Po nacionalnosti – siromah

Ljudi žive život, a ne statistiku (Al Jazeera)
Ljudi žive život, a ne statistiku (Al Jazeera)

Piše: Ratko Femić

Novinar Fahri Musliu 43 godine živi i radi u Beogradu, a kada je došlo vreme za starosnu penziju, osetio je na svojim živcima šta znači sudar sa PIO (penzijsko invalidsko osiguranje) birokratijom.

Mesecima je čekao na rešenje uz razna obrazloženja: treba potvrda o onome, uverenje o ovome, dopunska objašnjenja.

Predmet je putovao iz kancelarije u kancelariju, od službenika do službenika, uz poslovično prebacivanje odgovornosti: “Ne zavisi od nas nego od ovih iz pravnog”, a zatim i: “Nije do nas nego do kolega iz finansijskog” – i tako 17 meseci.

Zakinut jer je Albanac

Sve čisto k’o suza, ali nema rešenja, nema penzije. Dojadilo čoveku, pa im jednog dana lepo sasuo među oči ono što ga je tištalo – da ne razume maltretiranje bez razloga i da mu to rade samo zbog imena, zato što je Albanac.

Ali dobro, šta je – tu je, kad je već stigao dotle, nema mu druge nego da se rve sa PIOkratijom. Uostalom, trebalo bi da dobije pristojnu penziju. To su mu potvrdili u PIO Fondu, jer je, ne računajući kosovski staž, imao 20 godina rada sa visokim primanjima. A, osim toga, dobijao je i lepe honorare i jeste da predugo traje to putovanje po šalterima, ali vredi.

I konačno dobije penziju. Celih 15.000 dinara (oko 125 evra). I još mu ne priznaju kosovski staž i obaveste ga da bi trebalo da plati dug od 161.668 (oko 1.300 evra) za 2008, 2012. i 2013. Kada to izmiri, penzija će mu biti manja za 1.000 do 1.500 dinara. Pa koji bi ludak dao toliki novac u zamenu za manju penziju!? Na sumnjam da i za to postoji neko objašnjenje, ali teško je razumljiva ta PIO logika. 

Fahri je novinar, živi u Beogradu, poznaje dosta ljudi, kolega novinara i tako se njegov slučaj i probio do medija. Ali koliko je još raznih fahrija, ne samo u Beogradu, Srbiji?

Sveže penzionisana frizerka Rosa Plavšić nije javna ličnost već vredna žena koja je penziju zaradila sa svojih 10 prstiju. Bila je frizerka dok je živela u Bosni i Hercegovini, a po dolasku u Beograd radila je šta se nudi i sve “na crno”, neprijavljena – frizeraj, čišćenje stanova i kancelarija, čuvanje dece… Kad je stekla uslov za starosnu penziju, računala je na 23 godine staža, ali PIO Bosne i Hercegovine joj priznao 21, tako da nije ni očekivala visok iznos na penzionom čeku, ali nije mogla ni da sanja koliko sve to vredi kada kompjuter izračuna.

Penzija 20 evra

Posle meseci zivkanja telefonom, prebacivanja poziva s jednih na druge, raspitivanja, saveta: “Gospođo draga, mi smo vaš račun izgubili, a vi možete da nas tužite”, zahteva da pošalje potvrdu da je živa… Stiglo joj rešenje. Celih 40 konvertibilnih maraka (blizu 20 evra). I Rosa je, kao i Fahri, uverena da je problem, ustvari, njeno prezime. 

Penzija joj je manja od minimalne, ali kada stručnjaci pošalju rešenje, pa u njemu formula po kojoj izračunavaju – sabereš, pomnožiš, podeliš i to je to. Čemu onda služe minimalne penzije? Ako je ona u Bosni i Hercegovini blizu 330 KM, možda bi za 20 godina staža mogla da bude bar pola od toga? Sto pitanja i samo jedan odgovor – 40 KM, izračun’o kompjuter.

To su pravilnici, koeficijenti, matematika, a život nije nekakva formula – mada uistinu mora dobro da se računa od buđenja do odlaska na počinak, od doručka do večere – život treba da se živi, a ti sad budi alhemičar pa nekom magijom opstani sa 20 evra.

Ovakva praksa razliva se kao poplava u kojoj se “dave” penzioneri i oni koji to tek treba da postanu, naročito oni koji su radnu knjižicu dobili u jednoj od bivših republika SFRJ, a penziju krenuli da traže iz novog mesta, prebivališta u novoj državi. Obično ovi koji su u penzionom raskoraku između dve države bivše SFRJ nisu ničija briga.

Sve su te priče slične i podrazumevaju uporno raspitivanje, telefoniranje, jer nije jeftino putovati nekoliko stotina kilometara, i mnoge od njih muči isti zaključak: “To je zbog imena. Zato što sam …”

Radosti tranzicije

Neimaština ovde izgleda ima snažan uticaj na razvoj nacionalne svesti i ugroženosti po nacionalnom ključu. Istina, nisu davno na ovim prostorima bile vruće cevi, nacionalizmi u krizi i nemaštini lako pronalaze put do onih kojima treba “objasniti” zbog čega su se našli u nezahvalnoj poziciji i ko je tome kriv, mržnja je ponegde još živa, ali prekrivena radostima tranzicije.

Ipak, teško da je to baš tako crno-belo, da je mržnja sistemska i da u PIO fondovima regiona postoji paralelna, diskriminatorska politika prema manjinama. 

Pre će biti da živimo u slabim državicama neizgrađenih institucija, penzionih sistema “iz ruke u usta”, isluženih i isisanih finansija, koje ne mogu da brinu o svojim građanima, a za ove najstarije ih baš svrbi lakat.

Danas su penzioneri po nacionalnosti uglavnom siromasi. Oni koji su 30 i kusur godina od svake plate izdvajali za penzioni fond, a koji sada sakupljaju mrvice. To je neko savremeno, malo humanije obličje lapota.

Stalno se objašnjava da je stezanje kaiša neizbežno i to ne može biti jasnije. Ali može li igde drugde da se uštine? Mora li baš ta štednja na najstarijim i najugroženijim? Može li malo da se prikoči sa raznim multimilionskim subvencijama belosvetskim investitorima, da se prestane sa opraštanjem dugova najbogatijima koji mogu za porez godinama da duguju milionske iznose…

Ubeđuju nas da stisnemo zube koje penzioneri i nemaju, da su nam primanja dovoljna za život, da ne treba biti toliko negativan. Kao na nekoj vikend-psihološkoj radionici na kojoj vas uče: kakve su ti misli, takva ti je penzija, plata, rata.

Šta drugo da pomislite posle nedavne izjave ministra trgovine Srbije da je kupovna moć građana porasla u odnosu na prošlu godinu jer je porastao promet. Kojom matematikom to uspeše genijalci, ako cene nisu snižavane, ako su plate i penzije smanjene, ako je evro rastao? Sigurno postoji neko adekvatno računsko objašnjenje, neka formula koja bi to dokazala. Samo što ljudi žive život, a ne statistiku.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera



Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO