Ko profitira iz srpsko-ruske ljubavi?

Piše: Ratko Femić

Posle telefonskog razgovora Vladimira Putina i Tomislava Nikolića, predsednika Rusije i Srbije, zbog otkazivanja gradnje Južnog toka, izvoz 10.000 Fiatovih vozila 500L za Rusiju je izvesniji nego pre. Odluka o tome nije doneta, tako nešto nije potvrdio nijedan od predsednika, ali je Nikolićeva savetnica nešto načula tokom tog četrdesetominutnog telefonskog sastanka i svoj zaključak da je predsednik Putin u načelu saglasan s tim poslom – prenela medijima. Tako optimista gleda na ovu situaciju: da nije propao Južni tok, ne bismo dobili posao izvoza bez carine 10.000 velikih fića, zdelano v Serbiji.

Jedan poziv menja sve, ali samo u pesmi Partibrejkersa, jer nam je u stvarnosti umesto godinama najavljivanog posla vrednosti milijarde evra dopao zaključak o “načelnoj saglasnosti” Putina prenet od izvora iz “treće ruke”. Nesigurno nam se smeši utešna nagrada. Sve i da je dobijemo, reč je o jednokratnom instant-poslu vrednosti blizu 150 miliona evra, što je deseti deo prošlogodišnjeg prometa kompanije Fiat automobili Srbija (FAS), čija je netozarada tada bila gotovo 10 miliona evra. Neko bi izveo računicu da je zato država, koja je vlasnik 33 odsto kapitala kompanije, zaradila 3,3 miliona evra, što bi bilo tačno da subvencije Vlade Srbije FAS-u 2013. nisu iznosile 51 milion evra. Država je iz aranžmana sa “Fiatom” prošle godine “skraćena” za 48 miliona evra. Eto takav posao smo “dobili” u zamenu za obećani Južni tok. Ali samo načelno, i to prema rečima izvora – veseljaka i optimiste. 

To je ono što su Rusi mogli da ponude a da nije protivno njihovim interesima. Nema tu ljutnje. Ne može niko drugi da nam bude kriv zbog naših neutemeljenih velikih očekivanja zasnovanih na “bratskom” a ne interesnom odnosu. Ali, ima tu još nekih razloga. U Srbiji je manje od Putinove bila voljena Jeljcinova Rusija, jer Srbi vole čvrstu ruku, jakog lidera, prosto obožavaju autokrate koje same rešavaju sve probleme – i tamo i ovde. 

Ruske investicije

Nije bilo davno kad su nas mediji u Srbiji obasipali ruskim milijardama. Doduše, i mediji i javni delatnici nas u poslednje vreme posvemašno “mažu” milijardama investicija – arapskih, ruskih, kineskih, francuskih… Od toliko nula ne može da se živi.

Posle posete ruskog predsednika Vladimira Putina najavljivane su investicije do 10 milijardi dolara, nova radna mesta, razvoj privrede, sve ono što ljudi oboleli od hronične krize vole da slušaju. Dakle, reč je o bajkama, neutemeljenim maštarijama u koje želimo da verujemo jer su nam jedini zaklon od hladne realnosti. Čak i kad je Putin objavio da od Južnog toka nema ništa u Srbiji, pojedini ministri nisu verovali u to i čekali su da se situacija malo slegne da vide da li je “veliki majstor” stvarno tako mislio.

Ovako stoje stvari sa ulaganjima – od ukupno 18 milijardi evra direktnih stranih investicija koje su ušle u Srbiju u proteklih deset godina, Rusija je učestvovala sa svega 3,6 odsto, odnosno 650 miliona evra, dok je Austrija, na primer, investirala približno 2,6 milijardi. Bez priča o bratskoj ljubavi, Nemačka je uložila 1,2 milijarde, Italija milijardu evra, Grčka 950 miliona evra, Slovenija 900 miliona evra, Crna Gora 450 miliona evra.

Tako je to ako neko odluči da igra na kartu tradicionalnog prijateljstva i ako su panslovenska ljubav i pravoslavno bratstvo ispred interesa, posla, radnih mesta i standarda građana. Bratska ljubav je najskuplja. Nema tu ljutnje.

Iz te ljubavi smo 2008. budzašto dali većinski paket Naftne industrije Srbije, a taj paket-aranžman je dat za nešto para, malo bratske ljubavi, podršku politike “Kosovo je Srbija” i zeru obećanja o izgradnji Južnog toka, bez ikakvih garancija, bratski, na poverenje. Srbiji je tada bilo obećano da će ovaj gasovod biti završen do kraja 2013. i da će posle toga godišnje samo od tranzita moći da zarađuje 200-300 miliona evra.

Plin nije voda

Ko kaže da nas je stariji, veći i jači brat ostavio i okrenuo se za svojim poslom i interesima? Misli baćuška i na nas, jer krv nije voda. Ali, ni nafta i gas nisu voda.

Ruski “Gaspromnjeft” je od 2008. do danas samo na umanjenoj rudnoj renti zaradio 240 miliona evra. Isto toliko je Srbija izgubila. Toj firmi je ugovorom iz 2008. dodeljen privilegovan položaj, jer do 2023. godine rudnu rentu umesto zakonskih sedam plaća samo tri odsto. Dosad je je Gaspromnjeft već isplatio svoje investicije, a do 2023. će mu biti poklonjeno 640 miliona evra – po 40 miliona godišnje. To je novac od koga mogu da budu izgrađene škole, obdaništa, parkovi…

Ruski energetski gigant bi u svojoj zemlji za istu namenu morao da izdvoji blizu tri milijarde evra, jer tamo rudnu rentu plaća 22 odsto.

Ruski kredit za železničku infrastrukturu je najavljen kao vanserijski povoljan, tri godine se nisu znali uslovi, a onda se ispostavilo da je kamata, naravno, komercijalnih 4,1 odsto, otplata u roku 10 godina, a grejs-period četiri godine. Radove finansirane ovim kreditom 70 odsto izvodiće ruske firme, a 30 odsto srpske. Uz to, za te pare kupovaćemo vozove iz Rusije. 

Koga Rusi vole?

Prema prošlogodišnjem istraživanju moskovskog Levada centra na pitanje – ko su Rusiji prijatelji – gotovo polovina građana je odgovorila – Belorusija, a sledile su je Kazahstan i Kina. Na istoj listi među prvih deset nema Srbije.

Prema najnovijem istraživanju Delegacije EU-a i Medijum galupa, građani Srbije su uvereni da nam najviše novca poklanja Rusija, a zatim EU, Japan, Nemačka i Kina. Istina, pak, stoji drugačije: iz Moskve u Beograd stižu isključivo pozajmice.

Donacije stižu s trulog Zapada, uglavnom iz EU-a. U periodu od 2000. do 2013. godine EU i zemlje članica dale su Srbiji 3,5 milijardi evra bespovratne pomoći, od čega je kroz IPA programe Unije uplaćeno 2,4 milijarde evra, prema podacima Kancelarije za evropske integracije. Osim zemalja EU-a najviše bespovratne pomoći daju nam SAD (643,2 miliona evra), Norveška (156,3), Švajcarska (132), Japan (101,6). Prema podacima iz Informacionog sistema za koordinaciju razvojne pomoći u Srbiji, od Kine smo dobili 10 miliona evra bespovratne pomoći, a od “kuma” jednu okruglastu, debeljuškastu nulu – od Rusa dosad nismo dobili bespovratnu pomoć. Bratski, nema šta.

U stvari, EU je na vrhu i kada je reć o donacijama, i investicijama, i robnoj razmeni. Doduše, robna razmena sa Rusijom raste poslednjih godina, ali je, prema podacima Centra za spoljnu politiku, i dalje niža od one sa Italijom i Nemačkom.
Tačno je i da verovatno neke od donacija dobijamo kao kompenzaciju za neke političke ustupke i da nas Rusi nisu bombardovali i uništili infrastrukturu i privredu, ali zapadnjake nikad nismo ni zvali braćom. Servilni smo onoliko koliko to moramo da budemo, ali prema “braći” je uvek to malo više.

Zbog svih “fiata”, “etihada” i “nisova”, obećanja bez razumnih garancija, poslova sklopljenih na reč, stavljanja prijateljstva ispred interesa, iracionalnih subvencija i burazerskih privatizacija, Srbija će samo uludo trošiti svoje resurse omogućavajući stranim kompanijama da posluju ovde uz našu minimalnu korist, često i na štetu, a stranim vladama da se preko naših leđa bore za svoj račun. 

Političkih zahteva i ucena ima sa obe strane, i sa Istoka i sa Zapada; naših ustupaka, takođe, ima i jednima i drugima, ali u svemu tome treba više da se vodimo racionalnim razlozima, a ne emocijama, posle čega, osim ekonomske i političke štete u slučaju promašaja, možemo samo još dugo da patimo zbog neuzvraćene ljubavi.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera