Ratni zločin(c)i – nedodirljivi zmijarnik

Piše: Ratko Femić

Pretnje tužiocu za ratne zločine nisu nešto novo. Barem ovde, u ovom našem balkanskom zabranu, toga smo se naslušali. Takav je to posao, čačkanje po zmijarniku, a guja dosta, dobro su povezane, ima ih u svim strukturama, te se pregalac koji zavuče ruku u leglo hladnokrvnih stvorova može sasvim sigurno nadati ako ne ujedu, ono barem prskanju otrova iz tanušnih, oštrih očnjaka.

Tako sada tužilac za ratne zločine Srbije Vladimir Vukčević otkriva da se njegova kancelarija suočava sa orkestriranom kampanjom ratnih zločinaca i nacionalista, u kojoj su ih čak i neki zvaničnici optužili za špijuniranje u korist SAD-a. Izdajnik je najzgodniji prilepak kojim će vas oponent označiti. Etiketiranje državnih neprijatelja je stara, isprobana radikalska strategija, jer kad se tako diskredituje protivnik, onda možeš da radiš šta hoćeš i sa sebe spereš ono čime te taj kompromitovani “besprizornik” namazao.

Etiketiranje državnih neprijatelja je stara, isprobana radikalska strategija, jer kad se tako diskredituje protivnik.

Poslanici vladajuće koalicije – jedan od njih je bivši novinar Milovan Drecun, osumnjičen u predmetu koji se bavi ratnim huškačima u medijima, ali taj slučaj godinama stoji bez optužnice – podneli su krivičnu prijavu protiv Vukčevića, zbog navodnog otkrivanja osetljivih podataka Ambasadi SAD-a u Beogradu, i protiv Državnog veća tužilaca, zbog izbora Vukčevićevog zamenika Bruna Vekarića, koji “nije ispunjavao zakonom predviđene uslove”, jer nije izabran u Skupštini Srbije.

Šta će biti sa Štrpcima?

Vukčević, njegov tim i njihove porodice dobijali su pretnje smrću, a to je, kaže tužilac, koincidiralo sa radom na četiri slučaja. Dirnuli smo u osinje gnezdo, kaže Vukčević. Jedan od tih slučajeva tek nedavno je počeo da se razmotava hapšenjem 15 osumnjičenih za brutalan zločin, ubistvo 19 ljudi koji su 1993. godine oteti sa železničke stanice Štrpci, na pruzi Beograd – Bar. Dvadeset dve godine porodice žrtava čekaju pravdu, a isto toliko razni zlikovci slobodno šetaju.

Drecun je postupanje u predmetu Štrpci doveo u vezu sa legitimitetom izbora zamenika tužioca Vekarića na tu funkciju. Da li to znači da i ostali predmeti zbog toga mogu da se dovedu u pitanje? Buka koju pravi Drecun, smatraju u Tužilaštvu, stvara atmosferu linča, sa ciljem da se konačno onemogući rad Tužilaštva u istraživanju najtežih predmeta ratnih zločina kao što su Štrpci, Bratunac, Istok, braća Bitići, Srebrenica, “mediji”…

Jak otpor suočavanju s prošlošću jak je u celom regionu, jer se uvek nađu branitelji ‘naše stvari’, koji nemaju nimalo pijeteta za žrtve.

Dobro su se setili, jer se zločinci u nekim od ovih slučajeva već decenijama na slobodi. Toliko posla, a cele prošle godine jedna optužnica. Ali, da ne budemo maliciozni, jer ratni zločin ne zastareva, a ko zna sa kakvim preprekama su se suočavali u Tužilaštvu – nedostatak materijalnih dokaza, svedoka, koje su zastrašivali čak i pripadnici jedinice koji je trebala da ih štiti, pretnje, pritisci, ali i nedostatak hrabrosti i integriteta da im se odupre.

Jak otpor suočavanju s prošlošću jak je u celom regionu, jer se uvek nađu branitelji “naše stvari”, koji nemaju nimalo pijeteta za žrtve. U Beogradu je (prema podacima s kraja 2013. godine) osuđeno više od 100 osoba na oko 1.200 godina zatvora i u ogromnoj većini reč je o Srbima.

‘Dobrovoljci’ Nikolić i Vučić

Možda neko na pozicijama vlasti razmišlja da smo osudili dosta i da, ako nema pritiska spolja, možemo malo da prikočimo sa tom tranzicionom pravdom i, naposletku, za koju godinu, da zatvorimo butigu. Bilo bi tu još nekog arestovanja, da se pokaže da smo i dalje ozbiljni i da shvatamo naše obaveze.

No, bez obzira na vladajuću političku garnituru, pritisak na Tužilaštvo je postojao i atmosfera što se tiče suočavanja sa prošlošću nije bitno promenjena. Ono jeste da sada taj pritisak dolazi sa višeg i ozbiljnijeg mesta, da poslanici vladajuće partije prozivaju Tužilaštvo, ali čini se da su, između ostalog, postavljena i neka legitimna pitanja (izbor zamenika tužioca i galimatijas oko izdavanja publikacije Reči i nedela: Pozivanje ili podsticanje na ratne zločine u medijima u Srbiji 199-1992). E sad, što ih postavlja Drecun, osumnjičen u predmetu “mediji”, drugi je par cipela.

Vojislav Šešelj tvrdi da je i premijer Aleksandar Vučić bio dobrovoljac na sarajevskoj Grbavici, još dok nije postao član Srpske radikalne stranke.

Lepo zvuči kad se, u prilog tezi o atmosferi i sistemu u kojoj su bivši visokopozicionirani pripadnici aparata sile zaštićeni, navede da im je ratni drug i aktuelni predsednik Srbije Tomislav Nikolić, koji je nekoliko meseci bio dobrovoljac u istočnoj Slavoniji, na osnovu čega je dobio zvanje četničkog vojvode (Vojislav Šešelj tvrdi da je i premijer Aleksandar Vučić bio dobrovoljac na sarajevskoj Grbavici, još dok nije postao član Srpske radikalne stranke), ali ovaj argument pada u vodu u prostom suočavanju sa činjenicom da slučajevi ratnih zločina koje Tužilaštvo sada pominje nisu rešavani ni za vreme bivše vlasti čiji lideri nisu imali ratni background.

Ako, na primer, primetimo da je policijski general Goran Radosavljević Guri, koji se pominje u slučaju ubistva braće Bitići, sada član Glavnog odbora vladajuće Srpske napredne stranke, ne smemo da smetnemo s uma to da se taj zločin dogodio pre 15 godina, taj bivši policijski funkcioner nije bio u vrhu vladajućih partija (mada im je bio blizak) i nikad nije dospeo do statusa osumnjičenog, a nekmoli optuženog. Samo je jednom, pre godinu dana, tužilac šturo odgovorio da je Guri i dalje pod opservacijom.

Penzija po sili zakona

Vukčević će uskoro u penziju po sili zakona, jer ispunjava starosni uslov od 65 godina, koji postoji po Zakonu o javnom tužilaštvu. U momentu kada je biran na mandat od šest godina znalo se kada ispunjava uslove za penziju. Taj mandat je trebalo da mu traje do kraja ove godine, ali zakon je iznenada promenjen i nije ostavljena mogućnost da ga Vukčević dovrši.

Otud sumnja tužioca da se i ta zavrzlama sa penzijom dogodila zbog toga što su četiri predmeta započeta i što je Tužilaštvo bilo na putu da ih dovede do kraja. Navodno sada postoji spremnost i mogućnost da se krene prema komandnom kadru i da je već u toku akcija protiv jednog generala. Ali, kako to da ih nisu do sada završili? Nisu to slučajevi od juče. Verovatno zato što su pritisci postojali i ranije, ali da nisu bili ovako vidljivi u smislu da poslanici vladajuće većine Tužilaštvo optužuju za špijunažu.

Kada je reč o ratnim zločinima, izgleda da se uvek radilo onoliko koliko se sme i može. I onoliko koliko se mora.

Sigurno da ima ljudi koji mogu dostojno da naslede Vukčevića i pokažu se boljim i efikasnijim – ako je to moguće u ovakvom sistemu i političkom okruženju – no, bojim se da to nameštenje ne bi išlo baš u tom smeru. Kada je reč o ratnim zločinima, izgleda da se uvek radilo onoliko koliko se sme i može. I onoliko koliko se mora.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera