Iskorak Srbije ka dvopartijskom sistemu

Piše: Marko Matić

Rezultati vanrednih parlamentarnih izbora u Srbiji ukazali su na to da proces, koji je 2012. godine počeo demontiranjem dotadašnje partijske arhitekture, ima sve izraženiju tendenciju ka uspostavljanju dvopartijskog političkog sistema. Izbornom voljom građana, kao prve žrtve tog nezaustavljivog trenda pale su one stranke koje se svrstavaju u deo ekstremno-nacionalističkog političkog spektra, ali i one opozicione partije koje u prethodnom periodu nisu pokazale dovoljno spremnosti i sposobnosti da se reformišu i promene svoj prevaziđeni, izuzetno rigidan politički pristup.

Odluka do sada nezabeležene većine građana Srbije da, u svojevrsnom plebiscitu, svoje poverenje poklone strankama koje su, kao noseći stubovi prethodne vlade, ujedno bile i glavni zagovornici politike ubrzanog približavanja Evropskoj uniji, značajno intenzivnije borbe protiv korupcije i trajnog rešavanja istorijskih sporova u regionu, predstavlja cementiranje svih onih tektonskih promena koje su se dogodile nakon izbora 2012. godine. U izboru između proevropske modernizacijske politike i pokušaja oživljavanja istrošenih politika iz bliže i dalje prošlosti, prvi put u višestranačkoj istoriji Srbije njeni birači su izvan političkih institucija ostavili sve one nacionalističke snage koje budućnost zemlje ne vide u porodici modernih evropskih nacija.

Potpuni izborni debakl doživele su i sve one prograđanski orijentisane stranke, čije je političko usmerenje gravitiralo oko politike Demokratske stranke, koja je do skora važila za stožera proevropskih snaga u Srbiji.

Istovremeno, potpuni izborni debakl doživele su i sve one prograđanski orijentisane stranke, čije je političko usmerenje gravitiralo oko politike Demokratske stranke, koja je do skora važila za stožera proevropskih snaga u Srbiji. Ostavljajući dve njene podeljene frakcije tik iznad cenzusa, srbijanski birači su političarima iz tog dela političke ponude jasno stavili do znanja da je vreme starih zasluga odavno ostalo iza nas i da će, ukoliko žele da opstanu na političkoj sceni Srbije, morati iz korena da promene svoj dosadašnji pristup, što podrazumeva njihovu sveobuhvatnu kadrovsku, vrednosnu i političku transformaciju.

Uprkos brojnim osporavanjima, kako od dela građanske Srbije, tako i od nacionalističkih snaga koje se ne mire sa politikom normalizacije odnosa sa Kosovom i približavanja Evropskoj uniji, Srpska napredna stranka uspela je da dobije poverenje ubedljive većine glasača, što će joj omogućiti legitimno preuzimanje potpune odgovornosti za vođenje zemlje u narednom periodu. Apsolutna većina, koja partiji Aleksandra Vučića omogućava da, ukoliko to želi, potpuno sama formira vladu, međutim, ne znači da će ta vlada, zaista, biti jednopartijska.

Ucjene ‘malih’ su prošlost

Pored nekoliko stranaka koje su u Parlament ušle na listi SNS-a, za očekivati je da će Vučić nastojati da u izvršnu vlast uključi što širi spektar političkih opcija, kako bi iza politike buduće vlade stajao najširi mogući konsenzus, neophodan za neizostavne promene aktuelnog rigidnog Ustava. Bez obzira na konačnu odluku o krugu aktera koji će formalno participirati u radu buduće Vučićeve vlade, komotna većina i politički prostor za koji se SNS izborio omogućiće mu da u bilo kojoj postizbornoj kombinatorici vodi odlučujuću reč i preuzme punu odgovornost za sprovođenje programa sa kojim je izašla pred građane na ovim izborima.

Zahvaljujući toj okolnosti, već sada je izvesno da Srbiju očekuje formiranje prve vlade koja će biti imuna na koalicione ucene malih partija, čak i ako one budu sastavni deo izvršne vlasti. Prelazak apsolutne odgovornosti za vođenje države u narednom periodu na jednu jedinu političku partiju otvoriće istovremeno široko polje za provetravanje opozicionih redova i prekomponovanje tog dela političke scene.

Već sada je izvesno da Srbiju očekuje formiranje prve vlade koja će biti imuna na koalicione ucene malih partija, čak i ako one budu sastavni deo izvršne vlasti.

Zbog vanredne disproporcije u odnosu snaga između vlasti i opozicije, osnovna dinamika političkog procesa u Srbiji u narednom periodu će se odvijati na dva paralelna i potpuno odvojena koloseka. S jedne strane, oči javnosti biće uprte u one poteze koje će nova vlada povlačiti na realizaciji reformi koje su obećavane tokom predizborne kampanje, ali još više u postojanje odlučnosti vlade da preduzme sve one bolne, ali neophodne mere, koje su iz razumljivih razloga bile vešto izmeštane iz fokusa tokom predizborne utakmice. Na drugoj strani, na gotovo desetkovanoj opozicionoj sceni, uslediće prilika kako za dodatno samopreispitivanje onih aktera koji su još uvek ostali u igri, tako i za nastajanje novih političkih opcija koje bi se na duži rok mogle profilisati kao alternativa koja će popuniti upražnjeni prostor i postati protivteža dominirajućem SNS-u.

Uprkos bitno izmenjenim okolnostima, izuzetno bitan faktor budućih dešavanja, najverovatnije na opozicionom delu političkog spektra, biće drugoplasirana Socijalistička partija Srbije, koja će se naći u dilemi povodom obima i načina učestvovanja u budućoj vladi. Dačić će, po svoj prilici, imati opciju da bira između formalnog učešća u vladi bez realnog uticaja na njene odluke, participiranja u konsenzusu oko neophodnih ustavnih reformi ili, pak, striktnog opozicionog delovanja u trenutku kada mu se otvara prostor da postane najjača opoziciona partija. Od odluke lidera socijalista, ali i njegovog potencijalnog partnera Vučića, u najvećoj meri će zavisiti smer ključnih procesa na političkoj sceni Srbije.

Na evropskom putu

Pored dodatnog učvršćivanja na vlasti SNS-a i suštinskog istiskivanja Dačićevih socijalista iz procesa odlučivanja, jedan od najznačajnijih rezultata proteklih izbora jeste eliminacija iz parlamentarnog političkog života onih partija koje slove kao ekstremističke i koje su svoje poltičke pozicije zasnivale na otvorenom protivljenju približavanju Srbije Evropskoj uniji. Pri tome ne treba zanemariti ni činjenicu da su neke od njih čak i otvoreno agitovale za približavanje Srbije Rusiji, pa čak i za participaciju u Putinovom projektu takozvane Evroazijske unije.

Upravo su te stranke i uspele da od ovih izbora naprave svojevrsni referendum o Briselskom sporazumu i politici normalizacije odnosa sa susedima kao bitnog uslova za nastavak evropskih integracija. Na tom isforsiranom plebiscitu nacionalističke političke snage doživele su ubedljivi poraz. Uprkos velikom broju nepoznatih činilaca, koji će i dalje biti sastavni delovi složene srbijanske političke jednačine, činjenica je da su u jednoj od najzrelijih odluka do sada građani Srbije dokazali da je evropska ideja, napokon, postala deo bazičnog konsenzusa i da povratak u reakcionarne i konfuzne politike, koje su krasile prošlost domaćeg političkog miljea, više nije moguć.

Neke političke opcije su otvoreno agitovale za približavanje Srbije Rusiji, pa čak i za participaciju u Putinovom projektu takozvane Evroazijske unije.

Iako je nesporno da posao koji očekuje novu vladu neće biti nimalo lak, kao i to da će povlačenjem nepopularnih poteza ona sticati brojne neprijatelje, kako na unutrašnjem tako i na spoljašnjem planu, u ovom trenutku se može konstatovati činjenica da se Srbija nalazi pred jedinstvenom prilikom da napokon odlučnije i snažnije zakorači u pravcu evropskih integracija i toliko očekivanog društvenog oporavka.

Vrednosne i sistemske kočnice, koje su je na tom putu sputavale prethodnih 14 godina, napokon su ostavljene u prošlosti, što je otvorilo realne mogućnosti da Srbija svu svoju energiju usmeri u pravcu istinske unutrašnje modernizacije i da iskoristi sve one svoje potencijale koji su do sada bili sputavani i paralisani nepovoljnim odnosom snaga između ključnih političkih aktera. Iskorišćavanje i pravilno usmeravanje tih oslobođenih potencijala srbijanskog društva biće ključni test uspešnosti politike buduće Vučićeve vlade.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera