Trnoviti put Srbije ka EU ide preko Zagreba

Piše: Ratko Femić

Izbori u Hrvatskoj su prošli, u Srbiji još odavno i vreme je da se smire predizborne tenzije izazvane nacionalističkim raspojasjem, oštrim jezikom i patriotskim visokim tonovima, koji dodaju procente na izborni kantar. Pravo vreme za susret hrvatske predsednice Kolinde Grabar-Kitarović i predsednika Srbije Tomislava Nikolića do koga, izgleda, uprkos medijskim najavama, još neće doći.

Grabar-Kitarović je, prema pisanju medija, prihvatila poziv premijera Srbije Aleksanda Vučića da poseti Beograd, ali Nikolić smatra da je diplomatski red da sada predsednik Srbije putuje u Zagreb, a on takav poziv nije dobio. Istina, bivši hrvatski predsednik Ivo Josipović je poslednji bio u poseti Srbiji, a oni koji striktno drže do diplomatske forme tvrde da je u diplomatiji uobičajeno da se posete naizmenično razmenjuju.

Danas je za odnos Beograda i Zagreba najbitnije to što je Hrvatska članica Evropske unije, a Srbija nije.

Ako ima volje za susret, rešenje će se lako naći, bez kapriciranja, a u suprotnom naći će se način da se on odloži usložnjavanjem situacije. Kada bi, na primer, hrvatska predsednica došla u Srbiju – a da nije bilo ove Nikolićeve primedbe – niko se ne bi ni dosetio da prigovori zbog kršenja nekakvog diplomatskog reda vožnje. Pogotovo što je premijer Srbije već uputio poziv (mada bi to trebalo da uradi predsednik), a neusklađena politika hoću-neću ne ostavlja baš dobar utisak na međunarodnom planu.

Pozivanje nekoga da dođe u posetu, a zatim odgađanje tog poziva sigurno ostavlja lošiju sliku nego što bi to bilo kršenje diplomatskog reda. I ne samo lošiju sliku, već i konkretne posledice, jer je danas za odnos Beograda i Zagreba najbitnije to što je Hrvatska članica Evropske unije, a Srbija nije, mada silno želi da to postane.

Težak teret ranijih izjava

Bez obzira na loš utisak koji ostavlja ovakav postupak Nikolića, predsednici Hrvatske i Srbije moraju da se sastaju. Dvoje aktuelnih predsednika, osim rešavanja problema između dve države, treba da sravne i međusobne odnose. Bagaž na predsedničku korespondenciju dodale su njihove izjave, ali i biografije. Nikolić je, kao četnički vojvoda i najbliži saradnik optuženika za ratne zločine Vojislava Šešelja, čak proveo nekoliko meseci na ratištu u Hrvatskoj. U jednom intervjuu, neposredno pre nego što će postati predsednik, Nikolić je izjavio da je Vukovar srpski grad te da se Hrvati nemaju razloga vraćati u njega (njegov kabinet demantuje da je to ikada izjavio).

Zbog izjava Nikolića o Vukovaru i Srebrenici, na njegovu inauguraciju 2012. godine nisu došli ni tadašnji hrvatski predsednik Josipović, ni predsedavajući Predsedništva Bosne i Hercegovine Bakir Izetbegović. Stoga je bilo nekih sumnji da će, možda, i Beograd sada da uzvrati istom merom; Nikolić se izvinio proslavom Dana državnosti Srbije, koji je “pao” istog dana kada inauguracija nove hrvatske predsednice, a u Zagreb je – osim što je prisustvo toj svečanosti pokazatelj civilizovanog odnosa i uvažavanja – shvatajući da je izgradnja dobrosusedskih odnosa uslov pristupanja EU-u, otputovao premijer Vučić.

Nikolić je, kao četnički vojvoda i saradnik Vojislava Šešelja, proveo nekoliko meseci na ratištu u Hrvatskoj.

U Srbiji su se hrvatskoj predsednici zamerale izjave koje je dala u predizbornoj kampanji – da su Srbi Hrvati i da je Vojvodina država. Ali, sve je to manje važno od suštine kojom treba da budu ispunjeni njihovi susreti. Treba rešavati probleme koji se godinama ne rešavaju.

Bivši predsednici Srbije i Hrvatske Boris Tadić i Ivo Josipović često su se posećivali, ti odnosi su, bar u medijskim izveštajima, izgledali prisni i prijateljski, nije bilo kakofonije u njihovoj komunikaciji, ali iza druženja dvojice ideološki bliskih političara sličnog pogleda na svet i dalje su ostala nerešena pitanja. Susreti sami po sebi nisu garancija.

Mnogo nagaznih mina

I Nikolić i Grabar-Kitarović se, barem deklarativno, zalažu za dobre odnose Hrvatske i Srbije. Odavno u srpsko-hrvatskim odnosima nema bratstva i jedinstva (ako ga je ikad i bilo), tako da, možda, susret dve nacionalističke matrice politikom otvorenih karata i čistih računa može da dâ rezultat ako bude posvećenosti.

Neuralgične tačke u odnosima dve zemlje su granica na Dunavu – za koju Srbija smatra da treba da ide sredinom toka reke, a Hrvatska da bi trebalo da bude linija razdvajanja katastarskih opština – rešavanje pitanja nestalih, procesuiranje ratnih zločina, povratak kulturnog blaga… Beograd od Zagreba zahteva rešavanje pitanja izbeglih i prognanih iz Hrvatske, njihovog povratka i vraćanja oduzete imovine i stanova, rešavanje penzija drugih statusnih i manjinskih prava, poput upotrebe jezika i pisma…

Hrvatska je danas u tako nadmoćnoj poziciji u odnosu na Srbiju kako verovatno nikad u istoriji nije bila.

Zagreb prekonosira Beogradu nesprovođenje sporazuma kojim je predviđeno političko zastupanje hrvatske manjine, jer u Hrvatskoj Srbi imaju zagarantovana mesta u parlamentu, a za Hrvate u Srbiji postoji prirodni prag. Mnogo je to nagaznih mina na putu Srbije u EU. Hrvatska je, naime, danas u tako nadmoćnoj poziciji u odnosu na Srbiju kako verovatno nikad u istoriji nije bila.

Predstavnici bivše vlasti u Hrvatskoj tvrdili su da neće kočiti napredovanje Srbije prema EU, ali je pitanje da li će zapadni sused odoliti iskušenju kome nije odolila Italija u odnosu prema Sloveniji, niti Slovenija u blokiranju Hrvatske. Ako bude zatrebalo, Hrvatska uvek može da nekim od ovih pitanja postavi barikadu na tom spoljnopolitičkom drumu kojim se Srbija kreće. Izgleda da put Srbije u EU ide preko Zagreba, baš kao što je Hrvatska na tom putu prošla kroz Ljubljanu.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera