Srbija naplaćuje dugove penzionerima, ali ne i firmama

Piše: Goran Stanković

Počevši od 1991. godine, kada se Srbija navodno opredelila ka kapitalizmu tj. tranziciji, ostao je veliki broj preduzeća koja su zadržala sve beneficije planske privrede dok su „menadžmenti“  tih preduzeća velikom brzinom savladali sva znanja iz oblasti hedonizma, koji je svojstven bogatim kapitalistima iz zapadnih zemalja.

Do sada je ostao veliki broj preduzeća koja generišu ogromne dugove prema poveriocima i državi, a naplati tih potraživanja se retko pristupa, dok se privatnim licima i malim privatnim preduzećima ti dugovi oštro i uz velike troškove izvršenja naplaćuju.

Sa jedne strane imamo penzionera kome je za dug manji od jednog dinara uredno stigla opomena i trošak izvršenja od 4.200 dinara, (Gotovo 35 evra), a sa druge preduzeća sa višemilonskim dugovima (izraženo u evrima), koji se ne naplaćuju.

Među najvećim dužnicima su  „Farmakom“„Galenika“, „Simpo“, PKB  kao i mnoga druga.

Bivši socijalistički giganti imaju specijalno pripremljenu rečenicu koja ih štiti od plaćanja, a to je: „Zapošljavamo jako veliki broj ljudi, pa bi stečaj bio veliki socijalni problem“.

Velika nepravda

Tako se čini velika nepravda prema ostalim nezaposlenim građanima, kojih ima skoro dvadeset puta više u odnosu na broj ovih radnika koji bi eventualno bili otpušteni zbog stečaja.

Međutim i druga velika preduzeća koja nemaju socijalističko nasleđe vešto opstaju i država im dugove naplaćuje onoliko koliko može.

Očigledno je da država bere voće sa nižih grana.

Svaki put kada priliv u budžet dođe u pitanje, država krene u naplatu, koja se uglavnom završi reprogramom, nekim otpisom ili daljim prolongiranjem.

Svaki izlazak u javnost i spominjanje ovih problema, deluje na građane kao neki blagi sedativ, s obzirom da se ništa značajno ne uradi, i tako se dobija privid o stvarnom rešenju. Građani se onda okrenu svojim problemima i jako brzo zaborave tu kratkoročnu kampanju do sledeće „čvrste“ rešenosti.

Predsednik Unije poslodavaca Srbije Nebojša Atancković, više je puta ukazivao na nepravdu koja se čini ostalim preduzećima, koja su prinuđena da svoje obaveze redovno izmiruju. Takođe, ova preduzeća dobijaju nelojalnu konkurenciju s obzirom da ona koja ne plaćaju porez, struju i sl. imaju manje troškove poslovanja.

Možda bi ova preduzeća trebalo da porade na političkom marketingu ili jednostavno prime u radni odnos preterano veliki broj nezaposlenih radnika, pa bi onda bila oslobođena od troškova kao što su: struja, porez, rate kredita …

Veliki broj direktora ovih preduzeća koja su na neki način i dalje državna ili su u nekoj vrsti restrukturiranja, svoj opstanak prolongiraju toliko dugo, da su, jednostavno rečeno, izašli kao pobednici u ovoj zbrci, s obzirom da je nekima prošlo i do pola radnog veka u tzv. oporavku.

Mali i veliki dužnici

U međuvremenu su dugovi narasli na iznose koji su višestruko veći od kapitala ovih preduzeća, pa je i laiku jasno da od naplate neće biti ništa.

U uređenim zemljama, stečaj se sprovodi u trenutku kada visina duga preraste vrednost samog preduzeća.

Ipak, koliko države mogu da imaju neke sličnosti bez obzira na uređenje i bogatsvo podseća na ne tako davni krah jednog broja banaka u SAD-u, koji je izazvan nekontrolisanim davanjem kredita za prenaduvano tržište nekretnina u toj državi.

U momentu kada su banke dovedene do propasti,  a deponenti u rizik da mogu ostati bez svog novca, Kongres je državnom intervencijom pomogao ove banke.

Menadžmenti ovih banaka su tokom rada svojim direktorima isplaćivali astronomske zarade i bonuse, pa se i za njih može reći da su izašli kao pobednici, u ovoj trci za zaradama. Ovde imamo svojevrsno prelivanje kapitalizma u socijalizam i obratno, a sve u cilju lične zarade.

Ovde se izvlači zaključak da je mnogo otmenije i korisnije biti veliki dužnik nego mali, koji se kasnije nađe u situaciji da nema novca za osnovne potrebe, kao što su struja i grejanje.

U skorije vreme ćemo videti ishod velikog nadmudrivanja Grčke sa kreditorima kao i sa Evropskom centralnom bankom, ali već se može primetiti izvesna sličnost sa prethodnim primerima.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera