Republika krimska krajina

Piše: Boris Varga

Nakon ruske defakto okupacije i aneksije Krima, mnogo se raspravlja o analogijama između secesije tog ukrajinskog poluostrva i proglašenja nezavisnosti Kosova. Zajedničko za oba problema je da se u njihovom rešavanju nisu poštovali mehanizmi međunarodnog prava, odnosno da se rešenje tražilo mimo Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Međutim, druga je stvar da su očigledno istrošeni mehanizmi za regulisanje globalnog mira iz perioda Hladnog rata i da će međunarodna zajednica morati ozbiljno da se pozabavi tim pitanjem, jer postoje još mnogi problemi spornih teritorija koje mogu postati Kosovo ili Krim te izazvati posledice opasne po međunarodni bezbednosni poredak.

Sve ostalo je različito. Na Kosovu se 1998/99. odigrala humanitarna katastrofa u odnosu na građane albanske nacionalnosti, koji su u toj pokrajini većina. Iako svestan da srpska tradicionalna kultura značajno počiva na Kosovu i kosovskom mitu, zvanični Beograd nije uložio dovoljno političke snage za rešavanje tog problema, već je pribegao metodima surove sile. To se dogodilo nakon Prvog svetskog rata i nastavljeno je nakon pada komunizma. Albanski narod bio je žrtva masovnog progona i ubistava, nakon čega je sledela intervencija Zapada i snaga NATO-a.

Nakon ruske defakto okupacije i aneksije Krima, mnogo se raspravlja o analogijama između secesije tog ukrajinskog poluostrva i proglašenja nezavisnosti Kosova. 

Na Krimu se (do sada) nije odigralo međuetničko nasilje. Većinski narod – Rusi, koji čine 60 odsto populacije, uvek su bili faktički gospodari poluostrva. Šta više, nasilje su od Drugog svetskog rata pa sve do danas osetili manjinski krimski Tatari, kojih je svega 12 odsto i koji su sa te teritorije bili masovno deportovani te nakon raspada SSSR-a vraćeni na poluostvo kao njihovu prapostojbu. Krim je – kao i Kosovo za Srbiju – teritorija važna za istoriju Rusije, a pobeda kijevskog Evromajdana bila je samo razlog da se navodno “ispravi administrativna greška” pripajanja Krima Ukrajini iz 1954. godine.

Zapad nije aneksirao Kosovo, već se proces uspostavljanja privremene uprave odigravao pod koordinacijom UN-a, u kojem je učestvovala i Moskva, dok je Krim bio okupiran i pripojen Rusiji. U tom procesu nije učestvovala nijedna međunarodna institucija, a takve odluke Moskve nisu naišle na međunarodnu podršku.

Evroazijski savez kao ‘velika Rusija’

Pretpostavlja se da je Rusija unapred planirala aneksiju Krima, a prethodnih godina, s vremena na vreme, mogli su se čuti pozivi proruskih predstavnika na neku vrstu “posebnosti” Krima. Majdan je samo ubrzao taj proces. U slučaju Kosova Zapad nije imao unapred pripremljen dugoročni scenario za priznavanje njegove nezavisnosti. Kosovska nezavisnost proistekla je iskljčivo iz gotovo stogodišnje neodgovornosti Beograda da upravlja tom pokrajinom. Za Zapad je bio neprihvatljiv šovinizam i nasilje prema albanskim građanima. Na ubrzanje podrške Zapada za nezavisnost Kosova presudno su verovatno uticale i izjave iz Beograda (tada je bio na vlasti Koštunica) da se “Srbija neće odreći 15 odsto svoje teritorije”, zanemarujući većinski albanski narod kao nosioca suvereniteta tog kraja.

Rusija je trenutno u istoj poziciji i u agresivnom militantnom nastupu, u kakvom je bila Srbija 1991. godine. Moskva danas, takođe kao Beograd 1991, govori o borbi protiv nekakvog virtuelnog fašizma. S geopolitičke tačke gledano, Krim, ustvari, nije Kosovo, već republika srpska krajina u Hrvatskoj, a politička i teritorijalna ekspanzija na jugoistočnu Ukrajinu bila bi situacija iz Bosne i Hercegovine s početka devedesetih. Ukoliko se u dugoročnoj perspektivi odigra federalizacija Ukrajine, takva situacija bila bi slična dejtonskoj državnoj konstrukciji, gde bi prozapadni deo sa Lavovom i Kijevom poput bh. entiteta Federacija Bosne i hercegovine težio prema EU-u, a istočni Donbas, poput bh. entiteta Republika Srpska, ka “matici Rusiji”, odnosno Srbiji. Sreća je što je “krimski rat”, nadajmo se, završen gotovo bez ispaljenog metka, dok je Kijev zbog Evromajdana lako mogao postati Sarajevo, da je samo Viktor Janukovič protiv ukrajinskih demonstranata počeo angažovati vojsku.

U tranzicionim državama referendum za otcepljenje svakako može značiti mogući oružani konflikt, aneksiju ili geopolitičku ekspanziju.

Za razliku od perioda kada je pao komunizam, u današnje vreme zabrinjava činjenica da je svet zaronjen u posledice svetske ekonomske krize i opadanja geopolitičke moći demokratskih zapadnih država, dok je sa druge strane prisutan trend jačanja istočnog autoritarizma. Svedoci smo opadanja moći SAD-a, ali i ekonomske, političke i liderske krize u Evropskoj uniji. Kina je relativno politički stabilna i u ekonomskoj je ekspanziji. Rusija okuplja postsovjetske despotije u Evroazijski savez (sa Belorusijom, Kazahstanom i drugim postovjetskim republikama koji je trenutno u razvoju iz Carinskog saveza), dok su u Evropi najavljeni razni referendumi za “samoproglašenje”. Takva situacija treba da zabrinjava, ali još ne govori o otvorenoj opasnosti. Sve te teritorije koje teže secesiji ili osamostaljenju u EU-u (Škotska, Katalonija, Venecija…) ipak će ostati deo geopolitičke sfere Zapada, jer je reč o izražaju regionalog identiteta, ili potreba za više ekonomske samostalnosti, ali svakako ne i pitanje drugog civilizacijskog izbora. Međutim, u tranzicionim državama referendum za otcepljenje svakako može značiti mogući oružani konflikt, aneksiju ili geopolitičku ekspanziju.

Ideal integracije

Ukoliko Rusija u svojim okupacionim, ekspanzicionističkim i aneksujućim planovima ostane samo na Krimu, verovatno će se situacija smiriti i pored svih negodovanja Zapada i Kijeva. Ta teritorija će najverovatnije ostati pod ruskom kontrolom. Međutim, ukoliko Rusija “vremenom” krene u političku pa čak i u teritorijalnu ekspanziju prema jugoistočnoj Ukrajini, to može predstavljati ozbiljan problem za celu tranzicionu zonu od Bosne i Hercegovine do Azerbejdžana. Pre svega, zato što se time spaja teritorija od Rusije prema Pridnjestrovlju u Moldaviji.

Republika Srpska u Bosni i Hercegovini bez podrške Beograda, a posebno Moskve, neće moći da pokrene inicijativu za referendum. Tako nešto bi moglo da izazove krizu i u zapadnoj Makedoniji, a vremenom i novostvorena zajednica srpskih opština na Kosovu ponovo bi mogla da se okrene rezultatima referenduma iz 2012. godine.

Rusija je trenutno u istoj poziciji i u agresivnom militantnom nastupu u kakvom je bila Srbija 1991. godine. 

Rusija trenutno koristi Evroazijski savez kao ideal višenacionalne geopolitičke istočne integracije kontinenta, upravo kao što je Srbija 1991. godine eksploatisala pozitivno nasleđe Jugoslavije, ali isključivo za postizanje svojih nacionalnih interesa. Ali uopšteno, reč je, ustvari, o sukobu demokratskog izbora Hrvatske i Ukrajine s jedne strane, i očuvanju autokratskog despotizma u Rusiji kojom sada vlada Vladimir Putin i  Srbiji kojom je vladao Slobodan Milošević. To je (bio) sukob zapadne evropske civilizacije sa istočnim despotijama, jdino što je Srbija, kao koncept ideje “velike Srbije”, u tim ratovima bila poražena zahvaljujući političkoj i vojnoj intervenciji Zapada, dok je sasvim sigurno da se iza projekta Evroazijskog saveza ustvari krije projekat “velike Rusije”, koji će biti veoma teško politički i vojno obuzdati.          

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera