Privatizacije od kojih građane boli glava

Piše: Goran Stanković

Još 1989. godine sa prvim privatizacijama u Srbiji, pod rukovodstvom Ante Markovića, kupci državnih tj. društvenih preduzeća, iako su „ulagali“ ogroman novac, uopšte nisu bili sigurni šta je, ustvari, imovina tog preduzeća.

Građani se pitaju ko bi toliko rizikovao da kupi nešto za šta nije siguran da će biti njegovo.

Kupci na ovim licitacijama, sem izuzetaka, nisu bili ljudi koji su sa svojom ili porodičnom ušteđevinom želeli da rade neki posao, već „biznismeni“ koji su jakim bankarskim vezama kupovali nešto za šta ni u startu nisu mnogo brinuli (ista preduzeća su bankama bila hipotekarni zalog).

Sada smo svedoci da se često čuje termin „raskinut ugovor o privatizaciji“. Kako se raskida ugovor o kupoprodaji, ako je transakcija već završena?

Agencija koja se prihvatila ovog posla radila ga je vrlo neprofesionalno. Prodavala je preduzeća koja uopšte nisu imala jasne vlasničke papire u odnosu na zemljište kojim raspolažu ili ga poseduju.

Nemogući uslovi

Tako smo dobili višegodišnje sudske sporove u kojima se raspravlja da li je nešto u vlasništvu preduzeća ili države. Takva preduzeća u tom periodu gube dragoceno vreme i ne mogu da rade posao koji su isplanirala.

Često se mogu čuti mišljenja „kupio je preduzeće samo radi zemljišta“. Pa naravno, to i jeste doktrina kapitalizma (ako je to dozvoljeno ugovorom).

Dolazi se do momenta kada se želi socijalizam i kapitalizam u istom paketu.

Ali, primera radi, kad vas u Srbiji zaustavi saobraćajani policajac potreban mu je minut da proveri da li ste vlasnik vozila, a kad se radi o placu nekog preduzeća to traje šest-sedam godina na sudu i kasnije nije uvek najjasnije ko je vlasnik.

Drugi problem koji je doveo do tzv. neuspelih privatizacija je da su preduzeća prodavana novim vlasnicima pod često nemogućim uslovima, jer je takva avanturistička ekonomija pokrivena u velikom broju slučajeva kreditima, koji su posle nenaplativi.

Naime, novi vlasnici su prihvatali na sebe sledeće obaveze:

– da neće otpuštati radnike u nekom vremenskom periodu,

– da neće menjati program i vrstu delatnosti,

– uložiće u narednom periodu u to preduzeće neku dogovorenu količinu kapitala…

Dolazi se do momenta kada se želi socijalizam i kapitalizam u istom paketu. To bi bilo lepo, ali nepredvidivo tržište i poslovna konkurencija to ne dozvoljavaju.

Koji razuman vlasnik može da prihvati ovakve obaveze u narednih nekoliko godina, kada možda baš sada u nekoj azijskoj zemlji nastaje novi proizvod, koji izbacuje iz upotrebe celu paletu tehnološki zastrelih proizvoda?

Kako da spreči konkurentsku firmu da se pojavi na tržištu sa manjom cenom od one za koju se njemu uopšte isplati da posluje?

Zna se da kada se pojavi mašina koja zamenjuje neki broj radnika vlasnik mora, radi opstanka na tržištu, da otpusti određeni broj radnika.

Treba spomenuti da je pojam „društvena svojina“ jedan totalno neodređeni pojam u ekonomiji, koji je zaposlenima davao iluziju da su ta preduzeća oni stvorili svojim radom, a ne da su, zapravo, radili za svoju platu.

Ovakva klima je često onemogućavala vlasnike da upravljaju kapitalom firme.

Svim vlastima u Srbiji koje su do sada radile ovakve privatizacije ovo je bio omiljeni proizvod.

‘Opušteni’ ugovori

Radnici su dobijali informaciju da se njihova preduzeća skupo prodaju i da će nastaviti sa radom (npr. slučaj Komgrapa). Međutim, ubrzo su bili suočeni sa propašću preduzeća.

Kada se prodaje imovina koja nije lična i plasira novac koji, takođe, nije ličan, dobijaju se ovakvi „opušteni“ ugovori. posle kojih nikoga ne boli glava, osim građane koji to pokrivaju preko budžeta.

Ovde smo dobili i nusprodukt ovakve privatizacije. Pored velikog broja ljudi koji su kreditima kupovali ovakva preduzeća. želeći da se oprobaju u poslu, pojavio se jedan broj poslovnih ljudi koji su kupovali preskupa preduzeća samo zbog hipotekarnog zaloga. Oni su posle izvlačili novac iz preduzeća, ne želeći ni da se bave tim poslom.

Ovo se sve moglo izbeći postojanjem zemljišnih knjiga i državnom kontrolom banaka u oblasti hipotekarne sigurnosti, kao i profesionalnim radom Agencije za privatizaciju.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera