Nema pomirenja u nedovršenom miru

Čini se da je Drašković više doprinio raspojasavanju nacionalističkog ludila nego njegovom smirivanju (EPA)
Čini se da je Drašković više doprinio raspojasavanju nacionalističkog ludila nego njegovom smirivanju (EPA)

Piše: Ratko Femić

Dvadeset godina posle ratnih bubnjeva suočavanje sa istinom i ratnim zločinima „naših“ i dalje je tabu. Desi se da ponekad proviri po neka izjava, zvaničnici temu pomenu u intervjuima, a bilo je čak i izvinjenja u tom smislu.

O ratnim zločinima govore i lideri nekih partija, predstavnici nevladinog sektora, ali se to ne spušta među obične ljude.

Jednostavno, ne prima se.

Nedavno je lider Srpskog pokreta obnove (SPO) Vuk Drašković rekao da se prećutkuje istina da je najveći broj zločina u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu počinila srpska strana, da bole žrtve NATO bombardovanja Srbije, ali da je njih višestruko manje nego što je od srpskih bombi ubijeno civila u Sarajevu, da poraz i zločine treba priznati i ničim ne opravdavati, pa ni zločinima nad Srbima, da treba neprijateljstva preokrenuti u prijateljstva kao što su to učinili Nemci posle Drugog svetskog rata…

Poređenje stradanja možda jeste neuputno, ali NATO bombardovanje i granatiranje Sarajeva i poruka koju on šalje ne može jasnija da bude.

Ako je nas bolelo 78 dana bombardovanja, koliko je moglo da boli ljude koji su pod bombama živeli 44 meseca? Znamo koliko je to traumatično iskustvo, a to je tek delić onoga što su neki nama nepoznati ljudi proživljavali svakog dana.

Kako je govorio Vuk

Pravo zbori Vuk, ovaj današnji. Ali, onaj od onomad nije tako pričao. Istina je da se rano izdesio iz nacionalističkih i ratnohuškačkih krugova. Ta njegova rana epizoda došla je u nesrećno vreme. Potpomogao je svojim vatrenim govorima, izjavama i postupcima da se probudi mržnja koja je tinjala i da se taj ratni požar zapali.

Oni su dobro znali šta su Aušvic, Mathauzen i Dahau. Deca u Srbiji nemaju pojma šta je Srebrenica ili Ovčara.

Pravi čovek trenutka, reklo bi se. Onaj koji u ratu ratuje, a u miru miruje. Samo što nije on ratovao, ali je kao popularan opozicioni lider mnogima usadio u svest ideje o nekom balkanskom krstaškom pohodu.

Govorio je Vuk u Novom Pazaru da će onaj ko podigne turski barjak, bilo čiji barjak osim srpskog, ostati i bez ruke i bez barjaka.

Borba je u oktobru 1990. zabeležila da je rekao “tamo gde su nam jame i grobovi, tamo su granice Srbije”, te “da nećemo krv, ali nećemo ni s Hrvatima”. Njegova partija imala je paravojnu formaciju Srpsku gardu koja je na početku rata bila aktivna u Hrvatskoj.

To je Draškovićeva prošlost. Danas se on zalaže za poštovanje prava manjina, za boračka prava četnika i rehabilitaciju Draže Mihailovića, suočavanje s prošlošću i kažnjavanje ratnih zločinaca, nacionalno pomirenje i blisku saradnju sa susedima, ulazak u EU i NATO.

Čovek koji je svoju popularnost stekao romanima koji govore o stradanju Srba, osvojio simpatije nacionalista i nametnuo se kao njihov vođa još na samom početku devedesetih, danas govori i srpskim nacionalnim zabludama i već dugo razbija nacionalne mitove o uzvišenoj i čistoj borbi samo u cilju odbrane svojih ognjišta.

Mnogi političari i zvaničnici govore slične stvari gotovo po službenoj dužnosti. Mnogima je to poza koja donosi određene poene u okruženju. Drašković, bar po pitanju ratnih zločina i međunacionalnog pomirenja ne menja kurs godinama, ali on danas nema taj uticaj koji je imao devedesetih.

Iako je duži njegov antiratni angažman od onog ratnog, s obzirom na uticaj onda i sada, čini se da je više doprineo raspojasavanju nacionalističkog ludila nego njegovom smirivanju.

Dogovorna katarza

Priča o priznavanju grešaka i poraza– posle toliko godina slobodno možemo reći – uopšte se nije zapatila. Neki novi klinci ponovo dižu nos uz teorije krvi i tla. Imamo dobrovoljce koji idu u rat u Ukrajini ili Iraku i Siriji i preko društvenih mreža šire svoje mračne ideologije.

Priče o pomirenju, suočavanju s prošlošću, priznanju poraza u Srbiji, dopiru do ušiju, ali ne idu dalje. 

Znači da ovde ne radi onaj model koji se odnosi ne preokretanje neprijateljstava  u prijateljstva “kao što su to Nemci uradili”.

To poređenje sa Nemcima uvek neugodno zaškripi kada se pomene u ovom kontekstu. Niti smo mi ovde Nemci, niti je sada ono vreme i okolnosti da bi ovde neko mogao da izvede nemačko ekonomsko čudo nastalo na ruševinama posleratne Nemačke disciplinom, neumornim radom, sprovođenjem delova Maršalovog plana, angažovanjem desetina hiljada gastarbajtera u industriji… 

U tim okolnostima uzleta, nade i izvesnosti, sprovođen je radikalan proces denacifikacije, a odnosu Nemaca prema zločinima iz Drugog svetskog rata pripomogla je i smena generacija, osećanje krivice dece rođene posle rata i potpuno prihvatanje neprijatnih činjenica. Oni su dobro znali šta su Aušvic, Mathauzen i Dahau. Deca u Srbiji nemaju pojma šta je Srebrenica ili Ovčara.

Priče o pomirenju, suočavanju s prošlošću, priznanju poraza u Srbiji, dopiru do ušiju, ali ne idu dalje. Jedino do čega se došlo posle dugogodišnjeg odbijanja suočavanja s neprijatnom prošlošću je to što će ljudi sada reći “jeste, bilo je zločina, ali na svim stranama”.

Spremni su da se suoče sa prošlošću, ali samo ako i onaj preko plota to isto uradi, spremni su na neku vrstu ugovornog pokajanja, opraštanja i katarze postignute tim dogovorom.

Jeste da su te teme nepopularne u Srbiji, ali su – barem stidljivo – otvarane. Posle toliko priče, programa saradnje, TV prenosa suđenja za ratne zločine, presuda i dalje se osuđeni ratni zločinci smatraju herojima.

Falilo nam je tu još nešto, osim otvorenije i poštenije priče o “ratnim zaslugama” i aktivnosti na prihvatanju uloge Srbije u ratnim pohodima u poslednjoj deceniji prošlog veka. Da su politički planeri i donosioci odluka  manje pričali, a više radili i stvarali uslove da ljudi mogu da rade i imaju izvesniju budućnost, lakše bi išlo i pomirenje.

Zakasnili smo mi na taj nemački voz. Dvadeset godina posle rata Nemačka je radila i razvijala se; gastarbajteri su hrlili tamo kao u obećanu zemlju.

A gde smo mi dvadeset godina posle rata? Živimo u nedovršenom miru, podeljenim državama, separiranim gradovima, bez posla, bez ušteđevine, sa dugovima i kreditima za vratom. I dalje pričamo o pomirenju i suočavanju s prošlošću.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera



Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO