Nacionalni front – stranka koju Francuzi vole da mrze

Piše: Boško Jakšić

Kada je francuska ultra-desna stranka iz prve runde izbora izašla kao pobednik, dva dnevnika izašla su sa identičnim naslovima. Le Figaro, glasilo umerenih konzervativaca, i L’Humanite, dnevnik Francuske komunističke partije, imali su istu poruku na prvoj strani: “Le choc” (šok).

Teško da je 28 odsto osvojenih glasova u 13 regiona bio “šok” koji su Marine Le Pen i njena Nacionalna fornta (Front National – FN) priredili naciji. Pre će biti da je desni i levi establišment izgubio kontakt sa raspoloženjem nacije. Već tri decenije političari i mediji podižu uzbunu kada se birači okreću FN-u kao političkom faktoru koji ne pripada demokratiji.

Front National prvi put je izašao u javnost 1984. godine, kada je osvojio gotovo 11 odsto glasova na izborima za Evropski parlament. Sa korenima u tradicionalističkom, autoritarnom, ultra-katoličkom i anti-republikanskom nasleđu, simbolisao je tamnu stranu nacionalne politike i istorije. Teško da je neko u to vreme očekivao da će ova stranka postati fenomen savremene Francuske.

Rast popularnosti FN-a je svojevrstan testament nedostatka hrabrosti vladajuće elite, koja decenijama nije u stanju da reformiše francuski nacionalni model kako bi odgovorio na izazove globalnih transformacija. Nacionalni obrazovni sistem, na primer, uvećao je socijalne nejednakosti umesto da ih smanji. Neuspeh je omogućio FN-u da kapitališe na optužbama da stara elita nema odgovore i da se nametne kao alternativa koja ima prednost: nikada nije bila na vlasti.

Centar-desnica protiv krajnje desnice

Sem tokom perioda kada je zemljom upravljao predsednik Nicolas Sarkozy, partija je rasla, prvo pod liderstvom svog antisemitskog osnivača Jean-Marie Le Pena, potom pod vođstvom njegove ćerke Marine, koja je od 2011. godine značajno doprinela da porodična politička firma krene da se uspinje.

Vodeće francuske partije, socijalisti predsednika Francoisa Hollandea i Sarkozyjevi republikanci, pripisali su neuspeh u prvom krugu “greški” birača, ali su se ozbiljno pripremili za drugu rundu. Socijalisti su tada završili treći, ali sa boljim rezultatom od očekivanog, pre svega zbog odlučnog načina na koji je Hollande odgovorio na terorističke napade u Parizu. Predsednik se oslonio na staru taktiku demonizovanja FN-a i povukao sve kandidate na severu i po Provansi kako bi birači glasali za centar-desnicu i tako republikancima omogućio da blokiraju krajnju desnicu.

Drugo mesto republikanaca bio je udarac za Sarkozyja, koji planira da 2017. godine povrati predsednički položaj. On je odbio poziv socijalista za koalicijom protiv FN-a i pozvao birače da pruže otpor doktrini Le Penove, mada je dodao da razume njihovo “duboko ogorčenje” – što je višegodišnji ritual otpora napredovanju FN-a.

Objašnjenje je logično imajući u vidu da vlade od 1980-ih nisu uspele da reše krizu s kojom je Francuska suočena: hronično visoka nezaposlenost, koja je dostigla najviši nivo u poslednjih 17 godina, ekonomsko usporavanje, porezi koji su drugi najviši u svetu, sukobi sa imigrantima, rastući osećaj da zemlja nazaduje u svetu.

Kada se tome doda ovogodišnja izbeglička kriza i dolazak terorizma, Marine Le Pen nije morala previše da se bori za naklonost biračkog tela koje nosi osećaj da su ga političke elite izdale, da su se prodale Evropi i otvorile granice strancima, koji, tvrdi, Francuskoj otimaju bogatstvo i dušu. Obećanjima da će oštro štititi državu blagostanja FN je pridobio polovinu glasova radničke klase i većine onih ispod 25 godina starosti.

Deja vu buđenje 14. decembra

“Front po uporištima donje srednje ili više radničke klase pridobija mnoge trgovce i srednje menadžere, koji smatraju da je njihova socijalna mobilnost blokirana”, piše Herve le Bras, autor knjige o FN-u. Dok se približavao izlazak u drugi krug izbora 13. decembra, Francuska se okrenula samoanalizi. “Kako smo dovde dospeli?”, pita Le Monde, optužujući u uvodniku etablirane stranke ukopane u staroj hijerarhiji i idejama.

Iako je retko ko govorio o neophodnosti velikih reformi, što je Marine Le Pen omogućavalo da prodaje stare snove povratka na zlatno doba posleratnog kolonijalnog buma Francuske, drugi krug je doneo zaokret. Francuska, koja je nesumnjivo sklona krajnjoj desnici, najednom se, suočena sa realnošću FN-ove pobede, trgla. Uplašila neofašizma, ali i same sebe.

Front National nije uspeo da dobije nijedno mesto u regionalnim skupštinama. FN je ostao na kontroli nekoliko gradova i sa tri poslanika u Parlamentu. Marine Le Pen je izgubila od kandidata republikanaca u svom regionu. Republikanci su obezbedili kontrolu u sedam od 12 super-regiona, socijalistima je pripalo pet.

Premijer Manuel Valls opisao je rezultat izbora kao “pobedu Republike” i “vrednosti bratstva, zdravog razuma i zajedništva”, koja su uvek trijumfovala u “najtamnijim momentima istorije naše zemlje”.

Francuska se tako 14. decembra probudila sa neobičnim osećanjem deja vu. Kao i 2002. godine, kada je Jean-Marie Le Pen šokirao naciju trijumfujući u prvom krugu predsedničkih izbora, da bi u drugom izgubio od konzervativca Jacques Chiraca.

Strah od građanskog rata

Izgleda da francuski birači vole da uplaše – i upozore – mainstream političare, ali se povuku pred mogućnošću da im upravlja jedna anti-evropska stranka krajnje desnice. Delom zahvaljujući taktičkom glasanju umerenih i demokratskih sledbenika dve vodeće partije – povlačenju socijalista da ne bi oduzimali glasove republikancima.

Možda još više zbog probuđene svesti 3,5 miliona Francuza koji nisu izašli u prvom krugu, posle koga su i po Evropi i po Francuskoj ispoljene otvorene bojazni zbog prodora krajnje desnice. Premijer Valls je čak upozoravao na mogućnost izbijanja “građanskog rata”. Mobilizacija je uspela: odziv u prvom krugu skočio je sa 50 na 59 odsto i bio je posebno visok u tri gusto naseljene regije gde se FN nadao pobedi.

Front National nije uspeo, ali daleko od toga da je nestao, kako bi mnogi voleli. Ova taktika je prošla, možda će proći i naredni put, ali je rizična. Svaki teroristički napad pomaže FN-u i gura u naručje ekstremne desnice. To je neželjeni, ali moguć scenario.

Koliko god Francuskoj i Evropi laknulo, ostao je osećaj frustracije koji okružuje rast ksenofobne, anti-imigrantske, islamofobne političke opcije koju nudi Marine Le Pen, žena koja je svojevremeno molitve muslimana po ulicama poredila sa “nacističkom okupacijom”. Ostao je i osećaj straha da bi Marine Le Pen sledeći put mogla da uspe i da prevaziđe oca. Njen uspeh u prvom krugu nije samo rezultat potrebe birača da upozore vladajuće partije.

FN je osvojio više od 6.5 miliona glasova, što je najviše ikada do sada. Stranka je bila prva u osam departmana i danas ima stotine regionalnih odbornika. Prošlost, međutim, ukazuje da je rezultat de facto savezništva dve glavne stranke po pravilu jačao DF, koji se predstavlja kao jedina istinska opozicija urušenom političkom sistemu.

Marine La Pen ne odustaje

Trijumf u prvom krugu i debakl u drugom neće obuzdati ambicije 47-godišnje Marine Le Pen, koja i dalje veruje u uspeh na predsedničkim izborima 2017. godine. Ne odustaje od namere da se useli u Elysee palatu. Najavila je da će biti kandidat “Francuske” i “patriotizma”, naspram “globalizma” i “internacionalizma”. Ako njen otac nije uspeo da kapitališe na 18 odsto glasova koje je dobio u prvom krugu, Marine Le Pen veruje da može da postane prva francuska Madame la Presidente.

Nepopularni predsednik Hollande je nervozan, jer niko, pa ni on, nije siguran kako će se nepredvidljivi birači ponašati na predsedničkim izborima. Sarkozy, takođe, ne može da bude miran. Ne samo zbog rivala koji ga napadaju zbog “staljinističkog” ponašanja i prihvatanja jezika krajnje desnice. Front National se potvrdio kao treća politička sila Francuske, kao stranka u usponu, koja preti da centar-desnicu skine sa trona vodeće političke formacije.

Marine Le Pen ništa nije izgubila od ofanzivnosti koja je karakteriše: “Ovi izbori su pokazali da postoje samo dve snage u zemlji. Snage globalizacije, koje žele da Francusku utope u neku vrstu internacionalističkog haosa, i snage patriotizma i nacionalnog identiteta.”
Može li da pobedi 2017. godine? Francuski dvokružni izborni sistem to čini teško ostvarljivim. Ali sama činjenica da se ovo pitanje legitimno uselilo u svakodnevni život izaziva traumu kod svih kojima je stalo do demokratije.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera