Kako je Drugi hladni rat počeo u Crnoj Gori

Piše: Boško Jakšić

Ako je atentat Gavrila Principa na austrougarskog prestolonaslednika Ferdinanda 28. juna 1914. označen kao početak Prvog svetskog rata, onda bi iz saopštenja ruskog Ministarstva inostranih poslova moglo da se zaključi da je 14. aprila 2014. Crna Gora bila povod početka Drugog hladnog rata.

Saopštenje iz vremena obeležavanja100. godišnjice početka Prvog i 75. godišnjice početka Drugog svetskog rata, ostavilo je takav pečat na odnose ratnih saveznika da će majska proslava 70. godišnjice pobede nad fašizmom na Crvenom trgu u Moskvi, proći uz sasvim skromno učešće zapadnih delegacija.

Sve je počelo tako što je nepun mesec dana posle ilegalne ruske aneksije Krima, “duboko razočarana” Moskva, povodom posete Mila Đukanovića SAD-u, ocenila da su premijerovi pozivi za što brži prijem Crne Gore u NATO bili propraćeni “neprijateljskim izjavama na račun Rusije”.

Zamrznuta saradnja

Bilo je to, koliko pratim, prvi put da se u zvanični rečnik povodom ukrajinske krize ubaci pojam “neprijatelj”. Potvrda povratku hladnoratovske retorike ubrzo je stigla i sa druge strane.

Prvo je zamenik generalnog sekretara NATO-a i bivši američki ambasador u Rusiji Alexander Vershbow rekao da je zapadna vojna alijansa uverena da Rusiju treba tretirati “više kao neprijatelja nego partnera”.

Potom je NATO rasporedio dodatne avione u baze na Baltiku i pojačao vazdušne patrole iznad Rumunije, da bi tadašnji generalni sekretar Alijanse Anders Fogh Rasmussen izjavio: “Poslali smo Rusiji nepogrešivu poruku: vaše ponašanje ne priliči 21. veku, a vaša retorika se zasniva na opskurnim klišeima Hladnog rata”.

Vladimir Putin je, optužujući novu prozapadnu vlast u Kijevu kao “fašističku”, dovukao trupe na rusku zapadnu granicu i održao manevre. Naknadno je priznao da je poslao ruske vojnike na Krim, iako i danas demantuje njihovo prisustvo na istoku Ukrajine. Ruski vicepremijer Dmitri Rogozin je posle zabrane iz Bukurešta da preleti Rumuniju, izjavljivao da će sledeći put leteti “u bombarderu”.

Tako je bilo pre godinu dana. A danas?

Tokom poslednjih dvanaest meseci svaka saradnja NATO-a i Rusije, strpljivo građena godinama, potpuno je zamrznuta. Razmena usijanih optužbi za geopolitičke zavere ne da popušta već se zaoštrava.

Hladnoratovsko razmišljanje

Vershbow tvrdi da “ljutita, revizionistička Rusija”  pokušava da ponovo uspostavi kontrolu nad delovima Evrope, uključujući i spremnost da promeni granice kako bi ostvarila taj cilj. Pritom je spremna da učini sve da spreči “Ruski Maidan” – trg u Kijevu na kome je 2014. srušen proruski predsednik Ukrajine Viktor Janukovič.

Rusija je pod Putinom, dodaje Vershbow, razvila novu formu “hibridnog ratovanja” – kombinacija vojnog uznemiravanja, prikrivene intervencije, tajnog snabdevanja oružjem i sistemima odbrane, ekonomskih ucena, diplomatskih dvostrukih standarda i medijskih manipulacija, uključujući i čistih dezinformacija.

U Moskvi, zamenik ruskog ministra odbrane Anatolij Antonov, novo lice na listi sankcija Zapada, uzvraća da Zapad drugima pokušava da nametne svoju volju i da Rusiju prikaže kao neprijatelja. Kao dokaz da NATO danas posmatra Rusiju isto kao nekada Sovjetski Savez, navodi se odluka NATO-a da uspostavi komandne centre u državama Baltika i još tri zemlje članice na istoku Evrope. Moskva upozorava na “uočljivo povećano” prisustvo snaga NATO-a oko ruskih granica, uključujući avione na Baltiku i brodove na Crnom moru.

“Zapadne zemlje podižu nove linije razgraničenja. Rusija je odabrana kao cilj”, kaže Antonov, dodajući da je zapanjen “paranoidnim ludilom” kojim se o Rusiji pričalo na nedavnoj konferenciji o bezbednosti u Minhenu. Stalni predstavnik Rusije u NATO-u Alexander Grushko, kaže da Alijansa sanja o “Ruskom Maidanu”.

Uverljiv dokaz o hladnoratovskom razmišljanju pružio je ovog marta Putin, kada je priznao da je početkom 2014, u vreme pada ukrajinske Vlade i ruske vojne intervencije na Krimu, razmišljao da ruske nukelarne snage stavi u stanje pripravnosti.
Ovaj komentar ilustruje opasnost da ukrajinski konflikt izmakne kontroli i da dovede do potpunog kolapsa međunarodnog poretka uspostavljenog posle pada SSSR-a. Čitajući današnje tekstove, stiče se utisak da su američko-ruski odnosi upali u crnu rupu putujući ka konfrontaciji 1980-ih.

Malo spremnosti za kompromis

SAD i Rusija smatraju da krizu drže pod kontrolom, ali poslednji sovjetski lider Mihail Gorbačov ukazao je početkom godine na opasnost od američkog “trijumfalizma” i Putinove spremnosti da uzvrati. “Gde nas sve to vodi? Hladni rat već se otvoreno vodi. Šta je sledeće? Nažalost, ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da Hladni rat neće voditi ka vrućem ratu”.

Slično razmišljaju i dvojica uglednih američkih eksperata za pitanja bezbednosti koji upozoravaju da bi SAD i Rusija nevoljno mogle da skliznu na put dublje konfrontacije, čak i rata.

Graham Allison, bivši pomoćnik sekretara za odbranu, a danas direktor Belfer centra za nauku i međunarodne odnose univerziteta Harvard, i Dimitri K. Simes, predsednik Centra za nacionalne interese, složili su se na nedavnom panelu u Washingtonu da Obama i Putin verovatno ne žele da produbljuju međusobne razlike oko ukrajinske krize, ali da ranjiva struktura procesa odlučivanja i suprotstavljeni ciljevi ipak mogu da dovedu do konflikta.

“Iako, duboko ubeđeni, oni kažu da ne žele konfrontaciju, žele pobedu bez rata. Ali, obe strane pokazuju malo spremnosti na kompromis oko onoga što smatraju bitnim”, kaže Simes. Što je još gore, Rusija bi mogla da veruje da upotreba pretnji i vojne sile daje najbolje rezultate u ozbiljnoj konfrontaciji sa Zapadom, dodaje Allison.

Da li je srušen mit da je kraj Hladnog rata doneo mir? Verujem da Hladni rat nikada i nije prestao. Samo se od ideološkog konflikta dva sučeljena sistema transformisao u sukob oko pitanja moći i uticaja, bezbednosti, ekonomije i energije. Takav hibridni Hladni rat, do skora slabijeg sada snažnijeg intenziteta, posebno propagandnog, rasplamsan je krizom u Ukrajini koja je najozbiljnija, ali ne i prva, na relaciji Istok-Zapad.

Moskva je još 2007. dala do znanja da nije “glineni golub na američkom strelištu” poredeći američku administraciju sa Trećim rajhom. Na konferenciji o bezbednosti u Minhenu te godine je Putin je prozivan kao začetnik novog Hladnog rata, jer je optužio SAD da žele da stvore unipolarni svet ”sa jednim centrom moći, jednim centrom sile i samo sa jednim gospodarom”.

Putin jeste autokrata, ali nije Staljin

Washington je namah u Putinu prepoznao čoveka koji je vešto prikrivao autoritarne sklonosti, a u njegovim kagebeovskim korenima i kadrovima identifikovao arogantne kapitalističke revolucionare koji su samo čekali priliku da ukoči demokratske reforme i obnove ruski imperijalizam.

Leta 2008. pretilo je da se američka crvena linija sa Elbe pomeri do Gruzije, pa se Dmitri Medvedev nije ustručavao da pošalje vojnike poručujući da se ne boji ničega, “uključujući perspektive novog Hladnog rata”. Dmitri Rogozin, tadašnji ruski ambasador pri NATO-u, poredio je usijanu klimu odnosa Rusije i Zapada sa letom 1914. a tadašnjeg gruzijskog lidera sa Gavrilom Principom.

Isto danas važi za Ukrajinu. Putin jasno stavlja do znanja da neće dopustiti da bude odsečen od kaspijske nafte ili zaokružen, da Sevastopolj ne može da postane pomorska baza američke Šeste flote.

Putin jeste autokrata, ali nije Staljin. On je nacionalista rešen da svojoj zemlji obezbedi primat u sopstvenoj sferi interesa. Baš kao što su američki predsednici, od Jamesa Monroa nadalje, to činili s druge strane Atlantika. Zapad je pokušajima približavanja Ukrajini – preciznije njenog udaljavanja od Rusije – Kremlju na srebrnoj tacni pružio priliku da pokaže oštrinu i odlučnost.

Reaktiviranjem Rusije kao najvećeg neprijatelja, rasploženje u briselskom štabu NATO-a se dramatično promenilo. SAD, Britanija i većina zemalja članica iz Istočne Evrope, podržavaju zahteve za dodatnim naoružavanjem članica NATO-a. “Imaćemo više aviona u vazduhu, više brodova na moru i više spremnosti na kopnu”.

Konflikt – muzika koja prija hladnoratovcima

Glavni protagonosti evropskih ratova, Nemci, dobro pamte pogubne posledice pruske militantnosti i nacističke monstruoznost i ne dele taj entuzijazam. Direktno se protivi zahtevima američkih republikanaca da se Ukrajini pošalje savremeno oružje. Strah od novog rata probudio je pacifizam kakav se u Nemačkoj iskazao u vreme vijetnamskog rata kasnih 1960-ih, razmeštanja američkih raketa 1980-ih ili u vreme prvog zalivskog rata početkom 1990-ih. Tri četvrtine Nemaca je protiv intervencije NATO-a u Ukrajini.

Mogućnost konflikta je, međutim, muzika koja prija okorelim hladoratovcima na Zapadu koji su oduvek smatrali da je smanjivanje vojnih budžeta po Evropi i uključivanje Rusa u Partnerstvo za mir opasno naivno. Uvereni da Putin planira budućnost protiv, a ne sa Zapadom, njihov doprinos obnovi Hladnog rata sadržan je u zahtevu za povratak politike zastrašivanja: ogroman nuklearni potencijal, avioni, tenkovi i stotine hiljada vojnika raspoređenih po Evropi.

Ova doktrina nije se po Zapadnoj Evropi čula od pada komunizma i raspada Varšavskog ugovora, ali ukrajinska kriza je aktivirala. Oni koji su se pitali kakva je svrha NATO-a kada se povlači iz Avganistana, odgovor su dobili ruskom aneksijom Krima.

Putin takođe deluje spremno da ide do kraja, iako niko ne zna gde je taj kraj. Rusija, čija je armija poslednjih godina dramatično modernizovana i koja bi po nekim procenama za odbranu do 2020. mogla da uloži čak 600 milijardi evra, potvrđuje da zna odakle dolazi opasnost. Ruski bombarderi dugog dometa narušavaju vazdušni prostor članica NATO-a šaljući signal upozorenja.

Ukrajinski premijer Arseni Jacenjuk tvrdi da “Rusija želi da počne treći svetski rat”, ali demonizacija Rusije nije politika, već alibi za odsustvo politike. Pogrešne odluke mogu da ponište decenije napora za učvršćenjem evropske bezbednosti.

Kada je pre godinu dana jedan poslanik Ruske Dume zapretio da bi “neprijateljska” Crna Gora mogla da postane “legitimna meta ruskih raketa”, nije bilo baš lako tvrditi da je time obnovljen Hladni rat, nominalno završen padom Berlinskog zida 1989. A jeste.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera