Vidovdan – dan kada je Milošević otišao u Hag

Piše: Ratko Femić

Pre tačno 14 godina, 28. juna 2001. godine, Slobodan Milošević, bivši predsednik Savezne republike Jugoslavije i Srbije te osnivač i lider Socijalističke partije Srbije, izručen je Haškom tribunalu, zbog sumnje na zločine počinjene protiv čovečnosti u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije. Presudu nije dočekao, jer je umro 11. marta 2006. godine u pritvorskoj jedinici u Sheveningenu.

Njegovo izručenje izazvalo je napetost u zemlji, čak i između pojedinih stranaka u vlasti, koju su činile članice Demokratske opozicije Srbije. Taj događaj patriotske snage i danas koriste kao argument protiv tadašnje vlasti (uglavnom protiv Demokratske stranke), kvalifikovanjem tog događaja kao čina veleizdaje. Naročito otežavajuća okolnost bila je datum na koji je izručen. Navodno je i sam Milošević policajcima koji su ga iz zatvora sprovodili do helikoptera rekao: “Znate li da je danas Vidovdan?”

Presudu Haškog tribunala nije dočekao, jer je umro 11. marta 2006. godine u pritvorskoj jedinici u Sheveningenu.

Taj datum, 28. jun, u srpskom kolektivnom sećanju nabijen je istorijskom simbolikom do mitoloških razmera, ali tome nije zaslužan samo Milošević, već se ta reputacija presudnog dana, kada se mnoge značajne stvari dešavaju, gradila vekovima – od Kosovskog boja, preko Sarajevskog atentata i izručenja Miloševića, do donošenja odluke Evropske unije o početku pregovora sa Srbijom.

Na taj dan potpisana je i tajna konvencija između Kneževine Srbije i Austro-Ugarske carevine 1881. godine, koja je predstavljala političko i ekonomsko potčinjavanje austro-ugarskim interesima, donet Vidovdanski ustav 1921. godine, rezolucija Informbiroa 1948. godine… Nema datuma u srpskoj nacionalnoj istoriji na koji se zbilo toliko važnih događaja sa dalekosežnim posledicama na istorijske tokove. Čak je i aktuelni premijer Aleksandar Vučić, govoreći o teškom periodu koji nas očekuje zbog važnih susreta, godišnjica i pregovora, pomenuo Vidovdan.

Najteže godišnjice

“Poklopilo nam se da nam budu najteže godišnjice i najteže političke odluke”, rekao je premijer.

Političko nasleđe u Srbiji dobrim delom je prožeto i opterećeno vidovdanskim mitom, čiju je simboliku koristio i Milošević dok se penjao ka visinama neprikosnovenog vođe. Sa ove distance izgleda da su mu sigurnu stazu prema Hagu utabale sopstvene reči izgovorene na Gazimestanu, na proslavi 600 godina od Kosovske bitke, na Vidovdan 1989. godine, kada se nametnuo kao odlučan lider, sposoban da odgovori nadolazećim izazovima.

Uhapšen je 1. aprila 2001. godine, posle višednevne drame i uz garancije da neće biti predat nekom stranom sudu.

Dobro je poznato kako je i šta je bilo posle. Ratni požar krenuo je da se spušta od Triglava do Drine, da bi, posle trogodišnje pauze, buknuo na Kosovu. U Srbiji to će vreme biti upamćeno po jednoj od najvećih inflacija u istoriji Evrope, kada smo milijarde nosili u džepu, kupovali benzin pored puta u plastičnim flašama, bili izbačeni iz međunarodnih organizacija, dočekivali izbeglice kao braću, a onda se mrštili na njih jer nam, kao, uzimaju poslove, kada su kriminalci slavljeni kao heroji, Državna bezbednost presuđivala bez suda, a eskadroni egzekutora uklanjali neposlušne političare, privrednike, novinare…

Onda je svanuo 5. oktobar 2000. godine, na ulicama masa naroda i očekivanja koji ruše dotadašnji režim. Nekoliko meseci potom, 1. aprila 2001. godine, Milošević je uhapšen, posle višednevne drame i uz garancije da neće biti predat nekom stranom sudu, da bi se već posle tri meseca našao u pritvorskoj jedinici u Sheveningenu.

