Ugovori kao tajna: Sve će se samo kazati
Piše: Goran Stanković
Vlada Srbije je sačinila niz ugovora o prodaji ili zakupu državnih firmi i zemljišta, a onda su takvi ugovori odjednom dobili status tajne.
Čime je narod Srbije zaslužio ovakav status – ne znam, ali šta god da je u pitanju, mislim da su građani dostojni barem objašnjenja kako i zašto nešto postaje tajna. Ovo je praksa unazad 15-ak godina, a izjave su više-manje slične:
“Pokazaćemo mi naš ugovor kada vi pokažete vaš [misli se na prethodne vlasti]…”
“Ugovori će biti obelodanjeni do kraja meseca [i tako bezbroj puta]…”
“Posao koji je dogovoren ima geopolitički značaj, pa ne možemo da vam kažemo…”
Kada ekonomisti i stručna javnost navale sa pitanjima, uglavnom se dođe do “neprijatne” situacije, nalik onoj kada malo dete pita nezgodna pitanja svoje roditelje, što se na kraju završi odgovorom: “Samo će ti se reći kad porasteš…”
Nedavno je, posle neuspešne prodaje Železare Smederevo, sklopljen ugovor sa novim menadžmentom, koji dosta obećava, ali kao i kod svih prethodnih aranžmana, nedostaje jedno javno objavljivanje u nekom javnom glasilu, gde će, takođe, biti naznačeno koje su garancije u slučaju neispunjenja neke tačke iz ugovora.
Ugovori sa Fiatom
U svežem sećanju su nam pritisci javnosti vezano za obelodanjivanja ugovora sa Fiatom u Kragujevcu, za koji su stručnjaci opravdano sumnjali da je dobar posao za Srbiju, a ujdurma se na kraju završila davanjem ugovora na uvid, ali sa zatamnjenim delovima ugovora koji su bitni.
Ovde smo dobili niz nelogičnih odgovora, kao npr. da su zatamnjeni delovi tehničke prirode i da je to rukovodstvo Fiata zahtevalo. Javnost je zahtevala finansijske detalje, a nije ih dobila. Takođe je neverovatno kako Fiat može da naredi našoj Vladi da sakrije delove ugovora koji se tiču budžeta Srbije, tj. našeg novca.
U aprilu 2013. godine čak je i Vensan Dežer (ambasador Evropske unije) izrazio protivljenje ovim nerazumnim subvencijama, koje se daju po radnom mestu, a koje je Srbija velikodušno davala jednoj stranoj i privatnoj kompaniji. Rekao je da Srbija ne može u EU sa takvom vrstom subvencija.
Za Fiat, kao osnivački ulog, Srbija je obezbedila 200 miliona evra, što, kada se raspodeli na 4.000 radnika, iznosi 50.000 evra, a to komotno omogućava razne oblike investicija, kao i razvitak male privrede koja bi zaposlila ove radnike.
Ista je situacija sa Air Serbijom i Etihadom. U javnosti se spominjiu cifre koje govore da je Srbija ukupno, po raznim stavkama, u ovu kompaniju uložila blizu 320 miliona evra i preuzela stare dugove, a Etihad je uložio samo 40 miliona evra i tako postao vlasnik 49 odsto akcija ovog preduzeća.
Etihad do kraja 2016. godine ima obavezu da uloži 60 miliona evra, ali Srbija im daje brojne povlastice vezano za aerodromske takse. Takođe daje hangare, terminale i oslobađa ih akciza na gorivo. U nekim izjavama vlasti, Etihadovih 40 miliona evra se spominje kao pozajmica.
Pitanje oglasa
Ako su ove brojke čista izmišljotina, vlast nema nikakvih razloga de ne objavi ovaj ugovor u celosti i tako pokaže narodu kako je zaštitila finansijske interese Srbije.
Niz ovakvih ugovora, među kojima su most na Adi, ugovor sa NIS-om, ugovor sa Ikarusom i Beograd na vodi, zahtevali su, pre svega, javni i međunarodni oglas za prikupljanje ponuda, a potom i objavljivanje onog što je dogovoreno.
Praksa kod obnavljanja zapuštenih delova grada u Nemačkoj često zahteva nove investicije, pa su takvi poduhvati urađeni uz pomoć javnih oglasa. Kod nas se, osim tajnih ugovora, na još netransparentniji način dogovaraju poslovi od interesa za građane.
Podsetimo se prodaje marketinških prava Radio-televizije Srbije privatnoj kompaniji i to direktnom pogodbom. Moglo bi se reći da bioskop nije prodat, ali je blagajna prodata.
Nekako se naši predstavnici vlasti po dolasku na funkcije brzo “osamostale” i odrode od naroda, koji ih je, ipak, tu doveo.
Jedno od čestih objašnjenja je da je taj ugovor toliko važan i tajnovit, jer od te kompanije živi niz kooperanata koji sarađuju sa ovom firmom, te je tako ceo region vezan za tu kompaniju. Zaboravlja se da, zapravo, ne žive od te kompanije, već od građana Srbije i da je normalna tekovina kapitalističkog društva kome težimo stečaj i promena delatnosti ili vlasnika, ako to zahtevaju uslovi na tržištu.
Menadžmenti ovih firmi imaju dobre i maštovite priče, kojima plaše radnike i političare, predstavljajući im “činjenice” koje govore kako je postojeća pozicija tu zacrtana doveka i da se nikako ne može menjati.
Koliko god da ove kompanije grcaju u dugovima, upravljački kadar nekako lepo živi, tako da ne čudi ova pojava grčevitog spašavanja takvih kompanija.
Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera