Ostavka – kako to (ne)moralno zvuči

Piše: Ratko Femić

Srbija je zamalo ostala bez premijera – Aleksandar Vučić, kako su objavili mediji, već je bio napisao ostavku jedva mesec dana pošto je postao premijer. Jeste da je objava ove vesti došla u vreme izvođenja salda posledica nastalih od poplava, u kojima je stradao 51 građanin Srbije, ali ona nema veze sa ovom tragedijom. A i zašto bi, kada ima prečih ljudi od premijera koji bi trebalo da se zapitaju da li je moralno da i dalje bez ikakvih posledica obavljaju svoje funkcije. Premijer je, prema pisanju medija, hteo da podnese ostavku zbog toga što mu je neki policijski funkcioner rekao da se njegov maloletni sin potukao i da je u toj tuči udario i jednog policajca.

I tako, posle poplava, zatrpale su nas nove afere, a niko se nije ni “počešao”, a kamoli podneo ostavku, zbog 51 stradalog. Posle uragana “Katrina”, koji je 2005. godine poharao jug Sjedinjenih Američkih Država, zbog neadekvatne reakcije nadležnih, došlo je do nekoliko ostavki, među kojima vredi pomenuti direktora Federalne agencije za vanredne situacije i šefa policije Nju Orleansa. Kada je pre nekoliko meseci pao krov supermarketa u Rigi (smrtno su stradale 54 osobe), premijer Letonije je preuzeo “političku odgovornost za tragediju” i podneo ostavku. Cunami i havarija nuklearne elektrane u Fukušimi 2011. godine okončali su nekoliko karijera. Posle poplava u Pekingu pre dve godine sa funkcije su otišli gradonačelnik i njegovi saradnici…

Posle analize trojice naučnika sa prestižnih britanskih univerziteta, koja sumnjiči ministra policije Srbije Nebojšu Stefanovića za plagijat, u Vladi Srbije se ništa nije dogodilo. 

Ali, odgovorni funkcioneri ne podnose ostavke samo posle prirodnih katastrofa i ljudskih žrtava. Posle ozbiljne analize trojice naučnika sa prestižnih britanskih univerziteta, koja sumnjiči ministra policije Srbije Nebojšu Stefanovića za plagijat, u Vladi Srbije se, sem odbrane ministra, ništa nije dogodilo. Kako li bi se samo završio slučaj sumnjivog doktorata ministra policije u, na primer, Nemačkoj… Dosad je dvoje ministara u Vladi Angele Merkel podnelo ostavke zbog optužbi da su plagijatori.

Prvo je odstupio ministar vojni Karl-Teodor Gutenberg, koji je, usled pritiska javnosti, prvo negirao optužbe, onda se odrekao doktorata i, na kraju, otišao iz politike. I ne samo to, nego je rešio da pobegne od sramote i odselio se u Ameriku. Ali, prethodno je morao da uplati 20.000 evra na račun nemačkog udruženja za pomoć deci oboleloj od raka. Dve godine posle te afere, na stub srama je istim povodom došla nemačka ministarka obrazovanja Anete Šavan i okončala je mandat ostavkom. “Služba i funkcija ne smeju da trpe štetu”, rekla je ona obrazlažući svoju ostavku.

Sumnja u ‘policijsku mafiju’

Dakle, služba i funkcija ne smeju da trpe. Zato su Nemci tamo gde jesu, a zato smo i mi tu gde smo. Dužnosti i odgovornosti funkcionera ne smeju da budu žrtve nečije ambicije ili nečije političke podobnosti i bliskosti sa liderom. Gutenberg i Šavan su pognute glave napustili nemačku političku scenu, a Angela Merkel je, uprkos napadima opozicije, medijskom izveštavanju o plagijatorima i razočaranju birača u moralne vrline ljudi koji ih predvode, izašla iz ove situacije bez ožiljaka. Tako rade ozbiljne vlade.

Šta imamo mi u Srbiji? Premijer u odbrani svog ministra ide toliko daleko da kaže da ništa gluplje nije pročitao od analize trojice naučnika sa poznatih britanskih univerziteta. Umesto demonstracije odgovornosti, provladini mediji nam nude novu aferu, u kojoj nam poručuju da samo što ne ostadosmo bez premijera zbog zle namere korumpiranih policajaca da premijera ucenjuju informacijom o tuči u kojoj je navodno učestvovao njegov sin i čije su posledice nekoliko modrica na telu golmana Vladimira Stojkovića.

Premijer u odbrani svog ministra ide toliko daleko da kaže da ništa gluplje nije pročitao od analize trojice naučnika sa poznatih britanskih univerziteta.

Zamislite, u zemlji u kojoj baš niko ne oseća moralnu odgovornost zbog propusta koji su doveli do toliko žrtava poplava, premijer je zamalo podneo ostavku zbog informacije da mu je maloletni sin učestvovao u tuči na jednom beogradskom splavu. Ali se onda premijer, kako piše beogradska Politika, setio da je nedavno u telefonskom razgovoru rekao svom sinu “da će podneti ostavku na mesto premijera ako mu sin bude umešan u neku tuču u kojoj bude povređen pripadnik policije”. Otud i sumnja da je “policijska mafija” prisluškivala premijera i spakovala ovu aferu ne bi li imala uticaja na njega, prvo zataškavanjem incidenta u kojem, kako se ispostavilo, maloletni Vučić nije ni učestvovao, a onda ko zna sve kako.

Ruku na srce, u policijskom vrhu ima i takvih policajaca kakvi su, zbog svojih delatnosti s one strane zakona, bili inspiracija Mariu Puzu (autoru bestselera Kum, po kojem je Fred Frensis Kopola snimio istoimenu filmsku trilogiju), ali u ovom slučaju mora da sam nešto propustio, jer mi se ne čini da je ta informacija (sve i da se maloletni Vučić stvarno potukao) takva da bi njom mogao da se uceni neki premijer. Posebno ne Aleksandar Vučić, iskusan političar, čovek koji je u prošlom mandatu koordinirao bezbednosnim službama i veoma lako može da proveri o čemu je reč.

‘Tišina tamo!’

Ako je sve ovo tačno, ostali funkcioneri bi trebalo samo da se ugledaju na premijera i nauče šta je to osećaj odgovornosti. A ako im baš ne ide učenje na tom modelu, mogao bi i premijer da im svojim autoritetom malo objasni šta to znači. Ne bi marilo ni da im malo “izvuče uši” i pošalje ih u “magareću klupu”, da razmisle o svojim greškama. Već smo videli da premijer može da ućutka ministre – na komandu “Tišina tamo!” tokom sednice Republičkog štaba za vanredne situacije kabinet je zanemeo, a nije se čulo ni škljocanje fotoaparata.

Nije ovo prvi put da moramo da razbijamo glave zbog afera koje nikada nisu dobile epilog. Pre nego su došli na vlast, Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić su tvrdili da su izbori pokradeni i pokazivali novinarima nekakve džakove sa glasačkim listićima, ali kad su dobili priliku da na vlasti i dokažu svoje tvrdnje, više se nisu bavili tim stvarima. Potom se javnost resla od priča o prisluškivanju predsednika Srbije Nikolića i tada prvog potpredsednika Vlade Vučića. Naravno da ni ta priča nikada nije dobila epilog. Jedino ako to nije ovo što se upravo ovih dana dešava.

Ostavke visokih zvaničnika nisu neuobičajene u ozbiljnim državama, one su često moralni čin, ali se ne odnosi samo na ličnost funkcionera.

Uglavnom smo u većini problematičnih slučajeva imali obećanja kojekakvih istraga, ali dosad niko nije pokazao moralnu odgovornost. Kao da u politici nema nimalo dostojanstva, već se samo trči za funkcijama i privilegijama koje one donose. A kada dođe stani-pani, onda se malo ućutimo, dok sve ne prođe, ili damo ljudima novu afericu da se zanimaju.

Ostavke visokih zvaničnika nisu neuobičajene u ozbiljnim državama. Ostavka je često moralni čin, ali se on ne odnosi samo na ličnost funkcionera. Politička funkcija u državi ne donosi samo moć, nešto bolju platu i privilegije VIP ličnosti, već i spremnost da se preuzme odgovornost kada postane gusto, da bi se zaštitilo dostojanstvo funkcije, institucije, vlade i samog premijera.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera