Lažni mit o tajkunima spasiocima

Železnice Srbije su jedna od najvećih državnih kompanija gubitaša (Al Jazeera)
Železnice Srbije su jedna od najvećih državnih kompanija gubitaša (Al Jazeera)

Piše: Marko Matić

Vest da bi kontroverzni srbijanski tajkun Milan Beko mogao da preuzme rukovođenje Železnicama Srbije, jednom od najvećih državnih kompanija gubitaša, izazvala je novi talas nedoumica kada je reč o politici koju vodi aktuelna Vlada premijera Aleksandra Vučića. I mada ta informacija još zvanično nije potvrđena, već iz same reakcije premijera, koji je pred poslanicima priznao da je to njegova ideja, postalo je jasno da će se ona najverovatnije i realizovati.

Informacija o mogućnosti Bekovog imenovanja na mesto glavnog menadžera posrnulih Železnica došla je samo nekoliko dana nakon odluke Vlade o smeni sedam direktora javnih preduzeća i najave da će u narednom periodu gotovo celokupni menadžment u javnom sektoru doživeti sličnu sudbinu. Ta Vladina odluka usledila je nakon nedavnog javnog priznanja premijera, koji se pred kamerama Javnog servisa otvoreno požalio da su sva ranija nastojanja Vlade da smanjenjem zarada ostvari dodatne uštede u javnom sektoru propala, zahvaljujući neskrivenim opstrukcijama menadžementa i zaposlenih u firmama u vlasništvu države.

Premijer Vučić je posegao za do sada neviđenim merama kako bi javni sektor preoteo iz ruku interesnih grupa i stavio ga pod efektivnu kontrolu Vlade. 

Priznanje da je Vlada nemoćna pred samovoljom partijskih nameštenika i stranačkih vojski zaposlenih u javnom sektoru najbolji je dokaz da je taj sektor postao svojevrsna država u državi, koja se otela kontroli svojih stvarnih vlasnika i koja funkcioniše prema nekim svojim zakonomernostima nezavisnim od dešavanja u ostatku društva. Ta sistemska deformacija postala je vidljiva još pre nekoliko godina, kada je uprkos velikoj ekonomskoj krizi i desetinama hiljada ljudi koji su ostajali bez posla u privatnom sektoru, u državnom sektoru nastavljeno sa politikom nekontrolisanog prekomernog zapošljavanja i neracionalnog trošenja novca na privilegije koje su redovno sablažnjavale domaću javnost, ali koje su, po pravilu, ostajale bez adekvatnih reakcija političkih vlasti.

Suočen sa takvom pogubnom praksom i snažnim otporima bilo kakvom pokušaju ukidanja ili bar ograničavanja nepristojnih privilegija male grupe “odabranih”, koji neobuzdano rasipaju imovinu svih građana Srbije, Vučić je posegao za do sada neviđenim merama kako bi javni sektor preoteo iz ruku interesnih grupa i stavio ga pod efektivnu kontrolu Vlade. Pored masovnih smena u javnim preduzećima, te mere su se sada proširile i na specifičan izbor novih kadrova, što je izazvalo dileme u vezi sa svrsishodnosti i racionalnosti najnovijih koraka koje najavljuje Vlada.

Slatkorječiva i neubjedljiva objašnjenja

Tako, jedan od najkontroverznijih poteza svakako predstavlja, sada već gotovo izvesno, Bekovo imenovanje za prvog čoveka srbijanskih Železnica. Posredstvom provladinih medija, taj korak je predstavljen kao pokušaj države da povrati bar deo izgubljene imovine koja je završila u rukama onih koji su se okoristili tokom tranzicionog haosa, a protiv kojih ne postoje dovoljno čvrsti dokazi za pokretanje sudskih postupaka. Pa, ipak, uprkos tim slatkorečivim, ali neubedljivim objašnjenjima, implikacije slučaja Beko daleko prevazilaze njegovu čistu formalno-pravnu dimenziju i postavljaju mnoga pitanja – kako sa stanovišta društvene pravičnosti i moralne ispravnosti njegovog imenovanja tako i sa aspekta političke i ekonomske svrsishodnosti ovog kontroverznog poteza.

Posebno su ozbiljne bile sumnje iznete u delu javnosti da se iza eventualnog angažovanja kontroverznog tajkuna krije dogovor između vlasti i Beka, kojim je utanačeno njegovo oslobađanje od krivične odgovornosti za učešće u nezakonitim privatizacijama, dok bi on zauzvrat prihvatio vođenje Železnica u narednom, veoma specifičnom periodu. Ova sumnja dodatno je ojačana zahvaljujući dvema okolnostima koje, slučajno ili ne, kao sijamski blizanci prate priču o Beku i Železnicama.

Slučaj privatizacije Večernjih novosti, u koji je Beko takođe neposredno bio umešan, jedina je od 24 sporne privatizacije čija je istraga ostala bez ikakvog epiloga.

Da između Beka i vlasti postoji mogući dogovor, ukazuje i misteriozna sudbina sva tri slučaja spornih privatizacija u koje je on bio direktno umešan i tokom kojih je stekao gotovo celokupni svoj imetak. I dok su sporedni akteri u slučaju Luke Beograd završili na sudu, Milan Beko i Miroslav Mišković, kao ključni igrači koji su profitirali iz njene privatizacije, ostali su van sudskog procesa koji se vodi tim povodom. Slučaj privatizacije Večernjih novosti, u koji je Beko takođe neposredno bio umešan, jedina je od 24 sporne privatizacije čija je istraga ostala bez ikakvog epiloga, a njen predmet, nakon što je prosleđen tužilaštvu, do danas nije ugledao svetlost dana, niti je pretočen u formalnu optužnicu.

I treći Bekov “greh”, koji se dogodio tokom fantomske privatizacije C marketa, takođe je obavijen velom tajne. Iako se srbijanskim vlastima nedavno predao teško oboleli nekadašnji direktor tog lanca supermarketa Slobodan Radulović, koji je putem medija najavio da će izneti dragocene podatke o tajkunima koji su zakulisnim radnjama prisvojili C market, tužilaštvo i policija još nisu našli za shodno da ga povodom tog slučaja i saslušaju.

Potencijalno katastrofalan eksperiment

Pored vela misterije koji nadkriljuju slučajeve sumnjivih privatizacija u kojima je Beko učestvovao, ništa manje nije intrigantan ni podatak da će budući direktor Železnica imati ključnu ulogu u realizaciji ruskog kredita u visini od milijardu dolara namenjenog modernizaciji železničke infrastrukture. S obzirom na to da je iz ranije prakse dobro poznato da je veliki deo novca namenjen obnovi infrastrukture redovno pretakan u privatne džepove, već sama mogućnost da jedan od najvećih profitera srbijanske tranzicije upravlja tim novcem itekako je uznemirujuća.

U slučaju Beka postavlja se i pitanje šta je to što je njega kvalifikovalo za “spasioca” jednog od najbeznadežnijih srbijanskih državnih privrednih gubitaša. Iako je priča o njegovom izvesnom novom angažmanu začinjena živopisnim objašnjenjima kako je reč o uspešnom i iskusnom poslovnom čoveku, već na prvi pogled jasno je da on spada u red onih tajkuna koji su sav svoj imetak stekli upravljajući tranzicionim haosom, dok istovremeno nije poznato da je svoje poslove uspešno razvijao na onim inostranim tržištima gde nije imao političku zaleđinu zahvaljujući kojoj bi pospešio svoje konkurentske “sposobnosti”.

Već na prvi pogled jasno je da Beko spada u red onih tajkuna koji su sav svoj imetak stekli upravljajući tranzicionim haosom.

Iako bi ideja o angažovanju uspešnih privrednih menadžera u operaciji spasavanja javnih gubitaša možda i imala smisla u uslovima regularnih tržišnih ekonomija i postojanja klase, na tržištu potvrđenih privrednika, u Srbiji nisu ispunjeni čak ni elementarni preduslovi kako bi se o realizaciji takve ideje uopšte i moglo govoriti. Zbog toga bi od nje trebalo odustati, utoliko pre ukoliko se zna da se protiv mnogih potencijalnih tajkuna spasitelja vode ozbiljne istrage zbog tranzicionih mahinacija, ali i činjenice da bi to donelo dodatni rizik desetinama hiljada porodica čija egzistencija zavisi od preživljavanja kompanija koje je potrebno restrukturirati.

Ni sama činjenica da se odluke o angažovanju tajkuna donose u svojevrsnoj iznudici i očajanju, u kojima neuspešne državne firme državni budžet koštaju čitavih milijardu evra godišnje, neće predstavljati olakšavajuću okolnost za donosioce strateških političkih odluka ukoliko se one jednog dana budu pokazale pogrešnima. A suviše je mnogo razboritih argumenata koji govore protiv upuštanja u ovakav socijalno i ekonomski rizičan i potencijalno katastrofalan eksperiment.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera



Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO