Vučiću, kako je njemačkom ambasadoru u Kragujevcu?

Situacija sa tablom odličan je izgovor za premijera koji se suočava sa kritikama u zemlji i inozemstvu zbog optužbi za ugrožavanje slobode govora (EPA)
Situacija sa tablom odličan je izgovor za premijera koji se suočava sa kritikama u zemlji i inozemstvu zbog optužbi za ugrožavanje slobode govora (EPA)

Piše: Ratko Femić

Premijer Srbije Aleksandar Vučić zaobići će obeležavanje stogodišnjice Velikog rata u Sarajevu jer kaže da ne može da stoji pored table “gde se govori o srpskom fašističkom agresoru”.

Situacija sa tablom odličan je izgovor za premijera koji se suočava sa ozbiljnim kritikama u zemlji i inostranstvu zbog optužbi za ugrožavanje slobode govora. Osim toga, veliki deo javnosti u Srbiji burno je reagovao na pokušaje reinterpretacije Prvog svetskog rata koje su potekle iz nemačkih akademskih krugova. Suočen sa mogućnošću da i iz Sarajeva čuje slične poruke, srpski državni vrh neće otići na obeležavanje jubileja. Sigurnije je pronaći izgovor u tekstu sa table na Vijećnici nego se konfrontirati sa Nemcima. Ako je problem tabla, zašto to pitanje nije potegnuto tokom nedavne posete premijera Srbije Sarajevu?

U tako klimavoj situaciji Vučiću ne bi odgovaralo ni da razočara dobar deo svog biračkog tela, dojučerašnjih radikala. U Srpsku naprednu stranku (SNS) još prelaze članovi Srpske radikalne stranke (SRS), koji su do pre nekoliko meseci bili žestoki nacionalisti i protivnici EU-a.

Pogrešna interpretacija

Premijer nije potpuno tačno interpretirao tekst sa ploče na Vijećnici koji glasi: “Na ovom su mjestu srpski zločinci u noći 25/26. 8. 1992. godine zapalili Nacionalnu i univerzitetsku biblioteku Bosne i Hercegovine. U plamenu je nestalo više od dva miliona knjiga, časopisa i dokumenata. Ne zaboravite, pamtite i opominjite!”

To je ono što žulja srpskog premijera, a odnosi se ne na onaj rat već na ovaj skorašnji. Setimo se kako su nedavno, tokom Vučićeve posete Sarajevu, oživela podsećanja na njegovu radikalsku epizodu. “Ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu muslimana”, moglo se čuti tih dana sa videosnimka Vučićevog govora u Skupštini iz 1995. godine, koji je kružio po internetu.

Ali, to je bilo mnogo pre nego je Vučić shvatio da je Berlinski zid srušen i da se na vlast dolazi samo ako se okreneš tamo kuda vetar duva, a i blage povetarce i orkane ovde izazivaju moćne svetske sile, ali pre svega zapadne zemlje.

Zašto je onda Vučić, kada je već postao evropejac sa nagradom “Najevropljanin godine”, propustio da bude srpski Vili Brant? Da li to, kao i njegova zaoštrena retorika prema OEBS-u i stranim ambasadorima, nagoveštava povratak korenima koji su ga dugo čvrsto držali uz predsednika SRS-a Vojislava Šešelja?

Ma koliko u Vučićevim reakcijama na nedavne događaje u Srbiji i pritisak javnosti ljudi ispod evropske šminke prepoznaju nekadašnjeg radikalskog jastreba, čini se da srpski premijer nije imao mnogo izbora posle već izrečenog stava predsednika Tomislava Nikolića da u Sarajevo – ne ide. Pre nekoliko dana je rekao da ne može da ide “tamo gde će neko da optuži njegov narod”.

Ako je državni vrh, pa i sam Vučić, mogao da se sastaje i pregovara sa Hašimom Tačijem, čovekom omraženim u srpskoj javnosti koga izveštaj Dika Martija sumnjiči za ozbiljne zločine nad Srbima, sigurno bi se našao način i da se bezbolno prođe kroz obeležavanje ovog jubileja u Sarajevu.

I predsednik je, kao i premijer, prvo razmišljao da ide u Sarajevo, ali je onda saznao da će svečanost da bude održana u “u zgradi na kojoj piše da su na tom mestu srpski zločinci ubijali”. Ali na zgradi ne piše da su srpski zločinci ubijali, već da su zapalili biblioteku.

Kod svojih, u Andrićgrad

Ako je to ono što je žuljalo srpski državni vrh, mogu slobodno da se spremaju na put. Ni jedan ni drugi, izgleda, nisu dobro informisani šta stoji na tabli, osim ako se nisu, ne daj Bože, pronašli u tekstu na njoj.

Kako god, ali posle Nikolićeve izjave (kako nastupi premijera i predsednika nisu koordinisani) – postavilo bi se pitanje zašto Vučiću ne smeta ono što smeta Nikoliću. Posle svega što ga je snašlo u zemlji, samo mu je još trebalo da se na taj način raziđe s predsednikom i izazove turbulencije u samoj Srpskoj naprednoj stranci. Nacionalisti, oni van SNS-a, već odavno ne mirišu Vučića, što zbog Kosova što zbog promene kursa i šurovanja sa zapadom u vođenju politike približavanja EU.

Vremena se menjaju, istorija teče i nagomilava nove terete, pa će se na obeležavanje veka od početka Prvog svetskog rata u Sarajevu okupiti praktično ceo svet, a među njima i predstavnici zemalja tadašnjih Centralnih sila. Državni vrh Srbije, tadašnje saveznice pobedničkih država Antante, otići će na drugu stranu i obeležiće sto godina Sarajevskog atentata mimo sveta, izolovano, zajedno sa Republikom Srpskom – u Andrićgradu, projektu režisera Emira Kusturice.

Vučić je nedavno u Sarajevu izjavio da je došao kao prijatelj, ali koliko je to iskreno kada se pojavi na zajedničkoj konferenciji za novinare sa predsednikom RS-a Miloradom Dodikom, koji tada kaže da Bosna i Hercegovina i RS nemaju ništa zajedničko. To pokazuje šizoidnost srpske spoljne politike koju je ova vlada nasledila od prethodnih.

Percepcija Principa

Vučić je kao drugi razlog neodlaska naveo i da je čitao scenario manifestacija i da su mu zasmetale neke sitnice. Nije rekao koje, ali se u javnosti već provlači da će se u Sarajevu možda čuti neke poruke koje nam se verovatno neće svideti sa ove strane Drine.

Ono što je u Srbiji izazvalo brojne debate je promena shvatanja Gavrila Principa, ali i Franca Ferdinanda. Dosta signala u tom smislu je stizalo baš iz Sarajeva – od sklanjanja Principovih stopa, promene ploče do inicijative za izgradnju spomenika Ferdinandu.

I natpis odakle je Princip pucao na Ferdinanda je prilagođavan duhu vremena i dat mu je neutralan ton. Nekadašnji Principov most opet nosi naziv Latinska ćuprija.

O tome šta simbolizuje Gavrilo Princip najbolje svedoči fotografija snimljena 20. aprila 1941. godine, na kojoj Adolf Hitler prekrštenih ruku zadovoljno stoji ispred skinute ploče s Principovim imenom. To je bio poklon Fireru za 52. rođendan, donet kao trofej iz tek okupirane Jugoslavije.

Loš utisak

Izostanak Vučića i Nikolića zasigurno će ostaviti loš utisak. Vagaće to i naši evropski mentori, a neće doprineti ni odnosima u regionu.

Jeste da stajanje pored natpisa “srpski zločinci” na zgradi u kojoj će se okupiti visoke zvanice iz celog sveta u svetlu obeležavanja početka Prvog svetskog rata, kada jedan deo istoričara baš tako vidi Gavrila Principa, nije baš lak zadatak. Kako li je nemačkom ambasadoru u Kragujevcu?

Iako je već bio tamo, čini se da je Vučić još nespreman za Sarajevo, ali i Sarajevo za Vučića.

Verujem da je i Republika Srpska puna sličnih tabli na kojoj su kao zločinci označeni drugi narodi, a građani Bosne i Hercegovine najbolje znaju kako se može normalizovati suživot i šta su smetnje tom procesu.

Uprkos svemu, kao da nema atmosfere pomirenja i kao da je svaki zvaničan korak u tom smeru samo predstava za napredni svet. Ovakvi primeri to najbolje pokazuju.

Jeste da je među najopštijim mestima tvrdnja da nas nacionalni lideri razdvajaju. Ali, setimo se samo međunacionalnog jedinstva, poruka podrške tokom poplava i koliko su ljudi različitih vera i nacionalnosti jedni drugima slali pomoć i lično pomagali. A pogledajmo sada komentare na vest o nedolasku Vučića u Sarajevo. I sada sami zaključite šta je u stvari to što nas razdvaja?

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera



Povezane

Ideja da se početak Prvog svjetskog rata obilježi međunarodnom komemoracijom u Sarajevu, gdje je 28. juna 1914. izvršen Sarajevski atentat, odbačena je zbog nedostatka suglasja.

31 Dec 2013
Više iz rubrike Piše
POPULARNO