Ko je pametniji – stranci ili domaći stručnjaci

Piše: Goran Stanković
 
Od kada se dogodila prva promena sistema u Srbiji 1989. godine, koja je trebalo da je uvede u kapitalistički sistem vrednosti, pojavio se ogroman broj stranih savetnika, investitora, naših građana koji su  živeli u inostranstvu i ambasadora koji aktivno učestvuju u uređenju naše svakodnevnice.

Zna se da je međunarodna saradnja neophodna svima, ali sada smo svedoci nekog često, potpuno neopravdanog glorifikovanja svega što dolazi iz inostranstava, a posebno sa Zapada. 

Mislim da je ovo boljka celog bivšeg istočnog bloka.

U vremenu kada nam je opet dozvoljeno da putujemo bez vađenja viza, narod se opravdano uželeo kontakta sa inostranstvom.

Građani plaćaju cijenu

Međutim, poslednih 15 godina naši predstavnici vlasti imali su „poduhvate“ koji su frapirali domaće privrednike, a građane skupo koštali.

U Srbiji smo u poslednje vreme videli gotovo neverovatne slučajeve u kojima se stranim kompanijama davalo šakom i kapom, u obliku subvencija za novootvorene firme.

U osiromašenoj državi, koja jedva sastavlja kraj sa krajem, daju se pomoći i do 10.000 evra po radnom mestu stranim investitorima, samo zato što su strani. To su iznosi koji omogućavaju tim kompanijama da na brzinu organizuju neku jevtinu montažu, i da uzmu nekoliko miliona evra kao čist ćar.

Kako nam iz Amazonije i Sibira povremeno stižu u apoteke egzotične biljke, koje pomažu kod svih zdravstvenih problema, tako se pod nekom vrstom misterije pojavljuju i strani savetnici, revizori, proceniteljske firme koje će neke poslove, krajnje jednostavne, obaviti umesto nas.

Ovo je začudilo čak i Dominika Stros Kana, takođe stranca, koji  je kao savetnik Vlade Srbije, reagovao na ove pojave. Sa takvom dotacijom bi svaki građanin mogao da napravi bilo kakvu firmu.

U isto vreme se u neposrednom komšiluku tih preduzeća nalaze poljoprivrednici i domaćini, koji već imaju razvijenu proizvodnju, ali vape za putevima, strujom, vodom i ostalom infrastrukturom koja bi im omogućila da se približe modernim poljoprivrednim proizvođačima sa Zapada.

Kreditni aranžmani

Koju čaroliju u svom stavu imaju velike inostrane kompanije ne znam, ali često u medijima vidimo nezadovoljne poljoprivrednike, koji zakup poljoprivrednog zemljišta državi  plaćaju višestruko više, u odnosu na strane kolege, koji pregovaraju o ogromnim površinama zemljišta.

Pored ovog primera, videli smo znatan broj slučajeva gde se strane kompanije pojavljuju kao spasioci naših propalih firmi (preduzeća u prestruktuiranju), koji  poslovno tehničkom saradnjom pomažu naša preduzeća. Posle se ovakvi dogovori uglavnom izjalove, a nama ostaju firme sa neplaćenim obavezama.

Mislim da jedan evro stranog investitora vredi isto kao jedan evro domaćeg privrednika, ali to u praksi nije tako.

Kako nam iz Amazonije i Sibira povremeno stižu u apoteke egzotične biljke, koje pomažu kod svih zdravstvenih problema, tako se pod nekom vrstom misterije pojavljuju i strani savetnici, revizori, proceniteljske firme koje će neke poslove, krajnje jednostavne, obaviti umesto nas.

Nemamo mi ni više, ni manje pametnih ljudi od bilo koje druge zemlje, tako da je ovaj odnos, u kojem smo mi deca, a stranci roditelji, potpuno nepotreban, uz puno uvažavanje onih konkretnih oblasti, u kojima smo u zaostatku.

Odnos koji se formirao u privredi i politici, jasno se reflektuje i na jezik . Naš jezik je pun reči stranog porekla, i to ga je samo obogatilo. Zbog toga je praksa, da se većina naziva i natpisa naših firmi piše samo na engleskom, kontraproduktivna i nepotrebno snishodljiva.

Zašto jedan kredit za izgradnju nekog mosta, mora da se povuče od strane banke, a da domaće banke plasiraju novac u kupovinu društvenih preduzeća, koji posle volšebno postaju nenaplativi?

Oblast u kojoj neki narod dominira, sama po sebi donosi nove izraze, i to je sigurno korisna stvar, ali prebacivanje reči stranog porekla, koju već odavno koristimo, npr. beneficija, u englesku gramatiku kao ‘benefit’, je čisto pomodarstvo.

Posebno je zanimljiv naš odnos prema onome što dolazi sa Zapada, u slučaju kada političari dovode naše građane, koji su radili u inostranstvu, da nam budu savetnici i spasitelji. Poduži je spisak ovih „stručnjaka“.

Izgleda da taj oreol nepoznatog i egzotičnog, zbunjuje i ne dozvoljava čoveku da realno sagleda činjenice.

Podsetimo se nekih kreditnih aranžmana, koje su u ime države dogovarali naši političari. Primera radi, zašto jedan kredit za izgradnju nekog mosta, mora da se povuče od strane banke, a da domaće banke plasiraju novac u kupovinu društvenih preduzeća, koji posle volšebno postaju nenaplativi?

Međutim, mislim da su naši političari daleko više fascinirani stranim stručnjacima, nego obični ljudi koji su više puta izigrani u ovakvim predstavama.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera