Njemački uslovi za evropski put Srbije

Njemačka dijeli stav najnovijeg Izvještaja Evropske komisije o napretku Srbije (EPA)

Piše: Jelena Milić

Nemačka Vlada je pozdravila ostvareni napredak Srbije i ukazala da će Berlin, čim se za to ostvare uslovi koje zahteva Evropska unija, podržati otvaranje pregovaračkih poglavlja 23, 24 i 35, saopšteno je iz Ministarstva inostranih poslova u Berlinu.

Tom prilikom je naglašeno da nemačka Vlada deli stav najnovijeg Izveštaja Evropske komisije o napretku i da pozdravlja postignuti napredak Srbije. Iz ugla Savezne vlade u Berlinu su sada, kako je rečeno, prioritet reforme u privredi Srbije, finansijama i upravi.

“Posebno od suštinskog značaja za uspeh ukupnog procesa približavanja Srbije Evropskoj uniji je napredak u oblasti pravne države i procesa normalizacije sa Kosovom”, rečeno je tom prilikom u Ministarstvu inostranih poslova u Berlinu.

Priča kaže da je Henry Kissinger jednom pitao  koji broj treba da okrene ako hoće da priča sa EU-om. Iako istoričari tvrde da on tako što nikad javno nije rekao, ta se anegdota toliko puta citirala verovatno zato što je gađala suštinu.

U međuvremenu je EU oformila Službu za spoljne poslove (EEAS). Za one spoljnje poslove gde postoji objedinjena politika zemalja članica, ona to i jeste.

Mi sa Zapadnog Balkana, koji pokušavamo da shvatimo šta se dešava i u kom pravcu stvari idu u odnosima sa EU-om, dobili smo, izgleda, umesto jednog željenog broja, glas nekog operativca u centrali koji nam ponavlja: “Za stav Evropskog parlamenta pritisnite 1”, “Za stav Evropske komisije pritisnite 2”, “Za stav EEAS-a pritisnite 3”, “Za stav Saveta EU-a pritisnite 4”, “Za stav Predsedavajućeg iz rotirajućeg Predsedništva EU-a pritisnite 5”, “Za stav Velike Britanije o stavu EU-a pritisnite 6”, “Za stav Nemačke o stavu EU-a pritisnite 7”…

Ovo, naravno, samo kad su istovremeno izabrani svi u Evropskoj komisiji, Evropskom parlamentu, EEAS-u i drugde. U međuvremenu, ili muzika dok smo na stand by, ili možemo sami da dopisujemo, što je, izgleda, postala omiljena zabava u Srbiji.

Neka nas nazove Obama…

Zato donekle ne iznenađuje što u Beogradu, dve nedelje od posete Johanesa Hana, evropskog komesara za politiku susedstva i pregovore o proširenju, traje zabava pogađanja šta nam je on tokom posete tačno poručio. Slušajući srpske zvaničnike i čitajući srpske medije, čovek bi zaključio da je Srbija “ucenjena”, da mora odmah da uskladi svoju spoljnu politiku sa politikama  EU-a.

Čitajući sajtove Minitarstva spoljnih poslova Srbije i Delegacije EU-a u Srbiji, zaključuje se da o usaglašavanju uopšte nije bilo reči. A nije da nije bilo, jer je i sam komesar pre dolaska slao poruke na tu temu, ne baš konzistente, ali je temu otvarao.

Stvar se dodatno komplikuje zato što je i sama Srbija kao EU kad je spoljnja politika u pitanju – ima nekih objedinjenih pozicija, ali ne i jasne sveobuhvatne politike.

Imajući u vidu strukturu EU-a, šarolikost geostrateških pozicija zemalja članica i drugo, lakše je razumeti EU nego Srbiju. Neka proba Barack Obama nas da zove pa će da vidi: “Za srpsku spoljnu politiku predsednika Tomislava Nikolića pritisnite 1”, “Za spoljnu politku premijera Aleksandra Vučića pred put u Nemačku pritisnite 2”, “Za spoljnu politiku premijera Aleksandra Vučića tokom posete Srbiji Vladimira Putina pritsnite 3”, “Za spoljnu politiku ministra spoljnih poslova Ivice Dačića pritisnite 4”, “Za spoljnu politiku poslanika Srpske napredne stranke koji su nedavno bili posmatrači na nelegitmnim izborima u istočnoj Ukrajini pritisnite 5”, “Za srpsku spoljnu politiku ministra Aleksandra Vulina pritsnite 6”, “Za rusku spoljnu politiku Srbije – možete u EU, ali pod našim uslovima – pritisnite 7”, “Za spoljnu politiku glasila koja su na budžetu države Srbije – čitajte…”

Formalno, strateška orijentacija ka članstvu u EU ne može zameniti celu jednu politiku; može, u najboljem slučaju, biti njena važna komponenta.

Šalu oko Kissingera i EU-a nastranu, deo oko više srpskih kvazi-spoljnih politika trenutno je, nažalost, bolna istina, a ne šala, jer Srbija uistinu nema jasno definisanu spoljnu politiku.

U moru nacionalnih strategija ovoga i onoga, akcionih planova i drugih strateških i polustrateških dokumenata, neretko potpuno međusobno neusaglašenih, Srbija nema dokument poput nacionalne strategije spoljne politike.

Nacionalne strategije bezbednosti i odbrane postoje, ali su napravljenje u limbu odsustva okvira koji obično za njih postoji –  strategije spoljne politike. Dodatno, one su “kosovocentrične”, neusklađene sa novom realnošću – Briselskim sporazumom, a nisu baš kompatibilne ni sa Lisabonskim sporazumom.

Formalno, strateška orijentacija ka članstvu u EU ne može zameniti celu jednu politiku; može, u najboljem slučaju, biti njena važna komponenta.

Samoproglašena vojna neutralnost je formalno legitiman pristup, ali takođe ni blizu sveobuhvatnog spoljnopolitičkog okvira. Posebna je priča, naravno, način na koji je uvedena činjenica da se na osnovu nje nikad nisu dalje analizirale realne mogućnosti Srbije da samostalno odgovori na rastuće globalne izazove i pretnje.

Incidenti oko utakmice Srbija – Albanija, poseta Edija Rame Beogradu, povratak Vojislava Šešelja u Srbiju… ogolili su relanost da je priča o posvećenosti unapređenju regionalne saradnje bila namenjena samo za izvoz, u Nemačku mahom, kancelarki Angeli Merkel, a da tu ni iskrenosti, ni strategije nema.

(Straho)poštovanje prema kancelarki

Zato je jako dobro što je i nemačka javnost konačno, serijom tekstova u vodećim medijima, ali i izjavama same kancelarke, pa onda i drugih zvaničnika, konačno nešto detaljnije informisana o neprihvatljivom načinu ruskog napredovanju na Zapadni Balkan, pre svega via Beograd.

Ne treba smetnuti sa uma da je Moskva odlično iskoristila okolnost da se Srbija, iako na putu ka EU, nikad suštinski nije okrenula političkom Zapadu – ni vrednosno, ni po načinu unutrašnjeg ustrojstva, ni po načina vladanja struktura na vlasti.

Serija spomenutih tekstova i izjava uliva nadu da će Nemačka možda, konačno, i sama iskočiti iz svoje “kosovocentričnosti” – progledanju kroz prste srpskim zvaničnicima sve dok normalizacija odnosa sa Prištinom napreduje, ili, u najboljem slučaju, još samo insistiranju na dobrom ekonomskom upravljanju zemljom, i početi formirati sveobuhvatniji i relističniji pristup u odnosima sa Srbijom.

Jer, da se ne zavaravamo, ako Kissingera kojim slučajem zanima šta EU radi na Zapadnom Balkanu, ili u samoj Srbiji, dovoljno mu je da okrene par brojeva u Berlinu i dobiće odgovor. Za Srbiju i za Zapadni Balkan je, naime, Brisel u Berlinu. Što nije nužno savršena opcija, ali je daleko od lošeg.

Srpski premijer Vučić definitivno ima (straho)poštovanje prema kancelarki Merkel, što je jako dobro, a i srpska javnost, i pored dva svetska rata i NATO bombardovanja, nikad Nemačku nije gledala narogušeno kao što, na primer, gleda SAD. Što zbog gastarbajtera, što zbog osećaja sigurnosti koje nam je stabilna nemačka marka u slamarici pružala, što zbog aktuelne realnosti, koju ni besumučna putinovska propaganda ne može pomutiti, da su nemačke investicije i nemačka pomoć Srbiji velike i značajne.

Prva stvar koju bi Nemačka trebala dodati listi svojih prioriteta-očekivanja od Srbije bi trebala biti nastavak reforme sistema bezbednosti, uz pojačano korišćenje alata koji postoje u evropskom integracionom mehanizmu, samo što su raštrkani ili se ne primenjuju.

Za razliku od drugh zemalja kandidata za članstvo u EU, Srbija nije u procesu ulaska u NATO, mada je dobro što je konačno odmrznut Individualni akcioni plan partnerstva. Ta okolnost redukuje obim saradnje i mogućnost da NATO bude ključni spoljni akter te reforme, što je bio slučaj sa drugim istočnoevropskim zemljama.

Kao i u sferi ekonomije, što u vrhu Vlade, što kojekuda drugo, tako i u sistemu bezbednosti postoje jaki uticajni centri moći, kojima nikako ne odgovara daljnje približavanje Srbije EU.

Otvorena pitanja u ‘aferi dron’

Oni jako dobro znaju da to znači smanjenje monopola, jačanje mehanizama borbe protiv korupcije, manje čerupanja javnih preduzeća, više tendera i javnih nabavki, a manje netransparentih direktno državnih pogodbi, ali i više pritiska za nastavak za suđenja za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti pred domaćim sudovima.

Ništa se od toga kao vlastiti interes ne može javno predočiti. I zato je zgodno zagovaranje jačanja odnosa sa Rusijom, i po cenu prekida evropskih integracija. “Majčici” Rusiji ništa od spomenutog nije prioritet, a mnogo toga je redovna praksa u zemlji. Otud zajednički interes Putina, s jedne, i tih krugova, s druge strane, da koče napredak Srbije i drugih u regionu ka EU. Samo je pitanje dana kad će se otkriti i način ruskog uticaja na destabilizaciju rada srpskog Tužilaštva za ratne zločine, čiji smo svedoci ovih dana.

Najbolji način zaštite od rastućeg negativnog uticaja Rusije jeste ubrzano uključivanje Beograda u početak pregovora po poglavljima. 

Druga stvar koju bi Nemačka morala brzo uraditi jeste revidiranje svojih stavova o tome da se prvo otvori Poglavlje 35, koje se tiče i odnosa sa Kosovom, a za šta opet prvo moraju da se ispune sve odredbe Briselskog sporazuma.

Ovo je donekle za Srbiju objektivno teško, jer Kosovo već dugo ne uspeva da sastavi novu vladu, ali i iz drugih, gorenavedenih, razloga. Spomenuti ekonomski i bezbednosni centri moći u Srbiji i Putin vrlo dobro znaju da je normalizacija odnosa sa Kosovom bila glavna moneta za ubrzani put Srbije ka EU. O

tuda će oni činiti i čine akcije koje će taj bitan proces usporavati ili otežavati. Ostalo je hiljadu otvorenih pitanja u “aferi dron”, koja nam daju za pravo da se pitamo ko je sve tačno u nju umešao prste.

Najbolji (možda trenutno i jedini, imajući u vidu razuđenu progresivnu opoziciju u Srbiji) način zaštite od rastućeg negativnog uticaja Rusije jeste ubrzano uključivanje Beograda u početak pregovora po poglavljima.

Ono bi Vladi Srbije dalo prostora da se malo hvali, ali mnogo bitnije da malo popravi padajuće raspoloženje javnosti ka EU integracijama. EU bi takav potez dao legitimitet da očekuje usaglašavanje, makar retoričko, svih ovih nekoherentnih srpskih politika prema spolja sa spoljnim politikama EU-a, kao i legitimitet da insisitra na normalizaciji odnosa sa Prištinom.

‘Jezičak na vagi Zapada i Rusije’

Ovo bi trebalo uraditi i zbog dinamike ruskih aktivnosti na severu Kosova, koja se ne prati sa dovoljno pažnje, a trebalo bi. Srbija se sprema i za predsedavanje OEBS-om. Ministar Dačić je nedavno tim povodom izneo vrlo opasnu tezu da je nemoguće da Srbija tokom tog predsedavanja, kad treba da bude “jezičak na vagi Zapada i Rusije”, usklađuje svoju politiku sa EU-om, kao da je put Srbije ka EU nekomaptibilan sa tim predsedavanjem.

Pre će biti da je ruski uticaj na njega oko tog predsedavanja sve jači, pa otud i njegova najava otvaranja pitanja Pridnjestrovlja.

Nemačka bi trebala, zato, još jednom razmisliti o inicijativi italijanskog predsedavanja EU-om o otvaranju pregovora sa Srbijom do kraja 2014. godine kroz otvaranje Poglavlja 32, koje se tiče finansijske kontrole.

I pojačana kontrola u toj oblasti bi solidno osujetila proruske i-ili antievropske centre moći ovde te osujetila interese mnogih profitera neregulisanih odnosa sa Kosovom.

Rusija je u regionu te je zato dodatno potrebno da Nemačka ne čeka srpsko ispunjavanje uslova EU-a, već da kreira uslove EU-a.

Zapadna međunarodna zajednica je već jednom, uspešno, tako postupila u slučaju Srbije, odobrivši Sporazum o stabilizaciji i asocijaciji, iako tada optuženi za ratne zločine Ratko Mladić još nije bio uhapšen. Da je odlučila da dalje samo “podstiče” i “ohrabruje” Srbiju, rigidno se držeći politike uslovljavanja, moglo se lako desiti da Srbija odustane i od daljnje demokratizacije i saradnje sa Hagom. A Rusija tad još nije bila tako aktivna u regionu da taj zaokret podstakne.

Ovako, Srbija je kandidat za članstvo u EU, a Mladić u Hagu. Ali, i Rusija je u regionu te je zato dodatno potrebno da Nemačka ne čeka srpsko ispunjavanje uslova EU-a, već da kreira uslove EU-a.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera



Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO