Srbija i Albanija trebaju jedna drugoj

Aleksandar Vučić ima puno toga da vidi u Albaniji (EPA)

Piše: Idro Seferi

Jugoslaviju je moglo da gleda par vojnika sa brda, koji su, raspoređeni po karaulama, čekali da li će ponovo biti rata. I tako skoro 50 godina – isti prizor i isti osećaj.

Retko ko je bio u Albaniji tih 50 godina komunizma. Ni Albanci sa Kosova, ni drugi iz Jugoslavije. Nekima su rođaci ostali tamo i vremenom su izgubili kontakt i sa njima, a drugi nisu imali nikakve veze. Tu i tamo održavane su neke konferencije i zvanične posete. Ko je zavirio sa one strane granice, pričao je da je teško, a niko nije verovao baš toliko.

Širom Jugoslavije su se pričali vicevi o tome čega sve nema u Albaniji. I tako je bilo dosta dugo.

Neki Albanci su pokušavali da shvate šta se dešava u svetu tako što su naučili pokoju reč srpskohrvatskog i preko skrivenih antena pokušavali da hvataju kanale, talase radiostanica i da čuju glas – ”govori vam Titograd”, Beograd ili Zagreb. Tu i tamo nešto sa Kosova.

I Beograd je, u glasinama u Albaniji, koliko-toliko važio za neko civilizovano mesto i mnogi su ta sećanja sačuvali i još su radoznali.

Ipak, relikti tih odnosa ostali su tek ponegde. Albanci u Albaniji danas ne znaju ama baš ništa o Srbiji i Srbima, ponekad se stvari pročuju, ali nekada im nije jasno šta se dešava, i logično je zašto im nije jasno.

Putokazi vodili u drugom pravcu

Početkom devedesetih, kada je Albanija počela da se otvara ka svetu, putokazi su vodili u sasvim drugom pravcu. U Italiju, Grčku i druge zapadne zemlje.

Mnogi su tamo otišli da rade, neki su se vratili, a dosta njih nije. Italijanski TV kanali i jezik uvek su bili tu, pošto je to prekoputa.

Saradnja mora postojati – države regiona su suviše male da bi živele same.

Ali, Beograd je kao neka stara fotografija u novčaniku. Svi se rado sećaju nekih stvari, muzike, uglavnom Lepe Brene, Ane Bekute, Zdravka Čolića, Gorana Bregovića i slično. Brzim razgovorom, čekiraju se živi i mrtvi, šta je sve preostalo i kako je, i onda se priča završava. Sve u svemu – mrtva priroda.

Albanija se godinama razvijala i poslednjih 20 godina se mnogo promenila. Ekonomija i infrastruktura rastu, Tirana ima gomilu automobila, televizora, kafića, restorana i oko milion ljudi koji svakog dana zuje po tom gradu. Više od 400 kilometara obale, Jadranskog i Jonskog mora.

Odnosi sa Srbijom postoje u vidu uvoza srpske robe, ali i dalje niko ne viri na onu stranu granice i obratno. Zašto? Jer njima je svejedno, a nekima je to samo gimnastika za neinformisane komentare pune predrasuda.

Sada neki ljudi u Albaniji znaju par reči srpskog i sećanja se troše brzo. Oni jako često ne razumeju konflikte, nacionalnu mržnju i tome slično. Logično je da ako je neko, recimo, iz Đirokastre, može živeti 100 godina a nemati nikakav kontakt sa ovim delom Balkana. Može sa Grčkom i Italijom.

Ali, sa druge strane, saradnja mora postojati – države regiona su suviše male da bi živele same. To obogaćuje tržište i u tome leži lepota multikulturalizma.

Veliko tržište

Premijer Srbije, Aleksandar Vučić, koji će biti faktički prvi visoki zvaničnik Srbije od Kraljevine naovamo da poseti Albaniju, ima puno toga da vidi.

Osim političkih potreba da se sužavaju mogućnosti vidika, može mnogo toga da se postigne. Ono što je najvažnije jeste prestati sa onim čim se ova regija služila do sada i započeti novo doba razuma.

I zašto je Albanija važna?

Ekonomski, ona je veliko tržište, kao zemlja nije mala, njena teritorija počinje nedaleko od Podgorice, a završava kod Grčke. Ima dugačku obalu i stratešku poziciju.

Setimo se da je mnogo ljudi kroz istoriju htelo da osvoji Drač, a neki srpski istoričari tvrde da je to sve srpsko.

Ali, nije samo to. Albanija se ponaša kao i čitav region. I nacionalizam, koji tek počinje da cveta u Albaniji, generisan je drugim nacionalizmima u regionu.

Važno je pogledati unazad i pronaći nekadašnja spajanja, a i jasno je da je loše nemati nikakve odnose.

Ono što treba uraditi je napraviti prostu računicu – da ratujemo ne možemo, a mirni nismo. Mora se naći model zajedničkog napretka i udružiti se u smislu razvoja, ekonomije, trgovine i raznih drugih vidova razmena da bismo znali nešto jedni o drugima, a ne ništa i uz to još pričati stare viceve.

Sve u svemu, Srbija treba Albaniji, a i Albanija Srbiji, ali dok su ljudi, narodi, obični građani napeti, ne može se ništa promeniti. A ljudi će biti napeti sve dok političari ne počnu da pričaju drukčije, ne ponižavajući, nego sastajući se i pričajući o onome što treba praviti ili rešiti.

I Vučićeva poseta Albaniji je takva. Bez obzira na očekivanja pokazivanja mišića, ona mora da se svede na to. Biće tu rukovanja, slikanja i čuđenja i verovatno nekih nebuloznih činjenica iznetih u javnosti, ali valjda će nešto krenuti nabolje.

Ono što Vučić može da započne kao pravi lider jeste da ode tamo i kaže šta zapravo treba uraditi da se ti odnosi promene. Teško je rešavati velike probleme čiji se duhovi uvek pojavljuju, ali mora se konkretno pričati sa namerom njihovog rešavanja.

Vidimo koliko je problematično u Briselu, jer većina članova pregovaračkih timova tamo ide da ne bi rešili ništa, nego pokušavaju da spase ono što postoji.

Vredi menjati tu kulturu i navike nepoverenja, straha, propagande i pokušaja da se ništa ne promeni.

Albanija može da smiri strasti. Albanija ne može uraditi projekt “velike Albanije”, ne može ga ona podići i ne može ona da vrati istoriju. Albanija, iako bi to možda neki želeli, nije takav faktor.

Ali, i tamo nedostaju informacije o Srbiji i o regionu i tamo ljudi ne znaju zašto postoje tenzije. Ali, u Albaniji ne postoje toliko masovne grupe koje su spremne da vam pokažu srednji prst ili skidaju tablice zato što su srpske.

I ljudi odlaze, ali Albanija je deo tame na mapi informisanja i još niko nije tamo bio.

Vredi menjati tu kulturu i navike nepoverenja, straha, propagande i pokušaja da se ništa ne promeni.

Niko ne želi da se o njima priča loše, ali možda je vreme da se nešto radi zajedno i da se vidi da kad neko nešto želi, možda stvarno nema dvosmislenu ideju o tome.

Važnost saradnje

Vučićeva poseta Albaniji može da stvori mogućnosti za veću saradnju i veće prilike.

Svaka država regiona, svaki grad, svaka osoba treba znati da je saradnja ne samo kad se tako kaže – pa neko pravi neki izveštaj i onda se zemlje ocenjuju  zvezdama – nego da to može doneti novac, poslove, razvoj, edukaciju.

U Albaniji živi i radi određen broj Srba, oni čak igraju fudbal tamo i ljudi navijaju za njih.

Srbija za svoje građane ima Albance, koji tu žive i rade, neki jako dobro, neki zapošljavaju ljude i žele zaposliti još. Imati različitosti je prelepa stvar, to je stanje svesti i otvaranje mogućnosti.

Kritike uvek postoje i neko će reći: “Nije pravi trenutak”, “Eto, šta nam rade” i još mnogo toga, ali ipak, važno je pustiti dva premijera da popiju kafu i uz tu sliku znati da nisu svi ljudi mogući neprijatelji.

Jadni su oni ljudi koji misle da se svet vrti samo oko njih i da su samo njihovi vicevi smešni.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera



Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO