Srbija u klinču Rusije i Zapada

Piše: Ratko Femić

Možda bi bilo najbolje da se, kada naiđe medved, pravimo mrtvi. Sumnjam da bi nam to pomoglo, pogotovo ako je u pitanju ruski medved, ali nekad čovek na izazove poželi da odgovori baš tako što će se praviti blesav, jer kažu da Bog čuva sumasišavše pa bi nas možda iz klinča Rusije i zapadnih saveznika jedino spasila nekakva ”Forrest Gump” politika. 

Ali, ne biva to tako i na to je došao da nas podseti i ruski šef diplomatije Sergej Lavrov, koji je u Beogradu sa državnim vrhom imao sijaset tema – odnosi Srbije i EU, ukrajinska kriza, dugovanja u oblasti energetike, a verovatno mu je najzanimljivija bila predstojeća poseta premijera Aleksandra Vučića Vašingtonu.

Iskusni ruski diplomata ništa ne prepušta slučaju, pa bi verovatno da pre vašingtonske ekskurzije opipa puls državnog vrha Srbije i podseti srpskog premijera na to da neki nesmotren potez može da ugrozi odnose dveju zemalja i neke poslovne aranžmane.

Može da se istovremeno potvrdi tradicionalno prijateljstvo i stavi do znanja da ako se malo pretera na jednoj strani, s druge može da se zavrne slavina. To su ti bratski odnosi. To je diplomatija jačega. Nije to ništa odjučerašnje. Interesima se trgovalo otkako je države.

Nikolić kaže da kad Rusiji ide dobro – dobro je i Srbiji. Ako je to ovo vreme sadašnje kada se Rusija prpoši kao ponovo rođena sila, kada demonstrira svoju odlučnost i vojnu moć, onda se tu nešto ne slaže.

I u 19. veku kada bi se Srbija primakla Rusiji, odmah bi habzburški veterinari pronašli kugu među krdima svinja koje su izvožene iz Srbije i tovar bi bio zaustavljan u kontumacima negde na granici između dva carstva. Čim bi se nesporazum otklonio, transport je mogao da bude nastavljen.

Sada bi greška u koracima mogla da se odrazi na isporuke ruskog gasa Srbiji ili izvoz voća i povrća, kao i Fijatovih automobila u Rusiju.

Izbor između dvije stolice

Proruska struja je dobila jasan mig kada je Lavrov predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću poručio da će ga Vladimir Putin uvek rado videti u Moskvi.

Nikolić kaže da kad Rusiji ide dobro – dobro je i Srbiji. Ako je to ovo vreme sadašnje kada se Rusija prpoši kao ponovo rođena sila, kada demonstrira svoju odlučnost i vojnu moć, onda se tu nešto ne slaže, jer se ne vidi na koji je to način Srbiji dobro. I što onda, ako je stvarno istina to što kaže predsednik Nikolić, uopšte ima da razmišjamo o evropskim integracijama.

Beograd zvanično ne menja odluku u vezi sa vojnom neutralnošću i stalno na to podseća partnere i s Istoka i Zapada s kim je bar formalno u ozbiljnijim vezama. Sa NATO je nedavno usaglašen IPAP, najviši oblik saradnje u okviru programa Partnerstvo za mir, a koji ne podrazumeva obavezu pristupanja Alijansi. Zvaničnici su više puta izjavili kako je to maksimum saradnje koji Srbija ima nameru da razvija sa NATO. Ali, nikad se ne zna.

Srbija je pred otvaranjem pregovora i to pitanjem usaglašavanja spoljne politike sa EU, a to ne bi odgovaralo Rusima. Pitanje je i koliko je Beograd spreman na tako nešto, jer bi onda vlada verovatno došla pod veći pritisak za konačan izbor stolice na kojoj će sedeti, a to znači i donošenje nekih odluka u vezi sa Rusijom, naročito u pogledu sankcija ili nekih budućih poteza Brisela prema susedu s istoka.

Srbija je ponovo rastrzana između Istoka i Zapada. Jeste da nismo u centru zbivanja, ali kad krenu da zvižde pesnice, velike su šanse da nas neko od suprotstavljenih strana u žaru borbe oplavi. U ovim novohladnoratovskim podelama i svrstavanjima teško je biti mudar i – parafraziraću satiričara Vladimira Bulatovića Viba – pružiti jednom ruku, a drugom dati nogu, a ne pasti i ostati neugruvan.

 Bivši švedski premijer Karl Bilt je nedavno poručio da Srbija neće dugo moći da sedi na dve stolice, ali da veruje da se već odlučila za jednu, odnosno da se kreće prema EU.

Jadanje ruskom diplomati

Lakše je to reći – pogotovo bivšem političaru koji nema veze sa regionom i kojeg konsekvence te odluke neće pogoditi – nego se stvarno odlučiti. Zato je predsednik Srbije Tomislav Nikolić sa gardistima Vojske Srbije na Dan pobede nad fašizmom bio na vojnoj paradi na Crvenom trgu u Moskvi, a šef diplomatije Ivica Dačić sa vojnim orkestrom je za svaki slučaj poslat u Kijev. Spoljnu politiku zemlje je toga dana zastupao ovaj dvojac za svadbe i sahrane.

Suprotstavljenim stranama je, između ostalih interesa, važno da na tas na vagi dodaju još neko zrno, ne bi li podeljeni svet prevagnuo na jednu stranu, pa makar ono bilo mala balkanska država sa ozbiljnim problemima.

Poznato je da Dačić voli da peva, ali to su uglavnom žalopojke, pa ni ovog puta za vreme susreta sa Lavrovom nije bilo drugačije. Žalio se na nepravdu kako Brisel svašta toleriše Albancima. Onaj Brisel prema kome se Beograd orjentiše kao zalutali prema zvezdi Severnjači i koji je jedan od strateških ciljeva i spoljnopolitičkih prioriteta ove vlade.

Ići u EU i istovremeno se žaliti na nju ruskom ministru spoljnih poslova je, najblaže rečeno, čudan potez. Valjda Lavrov nije adresa za takvu primedbu ili bar ne bi trebalo da bude. Naravno da se ruski šef diplomatije složio sa domaćinom i smečovao izjavom da Brisel stidljivo deluje na dešavanja na Balkanu, prepuštajući nam mašti na volju kakva bi to reakcija Moskve bila u vezi sa događajima u Kumanovu.

Lavrov je pokazao da je Moskva zainteresovana za region – u analize je počela da se uključuje još jedna varijabla, gasovod Turski tok – i poručio regionu koji stremi Zapadu da baš Zapad od Makedonije pravi Ukrajinu.

Možemo samo da slušamo i konstatujemo da znamo za jadac. Tačno je da su ovde ustanci, bune i ostala talasanja često prolazili uz podbadanje sa strane, ali u raznim previranjima i vrenjima bilo je i ruskih mehova koji su pirili u žar.

Nije lako ostati na nogama u tom spoljnopolitičkom vrtlogu kada Srbija predsedava OSCE-om, SAD i Rusija počinju novi krug razgovora u Ukrajini i u kom američki državni sekretar Džon Keri ide u Moskvu, Lavrov u Beograd, Vučić u Vašington, a zatim i Moskvu.

Suprotstavljenim stranama je, između ostalih interesa, važno da na tas na vagi dodaju još neko zrno, ne bi li podeljeni svet prevagnuo na jednu stranu, pa makar ono bilo mala balkanska država sa ozbiljnim problemima. Ako se luta, i bez političke hrabrosti i mudrosti odstupa od strategije, lako se može iz ovog nadgornjavanja sila izaći praznih džepova, punih gaća, a možda i razlupanih glava.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera