Šokantna pobjeda Netanyahua

Piše: Boško Jakšić

Benjamin Netanyahu sustigao je i u foto-finišu izraelskih parlamentarnih izbora pretekao levičarskog rivala Isaaca Herzoga i odmah proglasio “veliku pobedu” koja mu donosi četvrti uzastopni mandat i mogućnost da ostvari obećanje da palestinske države neće biti dok je on premijer.

Potvrđujući poznati kliše da se u enigmatskom svetu izraelske politike i podeljenog društva može očekivati neočekivano, premijerov Likud je posle nedelja sistematskog pada i uprkos svim ispitivanjima javnog mnjenja uspeo da sa 29-30 mandata pobedi Cionističku uniju, koaliciju laburista Isaaca Herzoga i liberala Tzipi Livni koja je ostala na koti 24.

Netanyahu za šokantni come back može da zahvali obećanjima o nastavku tvrde politike širenja straha od iranske opasnosti, arapskog haosa i palestinskog ekstremizma. Pobedio je uspevajući da sebe predstavi kao oklopnika kome je bezbednost ugrožene zemlje politička misija, kao neko kome je pretilo da bude zaverenička žrtva “svetskog napora da se sruši Likudova vlada”.

Ključni argument je, ipak, obezbedio obećanjem da neće dopustiti stvaranje palestinske države, čime je u poslednji čas uspeo da animira krajnju desnicu.

Borba unutar stranke

Iako su rivali uoči izbora najavljivali kraj Netanyahuove ere, pokazalo se da je premijer utisnuo snažan pečat desnice u biće jevrejske države, pa je tesnom pobedom obezbedio četvrti uzastopni mandat od 2009, peti ukupno, i tako može da postane premijer sa najdužim stažem u istoriji Izraela.

Uprkos porazu, lideri Cionističke unije mogu da imaju polovično zadovoljstvo što su dospeli na domak rušenja političkog monopola desnice, što su udahnuli svežinu u politički život, najavili se kao alternativa i nagovestili postupni povratak na vlast laburista koji su od januara 1949. neprekidno upravljali Izraelom 29 godina.

U startu iznenađujuće neizvesni izbori zasad su dali samo brojčanu skalu koju određuje broj poslanika, a premijeru predstoje dani merkantilne trgovine sa manjim strankama od kojih zavisi koalicija od najmanje 61 poslanika neohodnog za većinu u 120-članom Knesetu.

Zajednička arapska lista, četiri stranke koje zastupaju 1,6 miliona izraelskih Arapa i ne žele u vladu, ali njihovih 14 predstavljaće u bloku sa Cionističkom unijom ozbiljnu opoziciju.

Iako se u jednom trenutku otvarala ta opcija, izraelski predsednik Reuven Rivlin neće morati da pozove na formiranje vlade nacionalnog jedinstva u kojoj bi se Netanyahu i Herzog složili da podele mandat. Takvom rešenju pribeglo se 1984. kada su u neefikasnu koegzistenciju ušli laburista Shimon Peres i Likudov Yitzhak Shamir.

Kako je osnovna ideja prevremenih izbora bila stvaranje nove koalicije na koju bi Netanyahu mogao čvršće da se osloni i lakše da upravlja, on će pokušati da zamrzne odnose sa nekim od tradicionalnih koalicionih saveznika sa kojima je ulazio u sukobe. Moraće da se bori sa rivalima unutar Likuda koji su ga već identifikovali kao glavnog krivca uspona opozicije.

Netanyahu verovatno može da računa na deset poslanika centrističke stranke Kulanu čiji je lider Moshe Kahlon, bivši likudnjak, najavio da će se prikloniti svakom ko mu ponudi resor finansija. Sada, i druge srednje ili manje stranke dobijaju na važnosti.

Zajedničku arapsku listu čine četiri stranke koje zastupa 1,6 miliona izraelskih Arapa i ne žele u vladu, ali njihovih 14 predstavljaće u bloku sa Cionističkom unijom ozbiljnu opoziciju.

Netanyahuov uspeh, koliko god polovičan u poređenju sa vremenom od pre tri meseca kada je raspisao prevremene izbore ubeđen u ubedljivu pobedu, tim je zagonetniji jer je tokom kampanje beležio neke briljantno kontroverzne poteze.

Zatezao je odnose sa Belom kućom zbog američkih pregovora sa Iranom i doveo ih na nezapamćeno nizak nivo vođen kalkulacijom da će provokativnim govorom pred Kongresom zadobiti više glasova kod kuće. Ispostavilo se da su mu birači krajnje religiozne i nacionalističke desnice oprostili što je pokvario odnose sa najjačim saveznikom i što je tokom poslednjih šest godina na vlasti, blokadom mira sa Palestincima, uspeo da Izrael izoluje i kod tradicionalnih prijatelja. Protivnike njegove politike u inostranstvu optuživao je kao antisemite.

Dok su Herzog i Livni obećavali da će aktivirati mirovni proces prekinut prošlog aprila, Netanyahu se tokom kampanje klonio palestinskog pitanja koje će za dve godine obeležiti 70 godina trajanja. Tek kada je video da se njegovo biračko telo osipa, dramatično je potegao za argumentom koji obožavaju ultrareligiozni i ultranacionalistički krugovi: ako ga izaberu za premijera, on im garantuje da neće biti ništa od palestinske države koju bi kontrolisali islamski ekstremisti “koji bi nas napadali raketama”.

Rizikujući produbljivanje zategnutosti sa Barackom Obamom, kome je obećavao nastavak mirovnog dijaloga, Netanyahu je potvrdio sumnje svih onih koji mu nisu verovali kada je 2009, tokom govora na univerzitetu Bar-Ilan, prvi put javno podržao rešenje dve države za dva naroda. Od tada je nebrojeno puta ponavljao da u palestinskom predsedniku Mahmoudu Abbasu nema “partnera” za mir. Sada je pokazao svoje pravo lice.

Dok su Herzog – Livni nudili izlazak iz miljea permanentne opasnosti i kolektivne psihoze opsade, obećavali obnovu mirovnih pregovora sa Palestincima i saniranje poremećenih odnosa sa američkom administracijom, Netanyahu je konstantno plašio Izraelce parališući unutrašnji život.

Ponovo na vlasti, oštro će se suprotstavljati američkim pregovorima sa Iranom, što gotovo sigurno znači da se u preostale dve godine Obaminog mandata odnosi sa Washingtonom neće popravljati.

Kampanjom življenja na liniji fronta Netanyahu je uspeo da uveri Izraelce da mir sa Palestincima nije ostvarljiv, iako većinska javnost podržava mirovne pregovore. Nastaviće se ilegalna gradnja jevrejskih naselja na okupiranoj palestinskoj zemlji.

Više se trudio da napravi “jevrejsku državu” nego hebrejsku demokratiju. Opsednut misijom da jedini prepoznaje sile mraka koje prete Izraelu, unosio je elemente mržnje u politiku. Ne samo između Jevreja i Arapa već i između različitih jevrejskih grupa, ultrancionalističkih i ultrareligioznih s jedne, i liberalno sekularnih s druge strane. Između Aškenazija i Sefarda.

Nije slučajno 15 odsto od gotovo milion ruskih Jevreja koji su u Izrael došli 1990-ih otišlo na Zapad i što se poslednjih godina više Izraelaca preselilo u Berlin nego što je francuskih Jevreja došlo u Jerusalim.

Pitanje bezbjednosti prvo

Za razliku od rivala koji su obećavali da će smanjiti jaz između bogatih i siromašnih i zaustaviti pad standarda, Netanyahu je propustio da se pozabavi tim temama. Pokazalo se, ipak, da je veliki broj Izraelaca pitanja bezbednosti stavio ispred ekonomskih tenzija od kojih se očekivalo da budu ključno opredeljenje birača.

U zemlji navikloj na generacije lidera koji su slavu sticali u ratovima sa Arapima, Netanyahu je uspeo da veći deo nacije inficira virusom straha od novog holokausta. Ponovo na vlasti, oštro će se suprotstavljati američkim pregovorima sa Iranom, što gotovo sigurno znači da se u preostale dve godine Obaminog mandata odnosi sa Washingtonom neće popravljati.

“Stvarna ozonska rupa u izraelskoj demokratiji su životi više od četiri miliona ljudi koji žive pod brutalnom, nasilnom vladavinom, a da sve to vreme nemaju ni najmanje moguće učešće ili umešanost”, piše u Haaretzu Gideon Levy. “Ne postoji zemlja na svetu u kojoj je milionima njenih građana uskraćeno pravo da glasaju – dok se ta zemlja naziva demokratijom, jedinom (!) demokratijom regiona”.
Ako su Izraelci spremni da Netanyahua izaberu četvrti put, biće da ga zaslužuju.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera



Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO