General kome su svi krivi

Krajem 2007. Kadijević se pojavio u Moskvi kada je priznao da tu živi od 2001. (AFP)

Piše: Boško Jakšić

U zemlji kojoj je armija decenijama bila čvrt oslonac komunističke vlasti, on se polako penjao političko-komesarskom vojnom hijerarhijom da bi kao general sa četiri zvezdice dočekao njen krvavi raspad, sebe postavio na raspeće između heroja ili ratnog zločinca i kao takav život okončao u doborovoljnom ruskom egzilu.

Veljko Kadijević, poslednji ministar odbrane SFRJ, komandant armije koja je tada brojala oko 350.000 vojnika, oficira i podoficira, je pre više od dve decenije postao personifikacija bivše Jugoslavije.

Sudbina mu je dodelila položaj na kome je, možda, mogao da promeni tok istorije, ali diplomac Više vojne akademije, Ratne škole JNA i Koledža za komandante i generale američke vojske nije znao da odlučuje kada su to neki od njega očekivali.

„Pro-jugoslovenski Srbin“, kako je sebe nazivao, osnovao je posle raspada Saveza komunista Jugoslavije stranku Savez komunista – pokret za Jugoslaviju, koju će kasnije preuzeti Mira Marković. I u poslednjim mesecima pred sukobe u Sloveniji i Hrvatskoj razmišljao je o socijalizmu s ljudskim likom. To mu, međutim, nije smetalo da posle velikih demonstracija opozicije marta 1991. izvede tenkove na ulice Beograda. Istina, po naređenju Predsedništva SFRJ i na osnovu njihove telefonske saglasnosti.

Pitanje vojnog udara

U prvim danima sve otvorenije nacionalne krize bilo je onih koji su smatrali da samo JNA može da preseče spiralu pogubnih nacionalizama koji su otvoreno gurali u rat. Pozivali su se na odrednice Ustava iz 1974. i očekivali vojni udar, hapšenje nacionalističkih lidera, pre svih Slobodana Miloševića i Franje Tuđmana.

U martu 1991, u vreme sednica Vrhovne komande u podzemnom objektu „Karaš“ u Topčideru, Kadijević je otputovao u tajnu posetu Moskvi. Pošto Mihail Gorbačov nije hteo da ga primi, od tadašnjeg sovjetskog ministra odbrane maršala Dmitrija Jazova u dva navrata je pokušavao da dobije potvrdan odgovor na pitanje hoće li SSSR zaštititi SFRJ “od eventualne intervencije Zapada, ako idemo na upotrebu vojske”. Oba puta je odbijen.

SSSR je tada imao sopstvene prioritete. Približavao se i njegov raspad. Kadijević se vraća u Beograd i na kraju sastanaka sa nepotpunim Predsedništvom SFRJ saopštava da SFRJ ulazi u građanski rat i da će JNA postupati onako kako može i zna.

No, još jednom se posle toga vratio na mogućnost puča. U maju izjavljuje da bi, ukoliko savezni i republički funkcioneri ne uspeju da osiguraju mir, „jugoslovenske oružane snage mogle da to efikasno urade same“.

Biti ministar odbrane u Miloševićevo i Tuđmanovo vreme nikako ne deluje kao podatak za ponos. Pobeći iz zemlje i sakriti se u Rusiju samo zbog mogućnosti odlaska u Hag još manje.

Ne, napisao je kasnije u knjizi „Kontraudar: moj pogled na raspad Jugoslavije“ koju je 2007. objavio u Moskvi. Skidajući sa JNA svaku odgovornost, tvrdio je da nije bilo priča o udaru. Nije on, Kadijević, plasirao ideju puča, već je to od njega tražio Slobodan Milošević dva dana posle velikih martovskih demonstracija opozicije u Beogradu. Delom da smiri situaciju, još više kako bi uspostavio kontrolu nad čitavom Jugoslavijom.

General u knjizi piše da on sam nije mogao da donese odluku o udaru, da je o tome razgovarao sa armijskim liderima i da je o odbijanju Miloševićevog zahteva potom u pismenoj formi obavestio kabinet tadašnjeg predsednika Predsedništva SFRJ Borisava Jovića.

Jović demantuje postojanje takvog dokumenta i ponavlja da su Kadijević i vrhovi armije razmatrali mogućnost vojnog udara kako bi zemlja izašla iz krize. Jović u svom dnevniku beleži 3. oktobra 1990: “Veljko mi kaže, onako usput, da treba maknuti samo sto ljudi i sve će biti u redu. Vojska, za slučaj potrebe, sprema takve planove. Kaže da će ih meni pokazati. Gledam ga i ćutim. To prvi put čujem”.

U istom dnevniku, od 11. februara 1991, Jović citira procenu vojnog vrha i stavove oružanih snaga SFRJ o razrešenju krize u zemlji: “Vojni vrh procenjuje definitivno da se situacija u zemlji ne može rešiti bez jasne i čvrste najave upotrebe sile”.

“Jović laže”, uzvratio je Kadijević, ali i autor ovog teksta može da posvedoči suprotno. Kadijević je tih nedelja često dolazio kod mog oca, generala Pavla Jakšića, koji je u penziji bio još od 1962. kada se suprotstavio Brozovom konceptu teritorijalnih, republičkih armija. Otac mi je pričao da je Kadijević pominjao opciju vojnog udara i da ga je odgovarao od takve ideje koja bi, možda, donela kratkoročno olakšanje, ali dugoročno ništa ne bi rešila.

Potom je JNA “postupala onako kako može i zna”.

Nijemo posmatrao granatiranje Dubrovnika

Dok su čitave jedinice dezertirale odbijajući da učestvuju u Miloševićevom ratu kome je Kadijević davao atest, paravojne formacije rušile su i ono malo preostale armijske časti.

Ministar odbrane nemo je posmatrao opsadu i granatiranje Dubrovnika s jeseni 1991. kada su građani ovog svetski poznatog turističkog bisera – bez objekata JNA – 240 dana živeli pod blokadom, više od polovine tog vremena vez struje i vode.

General koji nije sprečio bombardovanje Dubrovnika kasnije će znati da svoje emocije uputi upravo jednoj Dubrovkinji. Gledao sam ga kako u beogradskom restoranu prstima nežno ribom hrani bivšu mis Jugoslavije, Nikicu Marinović.

Kadijević se saglasio i sa opsadom Vukovara kada je JNA svojim kreni-stani komandama nagoveštavala da vojska nema jasan cilj. Čak 16 primirja potpisano je sa Hrvatima. Prećutno je dopustio paravojnim jedinicama da ubijaju, pljačkaju i pale i da Arkan pred strojem udara šamar aktivnom oficiru JNA.

Kasnije će napisati da ga niko nije obavestio o masakru u Ovčari. Samo loš ministar odbrane može da bude neobavešten. Utisak je da je rušenja helikoptera evropskih posmatrača kod Varaždina januara 1992. jedva dočekao kao povod da podnese ostavku na mesto saveznog sekretara za narodnu odbranu.

Kao istinski Jugosloven vodio je rat koji nije njegov. Ali ipak ga je prihvatio. Mora da je osećao neku odgovornost. Međunarodni sud za bivšu Jugoslaviju pokušao je da ga kontaktira na proleće 2001. Pozivan je kao svedok. Iako je uporno ponavljao da je čist pred sobom i narodom, tribunal u Hagu odmah je proglasio za politički i – nestao.

Govorilo se da je na Floridi. Potom je potvrđeno da savetuje američku koaliciju koja je izvršila invaziju Iraka. Posle tri optužnice – iz Bjelovara, Vukovara i Osijeka – Hrvatska je za Kadijevićem marta 2007. raspisala poternicu zbog „ratnih zločina protiv civilnog stanovništva“, koja je ubrzo stavljena i na Interpolovu listu. 

Krajem iste godine pojavio se u Moskvi kada je priznao da tu živi od 2001. Prvo u statusu izbeglice, a potom je iskoristio dobre veze sa Dmitrijem Jazovom. Maršal mu je pomogao da dekretom tadašnjeg ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva 2008. dobije rusko državljanstvo. Na taj način je izbegao sve zahteve Zagreba da bude izručen Hrvatskoj.

Potom je mogao da objavi knjigu „Kontraudar: moj pogled na raspad Jugoslavije“. Pisao je o nameri tadašnjeg hrvatskog člana Predsedništva Stipe Mesića i tadašnjeg premijera Ante Markovića da, uz pomoć armije, svrgnu Tuđmana i Miloševića, što je on odbio. Tvrdio je, takođe, da su Milošević i Muammer el-Gadafi predlagali da JNA preuzme vlast u zemlji, što je on takođe odbio. Gadafi je, prema Kadijeviću, imao i druge ideje: prilikom generalove posete Libiji u jesen 1991. predložio mu je da vojnim pučem svrgne srpsko rukovodstvo.

Kadijeviću su, po tekstu knjige, svi krivi, a on je bio usamljeni čuvar Jugoslavije.
Dobio je priliku da sam sa sebe skine svaku odgovornosti.

Mnogi to nikada neće prihvatiti. Biti ministar odbrane u Miloševićevo i Tuđmanovo vreme nikako ne deluje kao podatak za ponos. Pobeći iz zemlje i sakriti se u Rusiju samo zbog mogućnosti odlaska u Hag još manje.

Kadijević za sada stoji negde između heroja, kako ga u nekim komentarima nazivaju u Beogradu, i ratnog zločinca, kako ga prozivaju u Zagrebu. Kada se prašina bude spustila na njegovu biografiju, verovatno će se ustanoviti da nije bio ni jedno, ni drugo. Bio je, rekao bih, nedorastao izazovima vremena.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera



Povezane

Penzionirani general JNA i posljednji ministar odbrane SFRJ umro je u Moskvi, gdje je živio od 2001. godine.

Published On 02 Nov 2014
Više iz rubrike Piše
POPULARNO