Srbija između siromaštva, reformi i kajanja

Vlada od stupanja na dužnost, u aprilu ove godine, najavljuje dodatno stezanje kaiša (Al Jazeera)
Vlada od stupanja na dužnost, u aprilu ove godine, najavljuje dodatno stezanje kaiša (Al Jazeera)

Piše: Velimir Ilić

“Ako već moraš progutati živu žabu, ne gledaj je dugo. Ako moraš progutati više živih žaba, progutaj prvo najveću”, govorio je Zoran Đinđić, prvi demokratski premijer Srbije, atentatom sprečen u namerama da Srbiju napravi boljim mestom za život i približi je savremenom svetu. Nijedna potonja vlast nije se usudila da reformski primeni Đinđićevu metaforu o gutanju živih žaba, a ova, aktuelna, koja praktično traje već treću godinu, dosad je najglasnija u najavama i obećanjima da će bolnim reformama preporoditi zemlju.

Međutim, premijer Aleksandar Vučić i njegov tim se, kao kuglica na fliperu, već mesecima sudaraju s neugodnim činjenicama i statističkim podacima a da nisu ukljižili skoro nijedan opipljiviji bonus kojim bi građani bili zadovoljni.

Loš glas

U  međuvremenu, Srbiju bije loš glas da je svaki četvrti njen građanin na ivici siromaštva, što će reći da je na socijalnom rubu njih 1,8 miliona od oko ukupnih 7,2 miliona stanovnika. Istovremeno, nova Vlada od stupanja na dužnost, u aprilu ove godine, najavljuje dodatno stezanje kaiša, uveravajući da on neće još više zarezati po stomaku one koji više nemaju šta stezati.

Dok ključni ministri u Vučićevom kabinetu prebiraju po tastaturi tražeći brojke za kompromisno rešenje, propali su svi pokušaji dogovora sindikata i poslodavaca o povećanju minimalne cene rada – a i to toliko tek da bi bar premašila 200 evra mesečno. Jer, danas radnik u Srbiji može za prosečna 23 radna dana dobiti minimalac od oko 180 evra, a to je skoro upola manje onego što mesečno izbroji njegov kolega u susednoj Hrvatskoj (374 evra) ili Mađarskoj (341 evro). Grci, koji se bore sa krizom, imaju 684 evra, Španci 753 evra, Slovenci 784 evra, što je, opet, upola manje u poređenuju s rekorderima u Evropskoj uniji, Luksemburgom – 1.874 evra.

Radnicima u Srbiji nije za utehu što u regiji manje plate od njihovih imaju u Bosni I Hercegovini (166 evra), Albaniji (149 evra), pa čak i u dve članice EU-a – Rumuniji (157 evra) i Bugarskoj (159 evra).

Odluku o minimalnoj ceni rada tako će, na kraju, morati da donese Vlada, jer ni državni Socijalno-ekonomski savet nije uspeo da rezultat pregovora pomeri s mrtve tačke. I dok ta odluka visi u vazduhu, prosečnom građaninu bi se, naprosto, zavrtelo u glavi od brojki koje poslednjih dana može naći u medijima. Međutim, te brojke su vrlo vešto prebačene u drugi plan i zasute mrvicama “hleba i igara” – od uspeha košarkaša u Španiji do priče o dogovorima s Kinom, Ujedinjenim Arapskim Emiratima i s kim već ne o kapitalnim investicijama i projektima.

Nova Vlada od stupanja na dužnost, u aprilu ove godine, najavljuje dodatno stezanje kaiša, uveravajući da on neće još više zarezati po stomaku one koji više nemaju šta stezati.

A dok se bilo šta od kapitalnih ulaganja i promena u privredi i ekonomiji ne desi, Srbija će – pre nego što usaglasi novu strategiju u borbi protiv siromaštva – morati da krpi rupe u državnoj kasi. Prema trenutnim procenama, do 2017. godine treba smanjiti minus države na sumu manju od milijardu eura, što je iznos od oko tri odsto bruto društvenog proizvoda. Iz Međunarodnog monetarnog fonda ukazuju da je “problem sistemski”, jer Srbija već nekoliko godina troši čak 15 do 20 odsto više sredstava nego što prikuplja na budžetski račun. Pregovarači MMF-a, praktično, traže od Vlade da za 10 odsto smanji fond za plate u javnom sektoru i penzije.

“Smanjenje mase zarada u javnom sektoru za 10 posto moglo bi umanjiti deficit za oko 540 miliona evra. Ako bi se to primenilo od oktobra, deficit države za 2014. godinu bio bi niži za oko 130 miliona evra”, tvrde u beogradskim medijima izvori bliski pregovorima Vučićeve Vlade i MMF-a.

Igra toplo-hladno

Vlada se, praktično, nalazi pred odlukom kao u priči o tamnom vilajetu: ako smanji – kajaće se, ako ne smanji – opet joj manje ili više sledi kajanje, mada socijalnog bunta zasad nema ni u ozbiljnijoj najavi. A dok Vlada odugovlači s odlukom, birajući pogodan trenutak, u javnosti se povremeno pojavi pokoji probni balon. Tako je Fiskalni savet preporučio smanjenje penzija i plata u javnom sektoru od 15 posto, da bi potom u večernjem dnevniku usledila utešna najava minsitra finansija Dušana Vujovića kako štednja jeste neophodna, i to na račun najbogatijih, a da će plate svakako biti srezane, ali ne više od 10 odsto.

Ova igra toplo-hladno ne može bogzna koliko dugo trajati, jer je državi – o tome su saglasni i političari, i ekonomski stručnjaci, i međunarodne finansijske institucije – neophodna hitna fiskalna konsolidacija. Dug Srbije bio je na kraju jula 20,9 milijardi evra i dosegnuo je skoro dve trećine ukupnog BDP-a, a stručnjaci procenjuju da bi dug mogao rasti i još dve do tri godine.

Po službenim podacima Ministarstva finansija, dug od 20,9 milijardi evra je 64,3 posto sveukupne godišnje proizvodnje u zemlji, mada Fiskalni savet tvrdi da je već premašeno 66 odsto BDP-a, a da Srbija duguje čak 12 milijardi evra više nego pre šest godina.

Za sada su, po ocenama stručnjaka, u igri tri osnovna oslonca države da uštedi.  Prvi je da u 2014. godini smanjivanjem plata u javnom sektoru i penzija za 10 do 15 odsto ušpara 530 do možda čak 800 miliona evra. Iduće godine bi, kroz efekte suzbijanja sive ekonomije, moglo da se uštedi dodatnih 170 miliona evra, a dugoročno od 2016. do 2017. godine, kroz uticaj usvojene penzione reforme i promena radnog zakonodavstva, 300 do 400 miliona evra. Jedan od najtežih poduhvata – dovođenja u red javnih i polubankrotiranih državnih preduzeća – uštedeo bi dodatnih 400 do 500 miliona evra.

Radnicima u Srbiji nije za utehu što u regiji manje plate od njihovih imaju u Bosni I Hercegovini (166 evra), Albaniji (149 evra), pa čak i u dve članice EU-a – Rumuniji (157 evra) i Bugarskoj (159 evra).

Ali, šta od te fiskalne konsolidacije ima takozvani običan, mali čovek, pritisnut i vlastitom svakodnevicom – kreditima, dugovima, besparicom, otkazima, nezaposlenošću, praznim fižiderom i plitkim džepom? Izreka “Štedi kad imaš, a ne kad nemaš” ne važi više ni za državu, a kamo li za mnoge njene podanike. U iščekivanju “naopake zime, posle naopakog leta”, trenutno su mnogima glavne muke kako se izbeći cvokotanje, ili se domoći povlastica za energente – struju, gas, ugalj, drva…

Država još nema kompletnu socijalnu kartu za najsiromašnije, a po energetskoj karti olakšice za struju i popust za gas i grejanje koristi više od 93.000 ljudi, mada su procene da ih još najmanje četiri puta toliko spada u tu kategoriju. Čak i da bi podneli zahtev za olakšice uz komplikovanu birokratsku proceduru, mnogiima je nepremostiva taksa uz zahtev u protivvrednosti od 20 do 30 evra.

Dinar je poslednjih dana dostigao najnižu vrednost prema evru od početka ove godine – u januaru se mogao kupiti za 115,10 dinara, a prodajna vrednost evra ovih dana je 119 dinara i prognoze su da će premašiti 120 dinara. To je, donekle, uteha za retke koji imaju neki devizni priliv, ali plate i penzije ne prate ni potrošačku korpu, a kamoli kurs evra. Mada – zanemarimo li statističke proseke i analize – još niko nije praktično izračunao koju to donju granicu siromaštva čovek može preživeti. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, stopa siromaštva u Srbiji je 24,6 posto. Poređenja radi, stopa siromaštva u prezaduženoj Grčkoj je 23,1 odsto, Rumuniji 22,6 odsto, Španiji 22,2 odsto i Bugarskoj 21,2 odsto.

Prosečna plata u Srbiji u julu je bila 45.216 dinara, što je približno 385 eura, dok je 570 evra trebalo da se napuni potrošačka korpa. Srbija ima oko 1,7 milion penzionera, koji u proseku primaju 210 evra mesečno, ali mnogi i sa takvom penzijom izdržavaju i decu ili im pomažu, s obzirom da je trenutna stopa nezaposlenosti veća od 20 odsto. Postoji ozbiljna opasnost da, uprkos promenama radnog zakonodavstva, broj radon sposobnih dostigne nivo penzionisanih ako se u dogledno vreme ne otvore hiljade novih radnih mesta. O zapošljavanju, međutim, zasad ima više optimističkih progniza i političkih obećanja nego realnih naznaka o povećanju održivog broja radnih mesta. Tim pre što se Srbija tek mora uhvatiti ukoštac sa sređivanjem haotičnog stanja u više od 500 državnih preduzeća, od kojih će mnoga morati “na doboš”, a što će i statistički i faktički povećati stopu nezaposlenosti.

U proteklih šest godina dug Srbije uvećavan je u proseku po 2,5 milijarde evra godišnje, a prema računici portala Makroekonomija – 5,6 miliona evra iz dana u dan, ili po 65 evra u sekundi.

Tačka na priču

“Koliko je to novca, bit će jasnije ako se navede da su se svi putevi u Srbiji mogli pretvoriti u auto-puteve ili da se svakog dana napravi po jedna velika škola”, objavila je nedavno Radiotelevizija Srbije.

Tačka na ovu priču skoro neće biti stavljena. Fiskalni savet kaže da je javni dug već 66 odsto BDP-a, očekuje da on do kraja godine premaši 70 odsto, a 2017. godine i 80 odsto.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera



Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO