Sretni dobitnik TANJUG-a

Piše: Rade Radovanović

Novinska agencija TANJUG, nakon tačno 72 godine postojanja, odlukom Vlade Srbije koju je potpisao premijer Aleksandar Vučić, zvanično je prestala da postoji. Zvanično i pravno, što je potvrđeno i objavljivanjem odluke u Službenom glasniku, ali ne i faktički, u smislu da zaposleni u ovoj agenciji, njih oko stoosamdesetoro više ne rade.

Naprotiv! Novinari Tanjuga i dalje dolaze na posao proizvodeći vesti, izveštaje i druge novinarske forme koje potom ustaljenim metodima šalju redakcijama diljem Balkana. Vesti koje poslednjih dana najčešće emituju upravo su one koje govore o raznim fazama postojanja i nepostojanja ove nekada poznate i priznate jugoslovenske i svetske novinske agencije. 

Za ovakav sadašnji pravno-faktički paradoks zaposleni u Tanjugu treba pre svega da zahvale premijeru Vučiću, koji se, potpisivanjem Vladine odluke o ukidanju agencije, našao u sukobu ne samo sa samim sobom, nego i sa jednim ministrom i jednim državnim sekretarom, što je već samo po sebi – vest dana.

Kako nas pomno izveštava ugašeni ali dobro obavešteni Tanjug, premijer je na sednici vlade po povratku iz Sarajeva, duboko razočaran “onim što se dogodilo sa agencijom Tanjug”, oštro kritikovao ministra kulture i informacija Ivana Tasovca. Ističući da govori zbog “stenograma i istorije” – Vučić je osuo drvlje i kamenje na Tasovca koji ga je, kako je objasnio, zajedno sa Sašom Mirkovićem, državnim sekretarom za informisanje, ubedio da je gašenje Tanjuga – važno, potrebno i reformski. Verujući im, Vučić je potpisao vladinu odluku, da bi potom shvatio kako ga taj potpis direktno smešta u istoriju kao nekoga ko je “ugasio Tanjug”.

Tasovac je Pedro

“Tražio si da ne ideš u Sarajevo kako bi ostao ovde da braniš i obrazložiš odluku. Noćas sam gledao vesti, nigde te nisam video, samo sam čuo nemušto objašnjenje Saše Mirkovića, pa ne razumem tačno zašto nisi išao u Sarajevo”, ribao je premijer ministra na sednici vlade i svima je bilo jasno da će Tasovac, inače pijanista po profesiji, biti Pedro koji mora da visi! Ni Tanjug, ni dobro obavešteni izvori iz Vlade, ne pominju bilo kakvo njegovo reagovanje tokom sednice, što je uobičajeno, jer se “Aleksandru Velikom” ne odgovara, pogotovu ako je ljut.

Međutim, ni Pedru se nije htelo dobrovoljno ići na vešala. U svom saopštenju, neuobičajenom za ovdašnje prilike, ministar Tasovac, “ne zbog istorije nego zbog istine i elementarnog poštenja”, ističe činjenicu “da je premijer bio protiv gašenja Tanjuga, ali ne i protiv poštovanja zakona”. Što znači, Tanjug je pravno prestao da postoji iz najmanje dva zakonska razloga. Prvi je u činjenici da kao državni medij, ni posle svih pokušaja, do početka novembra nije uspeo da nađe kupca te tako bude privatizovan. Povrh toga, krajem oktobra prestao je da važi i sam zakon o Tanjugu, što već samo po sebi takođe znači i pravno ukidanje ove agencije.

Zanimljivo je da su potpuno oprečna reagovanja novinarskih udruženja i sindikata u novonastaloj situaciji sa Tanjugom. Prorežimsko Profesionalno udruženje novinara Srbije (PROUNS) i Sindikat novinara Srbije (SINOS) traže da ministar kulture i informisanja Tasovac i državni  sekretar za informisanje Mirković podnesu ostavke zbog, kako ističu, “haosa na srpskoj medijskoj sceni, gašenja, tabloidizacije, tajkunizacije i kolonijalizacije medija … čiji je krajnji cilj – promena svesti građana Srbije”.

‘Izgubljena reputacija’

Sa druge strane medijski podeljene Srbije – Upravni odbor Asocijacije medija, Asocijacija nezavisnih elektronskih medija (ANEM) i Nezavisno udruženje novinara (NUNS) – saopštavaju da podržavaju doslednu primenu Zakona o informisanju i medijima o povlačenju države iz vlasničke strukture medija kao pretpostavke uspostavljanja fer i ravnopravnih uslova na tržištu. Drugim rečima, nemaju ništa protiv ukidanja Tanjuga.

Ljubica Marković, istaknuta novinarka te bivša urednica i dopisnica ove agencije, kaže da je Tanjug poslednji spomenik svega bivšeg, a da je reputacija na koju se sadašnji zaposleni sa nostalgijom pozivaju izgubljena početkom devedesetih, kada je oko 200 odličnih novinara moralo da ode. I sama jedna od tih koji su prisiljeni da napuste Tanjug, pre svega zbog protivljenja režimskoj nacionalističkoj i ratnoj politici koju je ova agencija striktno sprovodila, Ljubica Marković i još desetak vrhunskih novinara i urednika, osnovali su agenciju Beta.

Slično je nastala i agencija Fonet, tako da i sada, kao i pre dve decenije, Srbija faktički ima tri novinske agencije koje opstaju u potpuno neravnopravnim uslovima. Dok se Betini i Fonetovi novinari za svoju egzistenciju bore na medijskom tržištu, prodajući ono što su proizveli, Tanjugovci su, pre svega, dobijali i još dobijaju godišnje oko dva miliona eura iz državnog budžeta. 

Da li se sada vladinom odlukom o ukidanju Tanjuga išta menja u statusu i poslovanju ove tri novinske agencije?  Odnosno, hoće li Tanjug, posle svega, posle četvrt veka od nestanka države čije ime u svom nazivu još nosi – i faktički prestati da postoji?

Rade Veljanovski, profesor novinarstva na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i jedan od kreatora postojećih medijskih zakona, nakon Vučićevih reakcija sumnja u takvu mogućnost.

“Vlast može da reaguje onako kako želi, recimo da po hitnom postupku donese neki drugi zakon kojim će omogućiti opstanak Tanjuga. Tako nešto se već dogodilo u vreme Vlade Vojislava Koštunice, kada je izmenjen zakon u kojem je stajalo da mediji moraju da se privatizuju – što se odnosilo i na Tanjug.”

I Aleksandar Vulin, ministar za rad i socijalna pitanja, za koga su premijerove želje oduvek bile iznad svakog zakona, veruje da za Tanjug još nije kasno, iako po zakonu i vladinoj odluci za njega više nije moguće naći kupca. I sam Vučić poslednjim izjavama nagoveštava da ima spasonosno rešenje za “ukinutu” državnu agenciju.  

“Meni je stalo i pomoći ću”, kaže on, “i naći ćemo način da sa opremom i svojim objektom koji imamo olakšamo nekom privatniku koji bi tu uložio…” Šta bi sve to konkretno moglo da znači premijer “spasilac Tanjuga”, koji ga je svojim potpisom ugasio, ne objašnjava, ali obećava da se zakon neće kršiti. Sve liči na još jednu režiranu farsu čiji se happy end krije u pitanju:

Ko je srećni dobitnik kome će Vučić i njegovi ministri omogućiti da za male pare postane vlasnik nekada velikog Tanjuga?

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera