Mišljenja

Propala preduzeća – raj za menadžere

Pojam društvenog preduzeća je totalno neodređen pojam, kao i termin 'preduzeća u restrukturiranju' (Al Jazeera)
Pojam društvenog preduzeća je totalno neodređen pojam, kao i termin 'preduzeća u restrukturiranju' (Al Jazeera)

Piše: Goran Stanković

“Preduzeće u restrukturiranju” je odličan termin koji su smislila rukovodstva bivših socijalističkih preduzeća, koji vešto zamagljuje suštinu bitisanja ovih državnih gubitaša. Međutim, ovaj novi pojam u ekonomiji omogućuje menadžmentima ovih firmi da žive lagodno, baš onako kako nigde u svetu ne bi mogli.

Novi direktor Agencije za privatizaciju Srbije Ljubomir Šubara najavio je definitivno zatvaranje 188 preduzeća koja su odavno “mrtva” i u kojima nema proizvodnje ili zaposlenih. Ovo je dobar korak, ali to ipak liči na gašenje požara čašom vode. Ukupno ovakvih preduzeća ima oko 530 i u njima radi oko 50.000 ljudi. Agencija za privatizaciju u poslednjih šest godina nije prodala ni jedno ovakvo preduzeće. Građani Srbije su pomagali ove firme sa 750 miliona evra godišnje, ali veći deo ovih sredstava nije stizao do zaposlenih.

Osnovni  problemi ranijih privatizacija su bili: prodaja bez detaljnog popisa imovine; nerešeni imovinski odnosi nad zemljištem (da li je zemljište državno, pa se koristi, ili pripada preduzeću); besomučno insistiranje na nastavku propale delatnosti i neotpuštanje radnika, iako je opstanak na tržištu nemoguć; nejasan odnos prema restituciji.

Zbog ovih ranije loših uslova kupoprodaje, za kupovinu ovih preduzeća su uglavnom bili zainteresovani oni koji su dobijali kredite bez pokrića, pa se nisu baš mnogo sekirali šta će biti sa delatnošću firme.

Dugovi veći od imovine

U najnovijim izjavama ministra privrede Željka Sertića vidi se da su se suočili sa velikim otporom onih koji već godinama žive od ovakvog nerešenog odnosa, odnosno od sredstava građana Srbije. Krajem maja treba da prestane da važi zaštita tih preduzeća od naplate poverilaca, ali se traži još neko produženje. Ovaj institut je doveo u nevolju niz zdravih preduzeća i nije trebalo ni da postoji.

U privatizacijama treba staviti akcenat na uređivanju zemljišnjih knjiga i na popisu imovine i obaveza ovih preduzeća. Mnoga od njih imaju višestruko veće dugove od same vrednosti i tu bi trebalo oštro preseći, odnosno izvršiti stečaj, koji neće trajati kao do sada, u nedogled. Iz ove grupe za privatizaciju treba izdvojiti državna preduzeća kojima je narod dao neki monopol i koja su infrastrukturna (naprimer Elektroprivredu Srbije i Srbijagas).

Ovaj dosadašnji miks socijalizma i kapitalizma je odgovarao menadžmentima, privilegovanim dobavljačima, pa i samoj Agenciji za privatizaciju, koja je još pre deset godina trebalo da završi ovaj posao. Ovaj prilično jednostavan posao može da se obavi u nekoliko meseci, kada se poštuju osnovna načela za sklapanje bilo kakvog kupoprodajnog ugovora, a sve eventualne naknadne sporove treba da rešavaju nadležni sudovi.

Međutim, imamo najavu Agencije za privatizaciju u kojoj se kaže da će se ona truditi da posao obavi do kraja 2015. godine, a da će kontrolu obavljati do kraja 2018. godine. Ovde se država pojavljuje kao prodavac, pa tako, kada se završi kupoprodaja (kupac plati dogovorenu cenu i uđe u posed), ne postoji nikakva potreba za postojanjem ove agencije i troškom u naredne tri godine, pa čak kada su u pitanju traljavo ugovorena strateška partnerstva.

Malo posla, velika plata

Vlast u Srbiji je načinila dobar gest odlukom o prodaji viška vozila u državnim institucijama, a građani su videli koliko je bila velika žeđ funkcionera za luksuzom. Ministar privrede je doneo odlluku o smanjenju plata u Agenciji za privatizaciju za trećinu, a ona je do sada bila u proseku 156.000 dinara (1.300 evra). Ovo je enormna plata za agenciju koja je pre šest godina shvatila da je najbolje da ne radi ništa, jer će tako imati najmanje posla.

Pojam društvenog preduzeća je totalno neodređen pojam, kao i termin “preduzeća u restrukturiranju”. Ovi termini samo naizgled deluju kao naslovi nekih lekcija iz ekonomskih udžbenika u vreme socijalizma, a u stvari su najobičnije prevare koje plaća narod.

Radnici bi trebalo da znaju da bi stečaj ovih firmi dozvolio manja bužetska zahvatanja u zdravim kompanijama. Samim tim bi ove kompanije mogle da sa manjim teretom više razvijaju svoje delatnosti i sigurno zaposle ljude koji su bili u restrukturiranju, odnosno u odugovlačenju. Jedan deo sredstava bi bio slobodan za socijalna davanja, koja bi mogla da budu solidnija od dosadšnjih neredovnih plata.

Do sada su radnici bili samo slabo plaćeni statisti, koji su dozvoljavali direktorima tih firmi da imaju plate veće od 200.000 dinara (oko 1.700 evra) za nikakav rad. Pored odluke o prodaji ovih preduzeća, država bi trebalo da poradi na edukaciji radnika, jer oni često iz neznanja usporavaju prodaju, misleći da im je to slamka spasa. Pored dobrih najava o prodaji, dati su i rokovi Agencije za privatizaciju, koji obećavaju još jedno dugotrajno razvlačenje na štetu građana, osim ako se ministar privrede ne izbori za drugačije.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera



Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO