Vučićev bijeg iz ‘bratskog’ zagrljaja

Rusija od svog balkanskog strateškog partnera očekuje aktivnije angažiranje u pogledu zalaganja za nastavak gradnje plinovoda Južni tok (Tanjug)
Rusija od svog balkanskog strateškog partnera očekuje aktivnije angažiranje u pogledu zalaganja za nastavak gradnje plinovoda Južni tok (Tanjug)

Piše: Marko Matić

Ukrajinska kriza i nove podele u Evropi, koje su usledile kao njena neposredna posledica, doveli su donosioce spoljnopolitičkih odluka u Beogradu u veoma nelagodnu i izuzetno kompleksnu situaciju.

Između želje za ubrzanjem procesa pristupanja Evropskoj uniji i ambivalentnog odnosa između potencijalno opasne ekstremne energetske zavisnosti i snažnih emocionalnih veza značajnog dela srbijanske javnosti prema Rusiji, Vlada Srbije se upustila u iznuđeni “hod po žici”, na kojoj bi svaki pogrešan korak mogao rezultirati katastrofalnim padom u ambis izolacije i ozbiljne unutrašnje destabilizacije.

I dok Srbija pruža čvrsta zvanična uveravanja o pristupanju EU kao strateškom cilju broj jedan, uz korektiv očuvanja najboljih mogućih odnosa sa Rusijom, mnogi posmatrači trenutnu poziciju Srbije vide kao pokušaj sedenja na dve stolice, odnosno nastojanja zvaničnog Beograda da u uslovima novih podela u Evropi odigra istu onu ulogu koju je tokom Hladnog rata igrao Josip Broz Tito.

Uprkos takvom opštem uverenju, pozicija Srbije u ovom trenutku ni izbliza nije toliko lagodna i mnogo više podseća na dileme koje je nekadašnji doživotni predsednik SFRJ imao 1948. godine povodom Rezolucije Informbiroa, negoli na period profitabilnog hladnoratovskog balansiranja koje je bilo na delu tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka.

Pozicija Srbije u ovom trenutku podseća na dileme koje je nekadašnji doživotni predsednik SFRJ Josip Broz Tito imao 1948. godine povodom Rezolucije Informbiroa.

U svetlu potencijalnih rizika i ozbiljnih pretnji po svoje nacionalne interese, umesto nekoga ko sedi na dve stolice, pozicija zvaničnog Beograda pre liči na iznuđenu razapetost između želje za ubrzanim približavanjem članstvu u EU i straha od široke lepeze mogućnosti za pritiske koje u pogledu Srbije Moskvi stoje na raspolaganju.

Uprkos javno izrečenim frazama da Srbija odnosom prema ukrajinskoj krizi demonstrira svoju samostalnost u donošenju odluka, ranjivost njene pozicije u ovom slučaju je očigledna.

Da je pozicija Srbije nezavidna, posredno je potvrdo i premijer Aleksandar Vučić tokom nedavne posete Berlinu kada je u više intervjua nemačkim medijima otvoreno govorio kako o svojoj ljubavi prema Rusiji tako i o teškoćama koje Srbija ima zbog visoke cene ruskog gasa, čije bi dalje povećavanje izvesno dovelo do kolapsa domaće privrede.

Vučić je i na zvaničnoj konferenciji za medije, koju je održao zajedno sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel, podsetio na činjenicu da je Rusija vlasnik Naftne industrije Srbije, kao najvećeg snabdevača energentima na domaćem tržištu, zbog čega se Beograd nalazi u specifičnoj poziciji kada je reč o politici prema Moskvi.

Snažna proruska osjećanja

Ne treba previše istraživati kako bi se saznalo da je u pogledu uvoza nafte i gasa Srbija gotovo stoprocentno zavisna od Rusije i da isključivo od ćudi ruske strane zavise cena, količina i način plaćanja preko potrebnih energenata.

Osim izuzetno opasnih rizika u pogledu energetske bezbednosti Srbije, koja zavisi isključivo od jedne strane države, javna je tajna da u Srbiji postoje snažna proruska osećanja koja bi, u slučaju otvorenije konfrontacije sa Moskvom, mogla biti zloupotrebljena radi destabilizacije unutrašnje situacije u samoj Srbiji.

S druge strane, Srbija – čak i da želi da u potpunosti sledi politiku EU-a u pogledu uvođenja sankcija Rusiji, u ovom trenutku ne bi mogla da računa ni na jedan od zaštitnih ili kompenzacionih mehanizama koji stoje na raspolaganju zemljama članicama kojima EU kao celina pruža efikasnu zaštitu od eventualnih retorzija Rusije.

U postojećim okolnostima, u slučaju uvođenja sankcija Rusiji, Srbija bi mnogo toga rizikovala, dok istovremeno ne postoje nikakve garancije da bi u tom slučaju mogla da računa na zaštitu i solidarnost svojih evropskih partnera.

I Brisel i Moskva su nezadovoljni stavom Srbije, zbog čega se u narednom periodu može očekivati postepeno pojačavanje pritiska na zvanični Beograd, do kojeg će dolaziti sa obe strane.

Našavši se u ozbiljnom spoljnopolitičkom škripcu, srbijanski državni vrh je podržao teritorijalni integritet Ukrajine uz jasno odbijanje uvođenja sankcija Rusiji. Takav stav je doveo do toga da, uprkos za sada mlakoj retorici, i Brisel i Moskva budu itekako nezadovoljni stavom Srbije, zbog čega se u narednom periodu može očekivati postepeno pojačavanje pritiska na zvanični Beograd, do kojeg će, po svoj prilici, dolaziti sa obe strane.

Da će se situacija neminovno kretati ka tački na kojoj će Srbija morati nedvosmisleno da se opredeli između EU-a i Rusije, između kojih se sve više produbljuje nastali procep, postalo je jasno i tokom nedavne posete ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova Beogradu.

Iako je ta poseta predstavljena kao ranije planirana i deo redovnih diplomatskih aktivnosti, činjenica da je do nje došlo neposredno nakon Vučićevog boravka u Berlinu i okolnost da je izostalo potpisivanje značajnijih međudržavnih sporazuma jasno ukazuju na to da je ona bila organizovana nabrzinu, sa ciljem da Moskva iz prve ruke dobije informacije o novim odnosima Berlina i Beograda te srbijanskom državnom vrhu predoči svoj stav tim povodom.

Kremlj i privatizacija EPS-a

Ta poseta, o kojoj je više moglo da se sazna iz izjava ruskog ambasadora u Beogradu i medijskih napisa pre i posle nje, negoli iz obraćanja medijima Lavrova i njegovih beogradskih domaćina, stavila je na dnevni red nekoliko važnih pitanja koja se nedvosmisleno mogu okarakterisati kao novi talas pritisaka na Srbiju od Rusije.

Pre nego što će Lavrov sleteti u Beograd, ruski ambasador u Srbiji Aleksandar Čepurin poručio je da Rusija od svog balkanskog strateškog partnera očekuje aktivnije angažovanje u pogledu zalaganja za nastavak gradnje gasovoda Južni tok, iako je jasno da nastavak realizacije tog projekta ponajmanje zavisi od Srbije.

Osim toga, mediji su dan nakon posete Lavrova izvestili da je od svojih srbijanskih sagovornika otvoreno zatražio da, prilikom očekivane delimične privatizacije Elektroprivrede Srbije, ruskim firmama bude omogućen povlašćen tretman i određena prednost u odnosu na kompanije iz drugih zemalja, što je zahtev koji je posebno problematičan iz najmanje dva razloga.

S jedne strane, ulazak ruskog kapitala u elektroenergetski sektor Srbije opasno bi proširio i gotovo u celini zaokružio postojeću energetsku zavisnost Srbije od Rusije, što je potpuno neprihvatljiv rizik sa stanovišta energetske bezbednosti zemlje.

S druge strane, ovaj zahtev je utoliko problematičniji ukoliko se zna da su tokom Vučićeve posete Berlinu sa nemačkim partnerima vođeni ozbiljni razgovori upravo o privatizaciji EPS-a, što je očigledno i bio glavni razlog zbog čega je Moskva baš sada pokrenula razgovore na tu temu.

Stavljajući na probu Vučićeva obećanja data kancelarki Merkel, jasno je da je Rusija značajno podigla ulog i otvoreno uputila izazov kako aktuelnom srbijanskom premijeru tako i njegovoj proevropskoj politici, koja se u velikoj meri bazira na promovisanom ekonomskom i političkom približavanju Nemačkoj kao vodećoj članici EU-a.

Ulazak ruskog kapitala u elektroenergetski sektor Srbije opasno bi proširio i gotovo u celini zaokružio postojeću energetsku zavisnost Srbije od Rusije. 

Da situacija u odnosima između dve zemlje već neko vreme nije ni blizu onoliko idilična koliko to neki posmatrači ističu, bilo je jasno još pre nekoliko meseci kada je, u jeku Krimske krize, u Srbiji došlo do pravog talasa osnivanja direktnih ispostava ruske vlade, poput Evroazijskog komunikacionog centra Srbije ili Regionalnog centra za ruske investicije, čije je osnivanje u martu najavio nekadašnji ruski ambasador u Beogradu, a danas funkcioner Ministarstva odbrane Rusije Aleksandar Konuzin.

Već sami ciljevi koji se pominju u programskim dokumentima tih orgnaizacija, ali i činjenice da se koordinacija ruskih investicija u regionu nalazi u nadležnosti moskovskog Ministarstva odbrane, govore o načinu na koji Kremlj tretira Srbiju.

Najava osnivača Evroazijskog komunikacionog centra Srbije da će se taj centar baviti “davanjem podrške onim snagama u društvu koje se zalažu za učešće Srbije u evroazijskim integracionim procesima”, jasno je ukazala na duboko nepoverenje između Moskve i Beograda, ali i ozbiljno neslaganje u pogledu strateških političkih opredeljenja Srbije.

I dok Rusija zvanično nastavlja uslovno da podržava evrointegracije Srbije, osnivanje centra za podršku onim snagama koje se zalažu za učešće Srbije u evroazijskim integracionim procesima, zabrinjavajuće je upozorenje da Moskva u Srbiji možda priprema nešto nalik ukrajinskom scenariju, uz njegovo prilagođavanje lokalnim specifičnostima.

Snishodljivost prema Moskvi

Dodatni dokaz rastućeg nepoverenja, pre svega prema aktuelnom premijeru Srbije, predstavljala je i vest o njegovom skorom gostovanju u Moskvi, koja je objavljena neposredno po odlasku Lavrova iz Beograda, a koja je ukazala na to da se šef ruske diplomatije iz Srbije vratio neobavljenog posla zbog čega će čelni ljudi Rusije morati da izvrše dodatni lični pritisak na najmoćnijeg srbijanskog političara.

Treba pri tome napomenuti da je u ovom odmeravanju snaga, usled unutrašnjih obračuna sa odmetnutim bezbednosnim državnim strukturama, pozicija Vučića umnogome otežana, a manevarski prostor prilično sužen.

Iako vezan obećanjima datim u Berlinu, može se očekivati da će Vučić učiniti maksimalan napor kako bi umirio rusko rukovodstvo i time sebi kupio još vremena, tokom kojeg će Srbija moći da taktizira između svoja dva sve udaljenija cilja.

U tom taktiziranju Vučić bi ipak trebalo da ima na umu kako je, uprkos očigledno izuzetno ranjivoj poziciji Srbije i otvorenoj mogućnosti vršenja pritisaka na nju, jasno da je svaka snishodljivost prema zahtevima iz Moskve shvaćena pre kao znak slabosti i poziv na nove pritiske, negoli kao znak iznuđene lojalnosti Srbije prema geopolitičkim imperativima Rusije.

Šef ruske diplomatije se iz Srbije vratio neobavljenog posla zbog čega će čelni ljudi Rusije morati da izvrše dodatni lični pritisak na najmoćnijeg srbijanskog političara.

Zbog toga bi srbijansko rukovodstvo izlaz iz postojećeg ćorsokaka trebalo da potraži u širokoj diplomatskoj ofanzivi, čiji bi cilj bilo kreiranje zaštitnih mehanizama od evropskih partnera, kojima bi se Srbija efikasno zaštitila od eventualnih ruskih ekonomskih retorzija, ali i pokušaja destabilizacije aktiviranjem takozvane ruske kolone u Srbiji, koju čine brojne proruske organizacije, ali i očigledno proruski nastrojeni delovi državnog aparata.

Jedino odlučnim i definitivnim oslobađanjem od ruskih ucena i pritisaka kojima je izložena, Srbija će se izboriti za poziciju države koja će slobodno moći da sledi svoje vitalne nacionalne interese koji je, iz ekonomskih i racionalnih razloga, jasno upućuju ka članstvu u Evropskoj uniji.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera



Povezane

Rusija će nastaviti izgradnju plinovoda Južni tok bez obzira na to što je Bugarska na zahtjev Brisela obustavila radove na njemu. To je tokom posjete Beogradu poručio ruski ministar vanjskih poslova Sergej Lavrov. Za Beograd taj plinovod je od nacionalnog interesa i nadaju se da to uviđaju i u Briselu.  Gost vijesti bio je Slobodan […]

Više iz rubrike Piše
POPULARNO