Ciljevi koji izmiču

Imalo je razloga da se bivši predsednik SPS-a pojavi i pred domaćim sudovima, ali je Haški tribunal imao prioritet. Hapšenje Miloševića, a kasnije i njegovo izručenje sudu u Hagu, bilo je nešto što je od Srbije očekivano i zahtevano. Bio je to simboličan raskid sa prošlošću, mada je kasnije bilo mnogo situacija kada je trebalo iznova dokazivati svoju rešenost i posvećenost reformama i evropskom kursu. I danas smo svedoci podsećanja na razne uslove čije je ispunjenje godinama odlagano.

Srbija, posle tog simboličnog raskida sa prošlošću, nije bila spremna za suočavanje sa posledicama politike vođene tokom devedesetih. Reformski zamah premijera Srbije Zorana Đinđića, najzaslužnijeg za Miloševićevo izručenje Hagu, zaustavljen je nepune dve godine posle tog događaja, i to metkom koji je u predsednika vlade ispalio oficir Jedinice za specijalne operacije Državne bezbednosti, čijih je nekoliko pripadnika osuđeno za likvidacije Miloševićevih političkih protivnika i kritičara.

Hapšenje Miloševića, a kasnije i njegovo izručenje sudu u Hagu, bilo je nešto što je od Srbije očekivano i zahtevano.

Tih 14 godina od izručenja bivšeg predsednika, ali i još nešto malo duže – još od zaokreta napravljenog tokom petoktobarske revolucije 2000. godine – Srbija tumara po tranzicionim bespućima, pokušavajući da se dohvati ciljeva koji joj izmiču i nađe svoje mesto u svetu koji se, takođe, menja.

Svašta se izdešavalo za to vreme: Srbijom su upravljale i arčile je razne vlade; zauzet je kurs prema Zapadu; učlanjenje u EU je postalo strateški cilj; kao posledica izgubljene ratne avanture na Kosovu, granice Srbije su se smanjile; standard je danas – uprkos ekonomskoj krizi – bolji u odnosu na devedesete i vladavinu Miloševića – obeleženu sankcijama, zatvorenom privredom i ratnim sukobima širom bivše Jugoslavije… Ipak, očekivanja su bila veća. Ekonomska situacija je i dalje teška i građani ne žive onako kako su se nadali.

Da sad vidi svoj SPS…

Stranke koje su činile DOS (Demokratsku opoziciju Srbije), koji je porazio Miloševića, danas ili ne postoje, ili su ispod cenzusa, ili su u teškoj defanzivi. Posle političkih pretumbavanja, na vlasti su snage koje su poražene 5. oktobra 2000. godine. Miloševićev SPS je mirođija u svakoj vladi od 2008. godine, kada se izmirio sa Demokratskom strankom i oprostio joj izručenje svog osnivača i dugogodišnjeg predsednika. Pošto je DS otišao u opoziciju, nekadašnji Miloševićev portparol i miljenik, a danas lider SPS-a Ivica Dačić priklonio se pobednicima – Srpskoj naprednoj stranci nastaloj iz Srpske radikalne stranke.

Iako je pre dve godine Dačić izjavio kako je hapšenje Miloševića bilo neustavno, ne može se oteti utisku da se aktuelni šef diplomatije odrekao svog političkog oca. Nije ga bilo na njegovoj sahrani, nema ga na obeležavanjima godišnjica smrti Miloševića, a i peva neke drugačije tonove nego što je u ono vreme. Ne samo da se on distancirao od Miloševića i onoga što je bivši predsednik SR Jugoslavije i Srbije predstavljao, nego je i partiju povukao u tom smeru. U partijskom aparatu ne napreduju oni kojima u kabinetima vise portreti bivšeg predsednika.

Još ne znamo koliko će ova kriza potrajati i koliko će se još produbiti, ali kako je krenulo, ne sluti na dobro.

I Dačićev SPS, i danas najjača partija, SNS Aleksandra Vučića, evoluirali su i prihvatili politiku protiv koje su se nekada borili. Zemlju ka ciljevima za koje se zalagao tadašnji DOS sada vode ljudi iz stranaka koje su rušene 2000. godine. Danas su oni najglasniji zagovornici evropskih integracija. Ali, kao što je živ vidovdanski mit, koji svake godine u isto vreme oživljava duboke nacionalne traume, tako živi i političko nasleđe, koje se primilo zahvaljujući tom mitu. Miloševićevo političko nasleđe danas baštine neke druge stranke i pokreti, koji nemaju takvu snagu da bi uticali na vlast, ali čija popularnost u vreme krize raste.

Još ne znamo koliko će ova kriza potrajati i koliko će se još produbiti, ali kako je krenulo, ne sluti na dobro.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera