General u ratu sa nevladinom organizacijom

Piše: Ratko Femić

Komandna odgovornost kao pravna doktrina ustanovljena je pre više od jednog veka, prvi put praktično primenjena na suđenju posle Prvog svetskog rata, a i danas kaustično deluje na savest ratnih komandanata jer se odnosi na nesprečavanje izvršenja zločina.

Mnoge izjeda to da li će se neko setiti njihovog nečinjenja koje po Haškoj konvenciji može da postane osnov krivične odgovornosti. Ukratko – za nepočinstva podređenih ima da se kazni njihov nadređeni koji ih u tome nije sprečio ili kaznio.

Bauk komandne odgovornosti već nekoliko godina obilazi oko načelnika Generalštaba Vojske Srbije generala Ljubiše Dikovića; Fond za humanitarno pravo upire prstom, dokumentacijom i svedocima o odgovornosti bivšeg komandanta 37. motorizovane brigade iz Raške na čijem je čelu u vreme zločina u selima u rejonu Drenice bio sadašnji čelnik oružanih snaga Srbije.

Fond je ponovio optužbe od pre nekoliko godina, ovaj put poduprte dodatnim dokazima. Zbog onog prvobitnog inkriminišućeg izveštaja prvi soldat Srbije tužio je bivšu direktorku te organizacije Natašu Kandić. U njegovu odbranu i tada i sada stala je cela država. Ovoga puta, ipak, direktnije i odlučnije.

Predsednik Srbije Tomislav Nikolić je čak zapretio tužiocu za ratne zločine Vladimiru Vukčeviću da malo razmisli šta to kopa po Srbiji optuživši ga, pritom, da je pion Haškog tribunala. Usred cele gužve oko novih optužbi na račun Dikovića predsednik je svoju podršku generalu krunisao ordenom.

Šta tvrdi FHP?

Zato nema razloga za sekiraciju, bar ne za Dikovića. Bilo bi veliko iznenađenje ukoliko bi se Tužilaštvo za ratne zločine ozbiljno pozabavilo slučajem generala iza koga je stao predsednik, ministri i patriotska štampa. Ministarstvo odbrane je navode FHP ocenilo kao “nastavak orkestrirane kampanje protiv sistema odbrane”.

Optužbe (još) nisu dokazane, utvrđivanjem nečije krivice može da se bavi samo sud, a dotad za načelnika Generalštaba kao i za svakog drugog građanin treba da važi prezumpcija nevinosti. Međutim, po reakcijama zvaničnika ovde već kao da je uspostavljena prezumpcija nedodirljivosti. Taktika odbacivanja navoda o odgovornosti suviše podseća, bar etiketama i jezikom koji se koristi, na neka prošla vremena – na doba izdajnika i patriota.

FHP je 29. januara ponovio da poseduje dokumenta koja ukazuju da je 37. motorizovana brigada, kojom je komandovao Diković, učestvovala u ratnim zločinima 1998. i 1999. godine na Kosovu u selima Rezalo, Staro Čikatovo i Donji Zabelj kao i u skrivanju tela u masovnoj grobnici Rudnica u Raškoj.

Tužilaštvo za ratne zločine Srbije maja 2010. godine otkrilo je “potencijalnu masovnu grobnicu” na lokaciji Rudnica kod Raške. Do oktobra prošle godine Euleksu su predati posmrtni ostaci ukupno 52 osobe starosti od 14 do 87 godina. Iz plitkih primarnih grobnica su ih iskopali, prevezli i ponovo pokopali pripadnici Vojske Jugoslavije, 37. Motorizovane brigade, kojom je komandovao Diković.

Na ova saznanja u medijima je reagovao tužilac Vukčević rečima da će svi navodi biti ispitani, a onda mu je Nikolić natrljao nos porukom da pazi šta kopa po Srbiji.

Ali, šta drugo da kaže tužilac za ratne zločine. Posao mu je da se bavi takvim stvarima. Mada, u ovom slučaju – čini se – više je u pitanju medijsko junačenje. Ili se možda tužilac osokolio pred penziju.

Pre tri godine Tužilaštvo za ratne zločine je proverilo navode FHP – zbog kojih je Diković tužio Natašu Kandić – i utvrdilo da ne postoji bilo kakav osnov za sumnju za krivičnu odgovornost načelnika Generalštaba za ratne zločine.

Tužilaštvo je tada podsetilo da je prve istrage ratnih zločina 1998. i 1999. godine na lokacijama koje pominje FHP sprovela upravo Vojska Jugoslavije i da bi da postoji sumnja da je Diković odgovoran za ratne zločine, Haški tribunal protiv njega već pokrenuo postupak. Na stranu svog generala stao je i tadašnji ministar odbrane.

‘Država – to sam ja‘

Danas Diković skromno ustaje u svoju odbranu navodeći da su optužbe protiv njega napad na državu. Ništa manje. Kao Luj XIV: “L'etat c'est moi” – država to sam ja. Brzo je prihvatio manir ministara koji za svaku aferu koja ih se tiče kažu da je uperena protiv države. Policija pretuče premijerovog brata – udar na državu, ombudsman traži podatke o tome – udar na vojsku, a potom i na državu i tako u kolovrt.

Zašto bi neka kritika bila odmah shvaćena kao napad na državu, a kritičar optužen da je izdajnik?

Ako su optužbe na račun aktuelnog načelnika Generalštaba napad na državu, kako onda treba da posmatramo presude u Haškom tribunal Nebojši Pavkoviću i Dragoljubu Ojdaniću? Da li su ondašnje vlasti koje su ih izručile Hagu na taj način udarile na državu? Po Dikovićevoj i logici njegovih državnih zastupnika – jesu. Em su tadašnji zvaničnici kritikovali tadašnji vojni vrh, em su ih poslali na dugogodišnji “službeni put”. A udar na načelnika Generalštaba je udar na državu.

Takva je atmosfera stvorena – verovatno će i ovaj tekst da bude primljen kao deo orkestrirane kampanje protiv sistema odbrane – da se svaka kritika posmatra kao udar stranih agentura na  stabilnost države, a ustvari ispomažu se državni zvaničnici i vojni establišment, trljaju jedni drugima leđa, takoreći, na zadatku zaštite aktuelnog režima. Kroz prizmu ovog slučaja prelama se i nesrećan položaj vojske, sebeljubna priroda njenog vrha i inerciono partijsko slepilo ostalo još od jednopartijskih vremena. 

Vojska ima tri misije: odbranu zemlje, učešće u mirovnim misijama i pomoć civilnim strukturama.

U Srbiji – ali ne samo ovde nego i u ostalim krhkim demokratijama, zemljama sa slabim institucijama, tanušnim profesionalnim standardima i niskim nivoom službenog integriteta – ima i četvrta misija, doduše rezervisana za visoke oficire na isturenim pozicijama, naročito generale. To je umiljavanje vlastima i političkim moćnicima od kojih im zavisi karijera.

Svakodnevna praksa

Ono što je nekad bilo nezamislivo – da general, načelnik vojne službe bezbednosti, naslednice moćnog KOS-a gostuje u političkoj talk show emisiji gde daje političke izjave kojima napada ombudsmana jer čovek radi svoj posao i traži podatke koje ta služba skriva da bi zataškala motiv incidenta u kojem je pretučen brat premijera – danas je praksa u kojoj vlast ne vidi ništa neobično.

Uvek su se vladajuće partije trudile da vojsku i ceo sektor bezbednosti pritegnu pod svoju volju. Vojska i treba da bude pod demokratskom civilnom kontrolom, ali ne tako da soldatski establišment bude političko-partijska prćija.

Ima u uniformama i prilično ljudi od integriteta, ali ti ne mogu da dođu do izražaja od maskirnih kameleona i karijerista koji po dvoru korziraju epolete i vladaju se Sen Simonovom formulom  – pridržavaj nokšir ministru na vlasti, a sruči mu ga na glavu kad padne.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

 Izvor: Al Jazeera