da li je Siriza imala strategiju za izlazak iz evrozone.

Razrada strategija

Lapvicas tvrdi da strategija postoji, ali da ju je potrebno još dodatno razraditi i da za njenu razradu i primenu nije postojala politička volja. U javnosti, međutim, vlada sumnja u to da je ikakve strategije bilo i da je, između ostalog, i to razlog što je Vlada bila prinuđena potpisati sporazum.

Drugi problem po pitanju izlaska iz evrozone je taj što se sa scenarijima može samo spekulisati, sve i da su oni utemeljeni u ekonomskim analizama ozbiljnih ekonomista – a Siriza ih zaista ima za izvoz.

Lapavicasovo predviđanje je da bi u slučaju “gregzita” kupovna moć (ne nominalna vrednost) nove valute naglo pala, ali da bi se, nakon tri do šest meseci, ona stabilizovala na 15 do 20 procenata manjoj vrednosti u odnosu na evro.

Prema njegovom mišljenju, Grčkoj bi trebalo između 12 i 18 meseci adaptacije pre nego njena ekonomija počne održivo rasti. Zagovornici izlaska iz evrozone potenciraju održivost “gregzita” nasuprot neodrživosti ostanka unutar evrozone i primene mera štednje – uprkos brojnim poteškoćama sa kojima bi se suočili u slučaju promene valute.

Iako svesni da evro nije monetarno, već fiskalno i, najvažnije, političko pitanje i da institucionalni aparat koji iza tog projekta stoji ne radi u korist nikoga drugog do udružene evropske oligarhije (uključujući, naravno, i grčke oligarhe), brojni intelektualci iz najužih Sirizinih krugova, poput Kostasa Duzinasa, postavljaju pitanje (konkretno Lapavicasu): “Kako da znamo da će recesija trajati tri meseca? Kako da znamo da neće trajati godinu dana, deset godina, zauvek?”

Siriza je i dalje avangarda 

Podele koje su nastale u grčkom društvu, a sa njima i jedna neverovatna praksa svakodnevnog neformalnog plebiscita, bacile su svetlost na razliku između društva sa autentično levom Vladom i svih ostalih društava.

Uprkos brutalnom odnosu kreditora prema Grčkoj, i to na prvom mestu nemačke administracije, ove ponekad i vrlo emotivne debate koje se vode u Atini na svakom koraku nikada ne odlaze tamo gde bi zasigurno otišle u većini drugih zemalja – ka nacionalističkoj projekciji krivice.

Na protestu koji je održan na trgu Sintagma u noći parafiranja sporazuma u grčkom Parlamentu nije se mogao videti niti jedan antinemački transparent. U debatama koje se svakodnevno vode među ljudima na svakom koraku najdalje što se ide jeste psovanje nemačke kancelarke Angele Merkel, ali ne kao Nemice, već kao otelotvorenja predatorske diktature kapitala na nivou čitave Evrope.

Život u Atini (p)ostao je aktivnim i, šta više, aktivističkim životom, uprkos pokušaju kreditora da nametanjem mera štednje taj život uguše. Ne zaboravimo da je ovo i dalje jedina država u Evropi sa autentično levom vladom, ali koja se bori sa sindromom zvanim “socijalizam u jednoj državi”. To nije nimalo laka borba, a neki će možda reći i da je nemoguća.

Ipak, ne bi bilo dobro zanemariti ni to da niti jedan iz grupe najuticajnijih svetskih intelektualaca i ekonomista nije pozdravio pritisak nemačke administracije na Grčku, kao ni novi potpisani memorandum. Od Štiglica (koji najavljuje formiranje ekonomskog tima za pomoć Grčkoj) do Krugmana, Piketija, Amartje Sena (od kojih svi, osim Piketija, dobitnici Nobelove nagrade za ekonomiju), pa čak i Habermasa, koji je poznat kao “naivni” evropejac – niko ne misli da je ovakvom ekonomskom politikom moguće spasiti Grčku (i Evropu) od velike ekonomske i političke krize, koja može odvesti čitav kontinent u sunovrat.

Raskol intelektualaca

Istovremeno, kad već govorimo o intelektualcima, važno je napomenuti i raskol između onih koji vrlo oštro kritikuju Sirizino vođstvo, kao, na primer, Tarik Ali, sa jedne, i onih koji pozivaju na “odgovorno tretiranje Sirize”, poput kanadskog teoretičara Lea Panića, sa druge strane. U tom kontekstu, iako se mora glasno govoriti o Sirizinim greškama, ja stojim na strani onih koji i dalje napominju da je, uprkos svemu, imperativ sprečiti raspad partije i da dokazane sektaške opcije (poput KKE, Komunističke partije Grčke, koja je čak najavljivala i da će bojkotovati referendum) nisu alternativa.

Ovo je i dogovoreno unutar Sirize, ali je pitanje koliko će se izdržati pred pritiscima kreditora, koji su doveli i do toga da je na jednom sastanku sa Angelom Merkel grčki premijer ponudio svoj sako nemačkoj kancelarki, jer mu, izgleda, samo još to nije tražila.

Situacija je zaista katastrofalna, ali stanje u Grčkoj je odlično, jer ljudi i dalje nastoje biti političkim subjektima i nisu odustali. Pomoć koju im je pružila balkanska levica ovde, u Atini, značajna je, ali nije dovoljna. Moramo se uključiti ili dobrovoljno stajemo u red za odstrel.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera