Zavjera šutnje kao odbrana ‘naših heroja’

Piše: Rade Radovanović

Vest da je Žalbeno veće Haškog tribunala u slučaju Jovice Stanišića i Franka Simatovića, bivših čelnika Službe državne bezbednosti Srbije, donelo presudu kojom se poništava prvostepena, za njih oslobađajuća, i nije baš odjeknula u Srbiji. Mediji su je objavili mahom bez čuđenja i komentara, makar i zbog činjenice da su pomenuta dvojica nekada ključnih ljudi Miloševićeve tajne policije, zahvaljujući prethodnoj odluci suda, evo već dve godine na slobodi.

Žalbeno veće Haškog tribunala sada nalaže njihov povratak u Sheveningen, gde će čekati ponovljeno suđenje. Nema sumnje da će i taj proces, ako i kada do njega dođe, kao i prethodni, biti prekriven teškim velom gotovo opšte zavere ćutanja kojom se u Srbiji – ali ne samo u njoj – žele odbraniti i zaštititi “naši heroji” optuženi da su počinili ratne zločine.

Niti ovdašnja javnost želi da zna niti vlast ima namere da se kroz institucije sistema ozbiljnije bavi mračnim poglavljima prošlosti. Uz sve uvažavanje srpskog Tužilaštva za ratne zločine i profesionalaca koji u njemu rade i postižu rezultate, prosečni Srbin najčešće ne zna ni elementarne činjenice o zločinima počinjenim u njegovo ime, od Hrvatske, preko Bosne i Hercegovine, sve do Kosova. Dok se vlast trudi da sakrije šta može, mediji uglavnom i ne pokušavaju da javnost suoče sa „uznemirujućim činjenicama”, i eto podrazumevanog konsenzusa u vidu zavere ćutanja o ratnim i drugim zločinima.

Sijanje mržnje

Tek ponekad, kao ovih dana kada se navršilo sedamnaest godina od ubistva šestorice srpskih mladića u Peći, zavera bude probijena, što izazove šok i nevericu. U ovom konkretnom slučaju, 14. decembra 1998. u prepuni pećki kafić Panda upala su dvojica maskiranih zločinaca i rafalima iz automata ubili šestoricu srednjoškolaca a njih petnaestoro ranili. Kako su svi poginuli i ranjeni bili srpske nacionalnosti, Miloševićevi nacionalistički i šovinistički mediji danima su urlali optužujući OVK za ovaj teroristički čin i bljujući ujedno mržnju protiv Albanaca.

Pretprošle godine, pak, Aleksandar Vučić, tada koordinator svih srpskih službi bezbednosti, zapanjiće javnost objašnjenjem da Albanci nisu počinili ovaj zločin. Ovih dana je govorio kako nije siguran da bi “naši organi mogli da se ponose onim što su tada uradili”, a Vučiću bliski mediji objavljivali su i objavljuju kako postoje konkretni dokazi da je zločin u Peći naredio Radomir Marković, tada već naslednik Jovice Stanišića na mestu šefa Službe državne bezbednosti. Prema istim, vladi bliskim izvorima, u decu i mladiće pucali su pripadnici specijalne jedinice državne bezbednosti pod komandom “slavnog” Milorada Ulemeka Legije. Navodno je cilj ove terorističke akcije Miloševićeve DB bio “da se u očima međunarodne javnosti OVK prikaže kao teroristička organizacija i opravdaju akcije srpskih snaga na području Kosova”.

Od ko zna koliko monstruoznih zločina o kojima se ćutalo i ćuti ovaj počinjen u Peći možda najbolje govori o samoj suštini Miloševićevog zločinačkoj režima. Milena Radević, majka ubijenog dečaka Ivana, na svoj način sagledava tu suštinu.

“Verovala sam u svoju zemlju, u Srbiju čiji su ratnici pravedni. Ali izgleda da je ona stvorila monstrume koji su bili u stanju da žrtvuju nevinu decu da bi posejali mržnju”, rekla je.

Vratimo se najnovijoj presudi Žalbenog veća Haškog tribunala, koja će, možda, na svoj način dovesti u pitanje što zaveru ćutanja što i neke druge presude izrečene u Haškom sudu.

Naime, Jovica Stanišić i Franko Simatović u maju 2013. oslobođeni su prvostepenom presudom po svim tačkama optužnice koja ih je teretila za učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu čiji je cilj bio prisilno i trajno uklanjanje većine nesrba s velikih područja u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. To učešće je podrazumevalo ubistva, deportacije, prisilno premeštanje i progon ljudi. Rečju, zločine koje su počinile jedinice koje je osnovao, obučavao, naoružavao, snabdevao i kontrolisao SDB Srbije, odnosno sami optuženi. Osim Crvenih beretki i Milicije SAO Krajine, bile su tu i formacije poput Srpske dobrovoljačke garde, Škorpiona i drugih “patriota” “proslavljenih” brojnim zločinima. 

Odbačen kriterij ‘konkretnog usmjerenja’

Pretresno veće je tada presudilo da pomoć koju su Stanišić i Simatović pružali pomenutim snagama nije bila “konkretno usmerena” na činjenje zločina već na “uspostavljanje i održavanje [srpske] vlasti” u delovima Hrvatske i Bosne i Hercegovine.

Sada pak, dve i po godine nakon te presude, na osnovu žalbe Tužilaštva, Žalbeno veće MKSJ zaključuje i presuđuje da je prvostepeno veće “pogrešno primenilo pravo”, jer je propustilo da “utvrdi postojanje zajedničkog zločinačkog cilja i doprinosa dvojice optuženih tom cilju”. Veće takođe zaključuje da “konkretna usmerenost” nije uslov odgovornosti za pomaganje po međunarodnom običajnom pravu, pa nalaže ponovljeno prvostepeno suđenje Stanišiću i Simatoviću po svim tačkama optužnice. Ovom presudom ujedno je i definitivno odbačena “konkretna usmerenost” kao element odgovornosti za pomaganje, što znači da taj kriterij Stanišićevi i Simatovićevi branioci ni na koji način neće moći da koriste u ponovljenom suđenju.

Međutim, upravo je po tom kriterijumu, pre dve godine, drugostepenom presudom oslobođen Momčilo Perišić, u vreme zločina u Bosni i Hercegovini načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije.

Prvostepenom presudom bio je osuđen na 27 godina zatvora zbog toga što je, uprkos saznanjima da su posljedica operacija Vojske Republike Srpske teški zločini nad civilima, kao načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije obezbeđivao logističku pomoć širokih razmera koja je podrazumevala velike količine pešadijske i artiljerijske municije, gorivo, rezervne delove, obuku i stručnu pomoć.

Međutim, oni koji su odlučivali u drugostepenom postupku presudili su da takva Perišićeva pomoć “srpskoj braći pod Mladićevom komandom” nije bila “konkretno usmerena” na zločine, uprkos zaključku prvostepenog veća “da je logistička i pomoć u ljudstvu koju je obezbeđivao Perišić, i pojedinačno i kumulativno, imala znatan uticaj na zločine koje je Vojska Republike Srpske izvršila u Sarajevu i Srebrenici”.

Ova presuda Žalbenog veća Haškog tribunala neće imati bilo kakve posledice na oslobađajuću presudu Momčilu Perišiću. Naime, Žalbeno veće koje je odlučivalo prošle godine u februaru odbilo je zahtev Tužilaštva u “interesu pravde i žrtava” za ponovno razmatranje oslobađajuće presude Perišiću. Ne treba biti veliki cinik pa zaključiti: Momčilo Perišić, bivši načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije, za zločine u Bosni i Hercegovini je nevin po definitivno odbačenom kriteriju “konkretne usmerenosti”.

Priča je ovo ne toliko o presudama u Haškom tribunalu koliko o pravdi i pravu koje je, faktičkim priznavanjem rezultata genocida i zločina u Bosni i Hercegovini, tačno pre dvadeset godina, trasirao Dejtonski sporazum.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera